мини|Матилдин крст, који је направљен за Матилду од Есена (974–1011). Она је приказана на коленима пред Девицом и дететом на плочи од емајла. Крст, који је вероватно био направљен у Келну или Есену, приказује неколико средњовековних техника: ливење фигуративних кипова, филигран, емајлирање, полирање и полирање драгуља и поновну упорабу класичних камеја и резбарених драгуља.

Средњи век обухвата историјски период од 5. до 15. века. Ово раздобље у историји људског друштва и културе представља заокружену целину. То је раздобље почело падом Западног римског царства и окончало се ренесансом и раздобљем великих географских открића. Ратнички народ Хуна је 375. године из Азије продро у Европу. Они су покренули варварска племена. Почела је Велика сеоба народа. На згаришту Западног римског царства у 5. веку почеле су да ничу нове државе. Током 7. и 8. века створена је снажна држава Арабљана. У развоју друштва 15. век се сматра прекретницом. Средином 15. века, тачније 1453. године, Турци су освојили Цариград и уништили остатке Византијског царства. Крајем 15. века поморци су открили нови свет — амерички континент. На почетку средњег века, док Европу потреса сеоба народа, на америчком континенту се развила цивилизација Маја. У исто време у Азији настаје цивилизација Танг, у Кини. Средњи је век средње раздобље у класичној подели историје западног света, која се дели на стари, средњи и нови век. Само средњовековно раздобље може се поделити на рани, развијени и позни средњи век.

Депопулација, деурбанизација, инвазије и сеобе народа, које су почеле током касне антике, наставиле су се током раног средњег века. Варварски освајачи, међу којима су доминирали разни германски народи, формирали су нова краљевства у остацима Западног римског царства. У 7. веку северна Африка и Блиски исток, који су некад припадали Источном римском царству, потпали су под власт Калифата, исламске државе. Премда су се у друштву и политичким структурама догодиле значајне промене, до потпуног раскида с антиком није дошло. На Истоку је преживело и као важна сила опстало Византијско царство. Византијска кодификација римског права, позната као Јустинијанов кодекс, на Западу је поновно откривена у северној Италији 1070. године и отад је вршила велики утицај током читавог средњег века. На Западу већина нових краљевстава инкорпорисала је оно мало преосталих римских државних установа. Основани су самостани као део покрета усмереног ка покрштавању „паганске Европе”. Франци су под Каролиншком династијом накратко успоставили царство, које се крајем 8. и почетком 9. века простирало на већем делу западне Европе. Међутим, то је царство касније подлегло притисцима унутрашњих грађанских ратова и спољашњих инвазија — Викинзи су нападали са севера, Мађари с истока, а Сарацени с југа.

Током развијеног средњег века, који је почео након 1000. године, европска се популација знатно увећала, јер су технолошки и пољопривредни изуми омогућили процват трговине, а промена климе средњовековног топлог раздобља омогућила је повећање приноса усева. Кметство, тј. систем сељака организованих у село које властели дугује најам и натурални рад, те феудализам, тј. политички систем у којем витезови и ниже племство дугују војну службу својим господарима у замену за право закупа земљишта и племићких кућа, представљали су две темељне врсте организације друштва у развијеном средњем веку. Крсташи, први пут споменути 1095. године, означили су прве покушаје западноевропских хришћана да од муслимана војним путем поврате контролу над блискоисточном Светом земљом. Краљеви су постали поглавари централизованих држава и утицали на смањивање криминала и насиља, али и на све веће удаљавање од јединственог хришћанства. Теологија Томе Аквинског, слике Ђота из Бондоне, песништво Дантеа Алигијерија и Џефрија Чосера, путовања Марка Пола и архитектура готских катедрала, попут Шартра, спадају у изванредна достигнућа раздобља развијеног средњег века.

Позни средњи век обележиле су тешкоће и несреће, међу којима су били глад, куга и ратови, што је све утицало на значајно смањење броја становника западне Европе; између 1347. и 1350. црна смрт однела је животе око једне трећине Европљана. Црквени сукоби, јереси и шизма унутар хришћанске цркве одвијали су се упоредо с ратовима између различитих држава, грађанским сукобима и побунама сељака. Напредак на подручју културе и технологије трансформирао је европско друштво и означио крај средњег века и почетак раног новог века.

Терминологија и периодизација Средњи је век, уз стари и нови век, једно од три главна раздобља у историји Европе.

Средњовековни су аутори целу историју делили на раздобља као што су „шест раздобља света“ или „четири царства“ сматрајући притом да сами живе у времену које претходи самом крају света. Своје властито време називали су „модерним“. Хуманистички песник Петрарка у четвртој је декади 14. века претхришћанско раздобље назвао „старим“ временима -{(antiqua)}-, a хришћанско раздобље „новим“ временима -{(nova)}-. Леонардо Бруни први је историчар који је, у својој Историји фирентинског народа из 1442. године, употребио троделну раздеобу историје. Бруни и каснији историчари сматрали су да се Италија опоравила након Петраркиног времена, те су Петраркиним временским одсечцима додали и трећи. Појам „средњи век“ први се пут појављује 1469. у латинском облику „media tempestas“, односно „средње доба“. Првобитно је постојало више верзија овог појма, као што су називи -{medium aevum}- („средњи век“), који је први пут забележен 1604. године, и -{media saecula}- („средњи векови“), који је забележен 1625. године. Данашњи научни термини „медиевалан“, „медиевистика“ и „медиевалистика“ потичу од израза -{medium aevum}-.Хрватски језични портал, s.v. medievalan . Троделна се периодизација усталила као стандард након што је немачки историчар Кристоф Келер (1638–1707) поделио историју на три раздобља: стари век, средњи век и нови век или модерно доба.

За почетак средњег века обично се узима пад Западног римског царства 476. године,Dictionary.com, S.V. Middle Ages.}- што је први пут учинио Бруни. За крај средњег века често се узима 1500. година,-{John Watts, Making of Polities Evrope 1300–1500 ili Steven A. Epstein, Economic History of Later Medieval Evrope 1000–1500}-, као и датумски завршетак средњега века наведен у: -{George Holmes (eds) }-. мада о овоме не постоји општа сагласност. Зависно од контекста, за датумски крај средњег века понекад се узимају догађаји као што су прво путовање Кристифора Колумба 1492, пад Цариграда у турске руке 1453. или протестантска реформација 1517. године. Енглески историчари битку на Босвортском пољу 1485. често сматрају догађајем који означава крај средњовековног раздобља.В. наслов -{Nigel Saul, Companion to Medieval England 1066–1485. У шпанској историографији за крај средњег века често се узимају смрт краља Фердинанда -{II}- Арагонског 1516, смрт краљице Изабеле -{I}- Кастиљске 1504. или освајање Гранаде 1492. године. Историчари из романских земаља обично деле средњи век на два раздобља: ранији „високи” и каснији „ниски” средњи век. Англофонски историчари, пак, следе своје немачке колеге и средњи век обично деле на три раздобља: рани, развијени и позни средњи век. У 19. веку читав се средњи век често називао „мрачним добом”. С усвајањем троделне раздеобе средњег века употреба тог термина почела се међу историчарима ограничавати само на период ранога средњег века.

Критика традиционалне поделе Ова периодизација била је примењивана у круговима писаца опште историје из 18. века, што ју је чинило опште признатом. У каснијем развоју историографије долазило је до извесних померања граничних датума ових великих периода; тако да је на крају, после дужих расправа, за крај старог и почетак средњег века узета 476. година — обележена падом Западног римског царства, док је за крај средњег и почетак новог века узета 1492. година, као датум епохалног открића Америке. Истина, било је покушаја да се за почетак новог века узме и 1517. година — обележена почетком реформације.М. Дашић, Увод у историју. pp. 31. и даље

Традиционална периодизација је у њеној стандардној форми дуго остала важећа, али је било научника који су тврдили да границе појединих векова нису добро постављене. Поједини историчари су сматрали да границу између старог и средњег века треба померити напред — у 7, па чак и у 8. век. Било је историчара који су и границу између средњег и новог века различито датирали: једни за крај 15, други за 1517, трећи за 17, четврти за 18. век. Осим тога, један број историчара је сматрао да је време од 12. до 18. века по много чему особено, карактеристично, и да би га стога требало посебно издвојити у општој историји, упркос томе што би то одударало од традиционалних концепата периодизације. Услед ових различитих схватања настала је криза традиционалне периодизације.

Традиционална подела је имала јасних мањкавости. Њени темељи су ударени у време када је тежиште изучавања било на политичкој историји, али и поред тога она је била недоследно постављена. Разлог лежи у томе што је за крај старог и почетак средњег века узет политички догађај — пад Западног римског царства (476. године), крај средњег и почетак новог века означава 1492. година — велики датум из привредне историје. Са проширивањем интересовања историјске науке на све области људске делатности све јасније су се откривале слабости традиционалне периодизације, њене границе су сходно томе постајале несигурне, а историјска мисао је указивала и на другачије хронолошке периоде историјског развоја у свету. Зато су се у историјској науци поставила питања такве периодизације која би изражавала континуитет објективног кретања у историјском развоју. Како истиче Миомир Дашић, очито да су све ове временске поделе мањкаве са светскоисторијског становишта — ова подела је изразито европска, а не светска.

Позно римско царство

right|мини|270px|Позноримски кип с приказом четворице тетрарха, који се данас чува у Венецији.

Римско царство досегло је своју најширу територијалну распрострањеност током 2. века нове ере. У идућа два века римска контрола над далеким пограничним областима поступно је слабила. Економски проблеми, међу којима инфлација, као и спољни притисци на границе царства заједно су проузроковали политичку нестабилност, током које су се цареви и узурпатори великом брзином смењивали на престолу. Војни издаци стално су се повећавали током 3. века, углавном због рата са сасанидском Персијом, који је поново покренут половином 3. века. Величина војске се удвостручила, а коњица и мање јединице замениле су легију као главну тактичку јединицу. Већи трошкови изискивали су повећање пореза, што је доводило до смањења куријалне класе, односно класе земљопоседника који су улазили у локална градска већа (курије), као и смањењу броја припадника те елите који су били спремни да поднесу терет који је собом носило вршење службених дужности у њиховом граду. Царској је бирократији било потребно све више службеника да се старају о потребама војске, због чега су се цивили жалили да у царству има више прикупљача пореза, него порезних обвезника.