Масакр у Сребреници, у делу јавности познат и као геноцид у Сребреници, био је ратни злочин који су између 11. и 22. јула 1995. починили првенствено припадници 10. диверзантског одреда Војске Републике Српске (ВРС) над неколико хиљада мушкараца, најпре ратних заробљеника (припадника 28. дивизије Армије Републике Босне и Херцеговине), али и цивила бошњачке националности. До масовних стрељања на ширем подручју Сребренице, Братунца и Зворника је дошло неколико дана након уласка Војске Републике Српске у Сребреницу, која је тада представљала демилитаризовану сигурну зону под контролом снага Уједињених нација. Изузев једног инцидента у којем су припадници полиције Републике Српске у Кравици стрељали једну групу ратних заробљеника, који представља случај изолован од осталих стрељања на укупно пет локација, познато је још само да је осам припадника 10. диверзантског одреда стрељало заробљенике на Војној економији Брањево. До окончања судских процеса није утврђено ко је учествовао у стрељању заробљеника на остале четири локације.
Пре масакра, Уједињене нације (УН) су прогласиле опкољену енклаву Сребреница „сигурним подручјем” под својом заштитом. Контингент Заштитних снага УН (УНПРОФОР) од 370 лако наоружаних холандских војника није успео да спречи заузимање града и каснији масакр.<ref>ICTY, </ref> , "Findings of Fact", paragraphs 18 and 26 , pub. DES Sarajevo, Од јула 2012. идентификовано је 6.838 жртава путем ДНК анализе делова тела пронађених из масовних гробница. Постоје наводи да је масакр био одмазда за цивилне жртве које су Србима нанели припадници АРБиХ из Сребренице под командом Насера Орића.
Меморијални центар Сребреница — Поточари, у оквиру кога се налази и мезарје, основан је 25. октобра 2000. одлуком високог представника за БиХ Волфганга Петрича, а званично га је 20. септембра 2003. отворио председник САД Бил Клинтон. На камену који се налази на улазу у Меморијални центар, уклесан је број од наводно 8.372 „жртава геноцида који није коначан” са подручја побројаних општина: Братунац, Бијељина, Фоча, Хан Пијесак, Рогатица, Сарајево, Соколац, Сребреница, Сребреник, Угљевик, Вишеград, Власеница и Зворник. До јула 2021. на мезарју у склопу Меморијалног центра, сахрањен је 6.671 табут са посмртним остацима.
Међутим, како је Закон о Меморијалном центру из 2007. омогућио да се на тамошњем мезарју сахрањују и чланови породица жртава, тачан број оних који су ту сахрањени као жртве масакра није познат. Да се на тај начин омогућила манипулација са бројем жртава, отворено се говори након што је објављено да је Емир Суљагић, директор Меморијалног центра, ту преместио посмртне остатке свог оца Суља Суљагића, који је заправо погинуо у децембру 1992. у насељу Вољавица, као припадник АРБиХ.
Хашки трибунал је масакр у Сребреници означио као злочин са елементима геноцида, пресудама у предметима Крстић, Поповић, Беара, Боровчанин, Гверо, Милетић, Николић, Пандуревић, Толимир, Караџић и Младић. По тужби Босне и Херцеговине против Савезне Републике Југославије за геноцид, Међународни суд правде (МСП) је 26. фебруара 2007. пресудио да је масакром у Сребреници прекршена Конвенцију о геноциду, али одбацио тужбени захтев да се геноцид догодио на читавој територији Босне и Херцеговине, већ само на територији општине Сребреница. Такође, Хашки трибунал и МСП су утврдили да Србија ни на који начин није одговорна за те догађаје, мада је пропустила да их спречи и потом казни кривце.
У мају 2024. УН су усвојиле Резолуцију 78/282 којом се 11. јул обележава као „Међународни дан промишљања и сећања на геноцид у Сребреници”. За Резолуцију су гласале 84 земље, 19 је било против а 68 уздржаних.
Позадина Почетак сукоба 1992. године Након референдума о независности Републике Босне и Херцеговине, који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992, дошло је до првих етничких сукоба између Муслимана и Срба. Још у атмосфери референдума који је бојкотовала Српска демократска странка (СДС), на свадби испред Старе цркве на Башчаршији у Сарајеву, предратни криминалац припадник Зелених беретки Рамиз Делалић Ћело је пуцњем из пиштоља убио младожењиног оца Николу Гардовића и ранио свештеника Српске православне цркве Раденка Мировића. Ово је био почетак оружаних сукоба у Босни и Херцеговини.
Уследило је образовање оружаних снага по етничким основама. Чланови Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине (ХДЗ БиХ) су 8. априла основали Хрватско вијеће одбране (ХВО). Потом, 15. априла су муслимански официри некадашње Југословенске народне армије (ЈНА), наклоњени Странци демократске акције (СДА) и Алији Изетбеговићу, основали Армију Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ). На крају, Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини одлучила је 12. маја да оснује оружане снаге — Војску Републике Српске (ВРС).
Злочини Војске Републике Српске и етничко чишћење Бошњака у Подрињу (1992—1993)
Напетост између Муслимана и Срба појачала се почетком 1990-их, пошто је локално српско становништво добијало оружје и војну опрему коју су делиле српске паравојне групе, ЈНА и Српска демократска странка.
До априла 1992, Сребреница је била изолована српским снагама. Дана 17. априла, бошњачком становништву дат је ултиматум од 24 часа да преда све оружје и напусти град. Сребреницу су Срби накратко заузели, а Бошњаци поново преузели 8. маја 1992. Ипак, Бошњаци су остали опкољени српским снагама и одсечени од околних подручја.
Између априла и јуна 1992, снаге Војске Републике Српске, уз подршку ЈНА, уништиле су 296 претежно бошњачких села око Сребренице, насилно протерале 70.000 Бошњака из њихових домова и систематски масакрирале најмање 3.166 Бошњака, укључујући жене, децу и старце. У суседном Братунцу, Бошњаци су или убијани или приморани да беже у Сребреницу, што је довело до 1.156 смртних случајева, док их је хиљаде убијено у Фочи, Зворнику, Церској и Снагову.
Сребреница је током опсаде била изложена учесталом и неселективном гранатирању српских снага, а један од најтежих напада изведен је 12. априла 1993, када је у гранатирању града убијено 56 људи и тешко рањено 73, међу њима и деца. Током напада погођено је и школско игралиште, где је живот изгубило 14 деце.
Злочини у Власеници
После преузимања Власенице у пролеће 1992, уследили су прогон, затварање и убијање бошњачког становништва, док је логор Сушица постао једно од главних места заточења, мучења и ликвидација у широј области средњег Подриња. У таквим околностима део преживелих напуштао је општину и повлачио се ка Сребреници и другим подручјима која још нису била под српском контролом, док је масакр у Заклопачи остао један од најпознатијих појединачних злочина на том подручју.
Злочини у Зворнику
Зворник је у априлу 1992. био једно од првих већих урбаних средишта источне Босне у којима су, после заузимања града, уследили убиства, притварања, прогон и масовно протеривање бошњачког становништва. Насиље је захватило и околна села, укључујући Снагово, па су многи преживели бежали према Сребреници и другим слободним територијама у Подрињу.
Злочини у Вишеграду
У Вишеграду су 1992. почињени неки од најтежих злочина над Бошњацима у источној Босни, укључујући масовна убиства, затварања, паљење цивила у кућама и систематично протеривање становништва. Разарање и нагло нестајање бошњачког становништва из вишеградског краја били су део истог процеса због којег су се избеглице из долине Дрине кретале ка слободним територијама, а део њих и ка сребреничкој енклави.
Злочини у Фочи
У Фочи је након заузимања града спроведена широка кампања прогона бошњачког становништва, која је обухватала убиства, затварања, уништавање имовине и масовна силовања.
Злочини у Рогатици И у Рогатици су током 1992. и касније почињени прогон, незаконита затварања, пљачка, уништавање имовине, присилно премештање и убиства бошњачког становништва.
Злочини АРБиХ и етничко чишћење Срба у Подрињу (1992—1993)
Од децембра 1992. до јула 1995, АРБиХ је континуирано вршила нападе и злочине над цивилима по оближњим српским селима: Бљечева, Коњевић поље, Сандићи, Лозничка ријека (у два наврата), Загони (у два наврата), Биљача, Магашићи, Хранча, Јежестица (у два наврата), Залужје, Факовићи, Бољевићи, Сикирић, Бјеловац, Брана Бачићи, Кравица, Шиљковићи, Осмаче, Међе, Опарци, Обади, Ратковићи, Магдовићи, Калудра, Брађевина, Брежани, Крњићи, Сасе, Залазје, Миланова воденица, Подравање, Скелани, и Вишњица.
До априла 1993, на подручју општине Сребреница је убијено или протерано 91% српског становништва, а уништено је 81 од 93 српска насеља. Командант 28. дивизије Насер Орић је пред Хашким трибуналом био оптужен за ратне злочине, а пред Судом Босне и Херцеговине му је суђено заједно са Сабахудином Мухићем под оптужницом да је убио три српска заробљеника, док је један заштићени сведок потврдио да је Орић лично убио судију Слободана Илића. Орић је ослобођен у оба поступка. Током суђења, имао је јавну подршку Мунире Субашић и невладине организације Мајке Сребренице.
Институт за истраживање српских страдања у XX веку, заједно са Савезом логораша Републике Српске је 2008. објавио Књигу мртвих Срба Сребренице и Бирча 1992—1995, која садржи списак 3287 српских жртава, које су на подручју Сребренице и околине убиле муслиманске снаге. Како се највећи број жртава односи на период 1992. и 1993, на списку српских жртава се налази и напомена у којој се каже да је списак подложан допунама и проширењима списка броја жртва., P. Vasiljevic
Покољ у Бјеловцу (1992)
Пред зору 14. децембра 1992, припадници АРБиХ под командом Орића извршили су организовани напад на српска села Бјеловац, Сикирић и Лозничка Ријека. У ова села су дошли из правца Сребренице, која се од ње налазе на свега 15 километара. Ту је извршен масакр над 109 српских цивила, а спаљено је око 350 српских кућа и других објеката.
Масакр у Кравици (1993)
На православни Божић 7. јануара 1993, припадници АРБиХ на челу са Орићем напали су српска села Кравицу, Јежестицу и Шиљковиће. Погинуло је 49 људи (по неким подацима 46), а неколико села спаљено до темеља. Најмлађа жртва је био четворогодишњи Владимир Гајић, а најстарија непокретна старица Мара Божић од 89 година, која је жива спаљена. Патолог др Зоран Станковић је утврдио трагове мучења на лешевима страдалим у овим селима. Тело Невенке Ђукић (45) никада није пронађено, а постоје наводи да јој је одсечена глава.
Црква Светих апостола Петра и Павла у Кравици је опљачкана и спаљена, док су околни српски гробови преорани и оскрнављени.Хашког трибунала на суђењу Насеру Орићу, тачка 663 Неколико стотина избеглица је по снегу успело да пређе Дрину и склони се у Србију.
Кравица је тешко пострадала и у Другом светском рату, када је изгубила око 600 становника, од чега је њих 111 убијено у масакру 3. јула 1944, које су починиле усташе.
Сребреница као сигурна зона под контролом УН
Резолуција СБ УН 819 и споразум Младић—Халиловић Савет безбедности Уједињених нација је 16. априла 1993. донео Резолуцију 819, којом је затражено од свих страна да Сребреницу са околином третирају као сигурну зону, ослобођену од било каквих војних активности или насилних актова.
мини|Генерал Ратко Младић на аеродрому у Сарајеву (лето 1993)
Сутрадан 17. априла, одржан је састанак начелника Главног штаба Војске Републике Српске генерала Ратка Младића и начелника Генералштаба Армије Републике Босне и Херцеговине генерала Сефера Халиловића, уз присуство шведског генерал-пуковника Ларс-Ерика Валгрена. На састанку су Младић и Халиловић потписали споразум од 11 тачака, који је предвиђао договор о прекиду ватре и замрзавање свих борбених активности на подручју Сребренице почевши од 18. априла, затим њена демилитаризација у року од 72 сата, а под тим се подразумевало да у овом граду остану само припадници УНПРОФОР-а. Споразумом је гарантован сигуран и несметан пролаз снагама УНПРОФОР-а на путу од Тузле до Сребренице, отварање ваздушног коридора и слободно допремање хуманитарне помоћи.