300px|мини|десно|Држава Астека 1519. у Мезоамерици.
Астеци су били мезоамеричка култура која је цвјетала у данашњем средишњем Мексику у посткласичном добу од 1300. до 1521. године. Међу Астеке убрајале су се различите етничке групе средишњег Мексика — нарочито оне групе које су говориле наватл језик и које су доминирале великим дијеловима Мезоамерике од 14. до 16. вијека. Астечка култура била је организована у градове-државе (алтепетл), од којих су се неки удруживали да би образовали савезе, политичке конфедерације или царства. Астечко царство је било конфедерација три града-државе основано 1427: Теночтитлан, град-држава Мешика, Тескоко и Тлакопан, који је раније био дио царства Тепанека, чији је доминантни град-држава био Аскапоцалко. Иако је израз Астреци често уско ограничен на Мешике из Теночтитлана, такође се користи и за науа политије или народе средишњег Мексика у прехиспанкој ери, као и шпанско колонијално доба (1521—1821). Дефиниција Астекаа дуго је била тема научних дискурса од када је њемачки научник Александар фон Хумболт установио њихову уобичајену употребу почетком 19. вијека.
Већина етничких група средишњег Мексика у посткласичном добу дијелила је основне културне особине Мезоамерике и за многе од особина које карактеришу културу Астека не може се рећи да су искључиво астечке. Из истог разлога, појам „астечке цивилизације” најбоље се разумије као посебан хоризонт опште мезоамеричке цивилизације. Култура средишњег Мексика укључује култивизацију кукуруза, друштвену подјелу између племства (пипилтин) и обичних људи (масеуалтин), пантеон (са Тескатлипоком, Тлалоком и Кецалкоатлом) и календарски систем шиупоуали од 365 дана, у који је уметнут циклус тоналпоуали од 260 дана. Особен за Мешике у Теночтитлану био је бог заштитник Уицилопочтли, пирамиде близнакиња и керамички стилови познати као Астек I—IV.
Од 13. вијека, Мексичка долина била је срце густо насељеног подручја и успона градова-држава. Мешике су касно стигле у Мексичку долину и основали су град-државу Теночтитлан на неперспективним острвцима у језеру Тескоко, а касније су постали доминантна сила Астечког тројног савеза или Астечког царства. Царство је своју политичку хегемонију проширило далеко изван Мексичке долине, освајајући друге градове-државе широм Мезоамерике у касном посткласичном добу. Настало је 1427. као савез између градова-државе Теночтитлан, Тескоко и Тлакопан; удружили су се како би поразили Аскапоцалко, град-државу Тепанека, која је доминирала Мексичком долином. Убрзо су Тескоко и Тлакопан постали млађи партнери у савезу, а Теночтитлан је постао доминантна сила. Царство је проширио свој домет комбинацијом трговине и војних освајања. Оно никада није било право територијално царство које је контролисало територију великим војним гарнизонима у освојеним покрајинама, него је доминирало својим клијентским градовима-државама првенствено постављањем пријатељских владара на освојеним територијама, изградњом брачних савеза између владајућих династија и наметањем империјалне идеологије својим клијентским градовима-државама. Клијентски градови-државе плаћали су порезе, а не данак, астечком цару (тлатоани) кроз економску стратегију која је ограничавала комуникацију и трговину између спољних политија, чинећи их зависним од империјалног средишта за набавку луксузних добара. Политички утицај царства досезао је далеко на југ Мезоамерике освајајући политије све до Чијапаса и Гватемале и обухватајући Мезоамерику од Тихог од Атлантског океана.
Царство је достигло свој врхунац 1519, непосредно прије доласка мале групе шпанских конкистадора предвођених Ернаном Кортесом. Кортес је био савезник градова-држава супротстављених Мешикама, нарочито са Тласкалом, као и са другим средишњим мексичким политијама, укључујући Тескоко, његовог бившег савезника у Тројном савезу. Након пада Теночтитлана 13. августа 1521. и заробљавањем цара Куаутемока, Шпанци су основали град Мексико на рушевинама Теночтитлана. Одатле су наставили са освајањем и укључивањем мезоамеричких народа у Шпанску империју. Са уништењем надградње Астечког царства 1521, Шпанци су користили градове-државе на којима је изграђено Астечко царство, да владају старосједелачким народима преко својим мјесних племића. Ти племићи су се заклели на вјерност шпанској круни и прешли, барем номинално, у хришћанство, а заузврат их је шпанска круна признала као племиће. Племићи су дјеловали као посредници у преносу пореза и мобилизацији радне снаге за своје нове господаре, олакшавајући успостављање шпанске колонијалне власти.
Астечка култура и историја су првенствено познати кроз археолошке доказе пронађене у ископавањима као што је Велики храм у Мексику; из старосједелачких списа; из исказа очевидаца шпанских конквистадора као што су Кортес и Бернал Дијаз дел Кастиљо; а нарочито из описа астечке културе и историје из 16. и 17. вијека које су написали шпански свештеници и писмени Астеци на шпанском или наватл језику, као што је чувани илустровани, двојезични (шпански и наватл), дванаестотомни Флорентински кодекс који је написао фрањевачки фратар Бернардино де Саагун, у сарадњи са старосједеоцима. Важно за познавање наватла након освајања била је обука старосједелачких писара да пишу алфабетске текстове на наватлу, углавном за мјесних сврхе под шпанском колонијалном влашћу. На свом врхунцу, култура Астека је имала богате и сложене филозофске, митолошке и религијске традиције, као и постизање изузетних архитектонских и умјетничких достигнућа.
Историја
Астеци су се досељавали у мексичку долину између 1200. и 1300. године. У почетку су били мало ратничко племе. Године 1325, основан је Теноћтитлан (). Астеци су развили јаку војну државу. У периоду од 1427. до 1440. године, основна одлика астечког народа била је освајање околних градова. Године 1432, направљен је савез трију астечких градова-држава Теноћтитлана, Тескокоа () и Талкопана (). На тај начин су изградили моћну државу, која је обухватала Мексико, Јукатан и Гватемалу. Покорили су сва племена са тих простора, Тотонаке, Сапотеке, Микстеке итд. Захваљујући својој ратоборности, Астеци су били доминантни у Средњој Америци. Највиши степен обухватао је ратнике племићког порекла. Њихов војни кодекс био је необично строг, за најмање прекорачење претила је смртна казна. Ратови су се одигравали прилично често и трајали су свега по неколико дана. Циљ је био да се непријатељ зароби, а не убије. Заробљавање је било услов за напредовање ратника. Године 1473, спојила су се два града-близанца, Теноћтитлан и Тлателолко, заједно познати као Мексико, али је сваки имао свој трг и краљевску палату.
За време Монтезумине владавине (1502—1520) свештеници су преовладали над великашима и имали су одлучујући глас у политичким питањима. Да би се заштитили од устанка народа, племићки родови су живели у засебним четвртима града. У Теноћтитлану та се четврт називала Тепан (). Многи ратови покретани су само ради прибављања ратних заробљеника за потребе жртвовања. Пошто је о почастима, напредовањима и наградама у астецкој војсци одлучивао број заробљеника које је ратник могао себи да припише, противници су, уместо да једни друге убијају, настојали да се међусобно хватају и одводе у ропство. мини|Mexica Empire de
Астеке је освојио Ернан Кортес. Фебруара 1519. године, кренуо је у правцу Јукатана са 11 бродова, 110 морнара, 566 војника и 200 индијских носача. Поред тога поседовао је коњицу, тешко и лако наоружање. Шпанци су дошли до ушћа реке Рио де Табаско () на Јукатану. Ту их је напало племе Табасканци, које су лако савладали. Након тога још једанпут се са њима сукобио и потпуно их поразио. После тога склопили су мир са Табасканцима. 21. априла 1519. године, улогорили су се на месту где је данашњи Веракруз. Потом је послао 2 индијска гласника астечком владару Монтезуми. Монтезума и његов народ имали су страх од дошљака, тако да су се одлучили на преговоре. Монтезума је послао дарове Шпанцима, златне предмете. Видевши злато, Кортес је постао још похлепнији и кренуо је даље према астецкој држави.Кортес и царство астека, Сремска Митровица. Поход је настављен 16. августа 1519. године. Са Кортесом је кренуло 1500 ратника. Монтезума је покушао да наговори Шпанце да одустану од похода на Теноћтитлан, нудећи им велике количине злата. Шпанци су одбили овај предлог, па их је Монтезума замолио да се упуте у град Ћолулу (). Шпанци су се ту улогорили. Након 2 недеље пљачкања и паљења града Ћолуле, Шпанци су се упутили према Теноћтитлану. 8. јула 1519. су стигли у град. Монтезума их је дочекао и упознао их са градом. Кортес је правио планове како да завлада државом. Одлучио је да зароби Монтезуму. Касније у борбама, Монтезума је умро. Кортес је губио у биткама и преостало му је само да се преко језера кришом ноћу искраде. Приликом бекства Астеци су га напали, ту су Шпанци претрпели велике губитке, готово три четвртине војника. Кортес се упутио у престоницу Тласкаланаца. У долини Отумба, дочекала их је огромна астечка војска. Шпанци су морали да се боре и претио им је потпуни пораз. Кортес је ту убио главног командата астечке војске чиме се цела астечка војска распала. Тог дана, 8. јула 1520. године Шпанци су постигли своју највећу победу у Мексику. Кортес је августа 1521. године освојио Теноћтитлан, пославши бродове преко језера. Једино Шпанци нису претрпели велике губитке. Заузевши град, приступили су тражењу Монтезуминог блага, систематски рушећи храмове и друге грађевине.Кортес и царство Астека, Др Жељко Фајфрић, Сремска Митровица.
Друштвено уређење
Сваки човек био је члан неке породице, породице су биле део клана (групе породица), а 20 оваквих кланова чинило је племе. Племенско веће било је сачињено од вођа свих кланова. Астеци су били веома вешти државници. Њихова држава је била монархија наследног типа. Краљ је морао да има неку ратну победу и велики број заробљеника. Заробљеници су се жртвовали у страшним крвавим обредима. Након сваке победе уследило би крунисање краља круном украшеном златом, драгуљима и перјем. Владар је живео у огромној палати окружен изузетним луксузом.
У Астечком друштву веома се водило рачуна о пореклу. Највећи углед уживале су породице које су водиле порекло од утемељитеља астечког царства. Све племићке куће биле су у обавези да владару доводе наоружане војне одреде, али и да га лично служе на двору. Припадници нижих слојева становништва били су дужни да о свом трошку поправљају зграде и одржавају краљево имање. Територије које би племићи освојили у рату или које би добили као награду од владара за заслуге постајале су њихово власништво. Заробљавање непријатељских војника, које су Астеци жртвовали боговима, било је најважније за истицање у рату. Раскош одеће коју је један војник носио директно је зависила од броја непријатеља које је заробио, што је број био већи, то је његова одећа била раскошнија.
лево|мини|Астечки ратници Орао и Јагуар
Постојала су 2 ратничка (витешка) реда: Орлови (Сунце) и Јагуари (Земља). У овим редовима били су само одабрани чланови Астека. Имали су посебне униформе са шлемовима украшеним перјем или јагуаровом кожом. Сви ратници били су подељени у више различитих сталежа. Припадници највишег, били су најбогатији. Облачили су се у тесне прслуке од прошивеног памука, који су били толико дебели да су могли да пруже добру заштиту. Владари су носили оклопе од златних и сребрних плочица, а преко њих огртаче од перја у разним бојама. На главама су носили шлемове од дрвета у облику неке дивље животиње и били су украшени златом и драгуљима. На руке, ноге и уши су стављали разне украсе. Војска је била јасно раздељена на одреде, а ратне тактике нису имали, увек су кретали у јуриш уз песме и велику галаму.