Лепенски вир је једно од највећих и најзначајнијих мезолитских и неолитских археолошких налазишта, смештено на десној обали Дунава у Ђердапској клисури, у Србији, у централном делу Балканског полуострва. Овај локалитет, који је име добио по дунавском виру, био је седиште једне од најважнијих и најсложенијих култура праисторије, културе Лепенског вира. Између 1965. и 1970. откривено је рибарско ловачко насеље са зачецима култивације и доместификације. Током ископавања откривено је седам сукцесивних насеља и 136 објеката (како стамбених, тако и сакралних) изграђених у раном мезолиту, у периоду од око 9500. до 7200. године пре наше ере (Прото Лепенски вир 1 и 2), а затим у раном и средњем неолиту, од око 6250. до 5500. године пре наше ере (Лепенски вир -{I-III}-).Борић, Душан и Весна Димитријевић. „Апсолутна хронологија и стратиграфија Лепенског вира“, -{LVII}-, Београд, (2007). Главни руководилац истраживања овог локалитета је био професор др Драгослав Срејовић, археолог, академик и професор Универзитета у Београду.
Најновији радиокарбонски и АМС подаци сугеришу да се хронологија Лепенског вира простире између 9500/7200 и 5500 година пре нове ере, подељена на рани-средњи мезолит, касни мезолит, прелазни период и неолит. Постоје одређена неслагања око тога када је почело насељавање и култура Лепенског вира, али најновији подаци указују да је то било између 9500. и 7200. године пре нове ере. У касној архитектонској фази Лепенског вира (6300–6000 п.н.е.) развијају се јединствене трапезоидне грађевине и монументална скулптура, повезана са мешањем ловаца-сакупљача Гвоздених врата са новопридошлим раним европским земљорадницима. Локалитет Лепенски вир се састоји од једног великог насеља са десетак сателитских села. На локалитету су пронађене бројне скулптуре базена и необични архитектонски остаци.
Археолог Драгослав Срејовић, који је први истраживао локалитет, рекао је да овако велике скулптуре тако рано у историји човечанства и оригинална архитектонска решења дефинишу Лепенски вир као специфичну и веома рану фазу у развоју европске праисторијске културе. Локалитет је био познат по изузетном нивоу очуваности и укупном изузетном квалитету својих артефаката. Пошто је насеље било трајно и планскo, са организованим друштвеним животом, архитекта Христивоје Павловић је Лепенски вир означио као „први град у Европи“.
Национални парк Ђердап, који обухвата Лепенски вир, основан је 1974. године. Шире подручје парка је 10. јула 2020. проглашено за Унесковим глобалним геопарком. Поред клисуре Гвоздене капије, Ђердапски Унесков глобални геопарк обухвата делове планинских масива Мироч и Кучај, укупне површине , и био је прва таква локација у Србији.
Локација и географија
Лепенски вир се налази на десној обали Дунава у источној Србији, у оквиру клисуре Гвоздене капије. Налази се у селу Бољетин, код Доњег Милановца. Поглед изнад и преко Дунава је широм отворен, а стабилан и издржљив терен на обали реке одолијева интензивном ерозивном утицају Дунава. Стабилност је обезбеђена са две или три громаде, каменим ртом који стрши дубоко у реку. Громаде су деловале као природно сидро за терен на коме се насеље развијало. Дуго становање на локалитету омогућила је и близина велике реке, природно богатство залеђа и термалне предности нагомиланих кречњачких стена (с обзиром на тек окончано ледено доба). Поред тога, дугорочно становање је олакшано претпостављеним познавањем неких пракси контроле рађања, с обзиром на ограничену површину на којој би насеље могло да расте, иако се верује да делови насеља остају неоткривени.
Вртлози су створени од избочених стена, а усковитлане воде су богатије кисеоником, богатије алгама, а самим тим и рибом. Вртложна струја олакшава риболов него у водама које јуре кроз клисуру. Такође, вртложна вода је заправо таложила материјале на низводној страни плаза, данас познатог као Катаринине Ливадице, чинећи га јачим и стабилнијим уместо да дозвољава брзој и снажној речној струји да га еродира. У непосредном залеђу налази се падина позната као Кошо Брдо. У њу је уграђена ниша од природног камена или стеновито склониште (абиј), названо Лепенска поткапина, коју је истраживао археолог Бранко Гавела.
Низводно од Лепенског вира, у правцу Власца, а на пола пута до ушћа мале Бољетинке или Лепене реке, над реком се уздиже окомита стена Лепена висока . У подножју стене Римљани су изградили пут који је данас потопљен на дубини од испод воде Ђердапског језера, заједно са путном плочом у знак сећања на цара Тиберија. Лепена се назива и падина изнад Дунава између Лепене стене и ушћа Лепене реке, као и увала где се падина завршава.
Откриће
Локалитет је откривен 30. августа 1960. године на земљишту у власништву локалног пољопривредника Манојла Милошевића.
Након тога, после скоро три године неактивности, археолошка истраживања региона организовао је Београдски институт за археологију. Било је предвиђено да почне изградња хидроелектране Ђердап I, која би својим вештачким језером поплавила обалу, те су археолози желели да истраже подручје што је више могуће пре него што се то деси. Тадашњи руководилац пројекта била је Душанка Вучковић-Тодоровић, сарадница Института. Подручје које је требало истраживати налазило се између села Прахово и Голубац. Археолог Обрад Кујовић истраживао је деоницу Лепенски вир са својим помоћником Ивицом Костићем, пратећи рад претходних посетилаца и археолога попут Феликса Филипа Каница и Николе Вулића. Локација је била идеална за насеље, те су је Кујовић и Костић претражили. Пронашли су толико керамичких фрагмената да је било као да су открили керамичку радионицу. Кујовић га је препознао као значајно археолошко налазиште, прикупио фрагменте, датирао их као део старчевачке културе и сачинио извештај за Институт. Срејовић, заинтригиран налазима, контактирао је Кујовића 1961. за детаљне информације.
Ископавања
Срејовић је успео да прибави неопходна средства и 6. августа 1965. године са Загорком Летицом започиње истраживање локалитета, које се наставља са ископавањима током 1966. и 1967. године. Сондирање терена 1965. године прерасло је у заштитна ископавања 1966. године и развило се у потпуно систематска ископавања 1967. како су они дубље копали. Културно-археолошки слој почиње испод површинског слоја хумуса, дебљине .
Тек 1967. године, након открића првих мезолитских скулптура, значај локалитета је у потпуности схваћен. Ови налази су јавно објављени 16. августа 1967. године. Ископавања су завршена 1971. године када је цео локалитет измештен више да би се избегла поплава из новоформираног Ђердапског језера, насталог изградњом хидроелектране Ђердап I. Главно истраживање овог локалитета било је дело професора Драгослава Срејовића са Универзитета у Београду. Истражујући до дубине од , у почетним ископавањима 1965–1970, пронађено је 136 или 138 зграда, насеља и олтара. Некропола је откривена 1968. године.
Историја
Главно налазиште обухвата неколико археолошких фаза почевши од Протолепенског вира, затим Лепенског вира Iа до Iе, Лепенског вира II и Лепенског вира III, чија је окупација обухватала 1.500 до 2.000 година, од мезолита до неолита, када су га наследили неолитска винчанска култура и старчевачка култура, обе узводно Дунавом, и од Лепенског вира, респективно. У околини је откривено више сателитских села која припадају истој култури и временском периоду. Ови додатни локалитети су Хајдучка Воденица, Падина, Власац, Икаона, Кладовска Скела и други. Пронађени артефакти укључују оруђе од камена и костију, остатке кућа и бројне сакралне објекте, укључујући јединствене камене скулптуре.
Претпоставља се да људи културе Лепенског вира представљају потомке раног европског становништва, културе ловаца сакупљача Брно-Предмости (Чешка) с краја последњег леденог доба. Археолошки докази о људском обитавању околних пећина датирају из око 20.000 година пре нове ере. Прво насеље на ниском платоу датира из 9500–7200 година пре нове ере, када је клима постала знатно топлија.
Тресковат, гола порфирна литица ( висока) уздиже се на левој обали Дунава наспрам Лепенског вира као џиновски стражар праисторијског насеља. Тресковат је можда био важан за становништво Лепенског вираWas Lepenski Vir an Ancient Sun or Pleiades Observatory? као соларна опсерваторија. На развој насеља снажно је утицала топологија околине. Налазило се на уском рту на обали реке, омеђено између литица и тока Дунава. Као такво нудило је само ограничене ресурсе у смислу хране, сировина и животног простора. То се огледа у налазима из најранијег слоја. Протолепенски вир представља само мало насеље од можда четири или пет породица са мање од сто становника. Примарни извор хране становника вероватно је био риболов. Рибарске заједнице овог типа су у овом периоду типичне за шири дунавски регион.
У каснијим периодима, проблеми пренасељености насеља постали су евидентни и довели до значајних социолошких промена.
Археолошки налази у околини говоре о привременим насељима, вероватно грађеним за потребе лова и сакупљања хране или сировина. Ово сугерише сложену полуномадску економију са управљаном експлоатацијом ресурса у области која непосредно не окружује село, нешто изванредно у смислу традиционалног погледа на мезолитску Европу. Више сложености у привреди доводи до специјализације занимања, а тиме и до друштвене диференцијације.
Ови развоји су јасно видљиви у распореду насеља Лепенски вир Iа-е. Село је било добро планирано. Све куће су изграђене према једном сложеном геометријском узорку. Остаци ових кућа чине изразиту архитектуру Лепенског вира. Јасно се види главни распоред села. Мртви су сахрањивани изван села на сложеном гробљу. Једини изузетак је очигледно било неколико значајних старешина који су сахрањени иза огњишта (срца) кућа.
Сложеном друштвеном структуром доминирала је религија која је вероватно служила као везујућа снага за заједницу и средство за координацију активности њених чланова. Бројни сакрални објекти који су откривени у овом слоју подржавају ову теорију. Најистакнутији примери су рибље скулптуре, јединствене за културу Лепенског вира, које представљају један од првих примера монументалне сакралне уметности на европском тлу.
Лепенски вир пружа ретку прилику да се посматра постепени прелазак са ловачко-сакупљачког начина живота раних људи на пољопривредну економију неолита. Све сложенија друштвена структура утицала је на развој планирања и самодисциплине неопходне за пољопривредну производњу.
Када су пољопривредни производи постали роба, нови начин живота заменио је стару друштвену структуру. Изразите карактеристике културе Лепенског вира, као што су архитектура кућа и рибље скулптуре, постепено су нестајале. Лепенски вир III је репрезентативан за неолитско налазиште и типичнији је за друга упоредива налазишта на много ширем подручју. Тачан механизам ове транзиције остаје нејасан, али докази сугеришу развој кроз еволуцију, а не инвазију споља.
Археогенетика