Пабло Пикасо

Пабло Руиз Пикасо (,"Picasso". Random House Webster's Unabridged Dictionary. Малага, 25. октобар 1881 — Мужин, 8. април 1973) био је свестрани шпански уметник. Пикасо је један од водећих и најпознатијих сликара, вајара, цртача и графичара 20. века, који је највећи део своје каријере провео живећи и радећи у Француској.Gombrich, E. H. Historia del Arte (The Story of Art – оригинални наслов на енглеском) Phaidon Press Limited, 1950, 1958, 1960, 1966, 1972, 1978, 1984, 1989. Био је доминантна личност у ликовним уметностима прве половине 20. века и покренуо је иницијативе за многе револуционарне промене у модерној уметности. Мада се његово дело обично дели на више периода, те поделе су донекле арбитрарне, пошто је његова стваралачка енергија и машта била таква да је често истовремено радио на богатом репертоару тема и у различитим стиловима. Сам Пикасо је то овако објаснио: „Многе различите начине које сам користио у мојој уметности не треба сматрати еволуцијом, нити корацима према неком непознатом идеалу сликарства. Када сам имао нешто да изразим, то сам радио без размишљања о прошлости или будућности. Не верујем да сам користио радикално различите елементе у различитим начинима мога сликарства. Ако је предмет којим сам се у датом тренутку бавио сугерисао друкчије типове израза, нисам оклевао да их усвојим.”

Уз Жоржа Брака, један је од оснивача ликовног правца кубизам.

Пикасо је демонстрирао изузетни уметнички таленат током својих раних година, сликајући у натуралистичком маниру током свог детињства и младости. Током прве декаде 20. века, његов стил се променио док је експериментисао са различитим теоријама, техникама и идејама. Након 1906, фовистички рад нешто старијег уметника Анрија Матиса је мотивисао Пикаса да истражи радикалније стилове, чиме је започело плодно ривалство два уметника. Њих су накнадно критичари често упоређивали као вође модерне уметности.Tate GalleryMatisse and Picasso Paul Trachtman, Smithsonian, February 2003

Пикасов рад се често карактерише по периодима. Док су називи многих његових касних периода предмет дебата, најшире прихваћени периоди његовог рада су плави период (1901–1904), ружичасти период (1904–1906), период афричког утицаја (1907–1909), аналитички кубизам (1909–1912), и синтетички кубизам (1912–1919), који се исто тако назива и кристалним периодом. Знатан део Пикасовог рада током раних 1910-их и раних 1920-их је у неокласичном стилу, док је његов рад средином 1920-их често карактерисан надреализмом. Његови каснији радови су често комбинација елемената његових ранијих стилова.

Изузетно плодан током целог свог живота, Пикасо је остварио универзални углед и огромно богатство за своја револуционарна уметничка достигнућа, и постао је једна од најпознатијих фигура у уметности 20. века.

Биографија Пабло Пикасо је био син Хосеа Руиза Бланка, професора цртежа и мањег сликара шпанског жанр сликарства, и Марије Пикасо Лопез. Његово неуобичајено интересовање за цртеж је почео врло рано, негде у 11 години, када је постао ученик свог оца у Коруњи, где се породица преселила 1891. године. Од тог момента његов таленат и интересовање за експериментисање и развијање сопственог ликовног израза, помаже му да врло брзо превазиђе уметничке способности свога оца. У Коруњи, Пикасов отац је одлучио да подреди своје уметничке амбиције сину, доводећи му моделе и подржавајући га у остварењу његове прве изложбе када је имао само 13 година.

Породица Руиз-Пикасо се сели у Барселону 1895. године и Пабло се уписује у Љочу (кат. La Llotja), локалну уметничку школу, где је његово отац већ добио посао као професор цртања. Сви у породици су се сложили да Пабло може да постане академски сликар, а 1897. године, његова слава у Шпанији је ишла у прилог очекивањима, пошто је те године његова слика Наука и милосрђе за коју је његов отац био модел доктора, добила почасну награду у Мадриду на изложби Краљевске академије Сан Фернандо.

Шпански главни град је био очигледно следећа станица за младог уметника, гдје би могао да стекне признање и испуни очекивања својих родитеља. Пабло Руиз одлази за Мадрид и уписује се у Краљевску академију Сан Фернандо, јесени 1897. године. Али убрзо оцењује наставу на Академији испод очекиваног нивоа и проводи време цртајући и сликајући свакодневницу која га окружује: кафића, улица, бордела, итд. У Праду открива шпанско сликарство и пише: „Музеј је предиван. Веласкез је прва класа; моју пажњу привлаче одлични портрети Ел Грека, али Муриљо није уверљив у свакој од својих композиција”. Дела ових и других уметника су оставила снажан утисак на Пикаса и такође постала путоказ у различитим моментима његове дуге каријере. Гоја је био уметник чија дела је Пикасо нарочито копирао у Праду 1898. године (портрет тореадора Пепеа Ила и цртеже за једну од графика из Гојине серије Каприци).

По повратку у Барселону, изнајмио је атеље и прикључио се боемском и интелектуалном животу града који је тада био концентрисан око кафане „Четири мачора” (Els Quatre Gats). У октобру 1900. године први пут је посетио Париз, а тада је већ био усвојио широк спектар различитих утицаја. Између 1900. и 1904. године наизменично је боравио у Барселони и Паризу и то је време када су настала његова дела тзв. „плавог периода”, чија су тема сиромашни и маргинализовани. Расположење које на тим сликама превладава је једна сентиментална меланхолија изражена хладним и етеричним плавим тоновима као на пример у слици Живот (La Vie; 1903, Кливлендски музеј уметности). У то време је такође створио неколико снажних бакрописа сличног расположења (Скромни оброк, 1904. године).

Године 1904. Пикасо се дефинитивно настанио у Паризу и врло брзо је постао члан круга авангардних уметника и писаца. Кратки период из 1904–05. године је познат као „ружичасти” (понегде и као „циркузантски период”). Предоминирајуће плаве тонове ранијих радова сада су заменили ружичасти и сиви, а расположење на сликама је мање оскудно у изразу. Његови омиљени субјекти за ове слике су акробате и плесачи/ице, посебно лик харлекина. Анрија Матиса је упознао 1906. године, и иако се чини да је обожавао дела фовиста, није делио њихово интересовање за декоративну и експресивну употребу боје (уистину његово дело показује мало пажње посвећене боји и далеко више форми, а значајно је и да је – за разлику од многих тадашњих сликара – волео да ради ноћу под вештачким светлом). До 1909. године делио је атеље са другим уметницима и разним друштвеним бунтовницима у разузданој париској четврти Бато-Лавуа. Његово дело је брзо привукло пажњу важних колекционара, мада није излагао ни у једном од уобичајених салона. Амерички пар Гертруд и Лио Стајн, Немац Вилхелм Уде и Рус Сергеј Шукин су 1905-06. године били главни купци његових слика, а 1907. године продају његових дела је преузео немачки писац, колекционар и трговац уметничким делима Данијел-Хенри Канвајлер.

Период око 1906–07. године се понекад назива Пикасов „црни (афрички) период”, због утицаја афричке скулптуре на његово дело. Сезан је био други велики утицај, када се Пикасо усмерио на анализу и поједностављење форме. Овај процес је кулминирао Госпођицама из Авињона (1906–07; МоМА, Њујорк), сликом у којој је дисторзија форме фигура била подједнако силовита побуна против сликарске традиције као и слике фовиста силином боје. На слици је пет нагих жена злокобног изгледа, а име Госпођице из Авињона је у шали предложио Андре Салмон, коментаришући њихову сличност са проституткама из улице Авињон (Carrer d’Avinyó) у Барселони. У то време сликом су били запрепашћени чак и други авангардни уметници, укључујући Матиса и Дерена. Једном приликом, и коментаришући слику са Канвајлером, Дерен је изјавио: „Било који дан Пикасо ће се обесити ужетом иза ове слике”. Након негодовања колега и сличних коментара, Пикасо је слику скинуо с рама и чувао је у ролни у углу атељеа. Јавно је изложена тек деценију касније, 1916. године, а само се једном појавила као репродукција у штампи пре 1925. године. Данас, не само да се сматра кључним делом Пикасовог личног уметничког развоја, већ и најважнијим појединачним делом за развој сликарства с почетка 20. века.

Госпођице из Авињона су огласиле настанак кубизма, који је Пикасо развио у блиској сарадњи са Жоржом Браком и касније Хуаном Грисом, у периоду од 1907. до почетка Првог светског рата. Од 1912. године, Пикасо је почео да уграђује елементе колажа у своје слике и дао је подједнак допринос модерној скулптури стварајући оригинална дела комбиновањем нађених и одбачених предмета свакодневнице; на пример у делу Гитара (1912; Музеј Пикасо у Паризу), сачињеном од картона, папира и жица. Скулптуре овог типа је обично радио малих димензија, али је идеју убрзо развио на амбициознији начин, на пример у скулптури обогаћеној бојом Чаша абсинте (1914).

Неки тврде да је револуција у скулптури била далекосежнија од оне у сликарству. Енглески вајар Питер Хајд је у лето 1999. године за Едмунтон ревју изјавио: „Пикасо је узео резервно ребро од кубистичког колажа и изумео апстрактну скулптуру, којом је разбио монолит који је доминирао скулптуром још од Вилендорфске Венере.” Владимир Татлин је посетио Пикаса 1914. године, и инспирисао се његовим скулптурама за стварање конструктивизма.

Током Првог светског рата Пикасо је наставио да ради и ствара у Паризу, али је 1917. године са својим пријатељем Жаном Коктоом отпутовао у Рим да ради као дизајнер костима и сцене за руски балет Парада чији је продуцент био Дјагилев. Ту се заљубио у једну плесачицу балета, Олгу Коклову којом се венчао 1918. године. По повратку у Париз, пар се преселио у модернији део града, и тако је Пикасо оставио за собом боемски живот из младости. Посета Италији је била важан фактор за увођење врсте монументалног неокласицизма, који постаје једно од најистакнутијих обележја Пикасовог дела раних 1920-их (Мајка и дете, 1921; Уметнички институт Чикага), али у овом тренутку се такође прикључио настајућем надреализму – Андре Бретон га је заиста помињао као једног од покретача надреализма. Мера значаја његовог кубистичког дела за надреализам је у томе што би га различите групе могле разумети и као пролаз у свет ирационалног и снова, али и као својеврсну анализу и синтезу форме. Оба читања имају смисла поводом различитих аспеката Пикасових уметничких постигнућа.

Након релативно спокојног периода неокласичних слика, који ће трајати пар година, Пикасо је почео да ствара силовито експресивна дела, пуна емоционалне напетости, тескобе и очаја. Ова фаза почиње са Три плесачице (1925, Галерија Тејт), сликана у време када је његов брак са Олгом постајао извор све већег незадовољства и фрустрације (Пикасо није могао да се разведе, па је званично остао у браку све до Олгине смрти 1955; поново се оженио 1961. године). Фигуре три плесачице у природној величини агресивно су изобличене у једној дивљој пародији на класични балет. Неки ову слику сматрају „прекретницом у Пикасовој уметности готово једнако радикалном као у случају протокубистичких Госпођица из Авињона”. Након ове слике, његово интересовање се усмерило на митолошки лик Минотаура, а упоредо је сликао и серије на тему „Умирућег коња” и „Жене у плачу”. Овај период је кулминирао његовим најпознатијем делом, Герником (1937, Центар уметности краљице Софије, Мадрид), рађеном за шпански павиљон Светске изложбе у Паризу, 1937. године, у којој је изражен ужас и одбојност према бомбардовању баскијске престонице Гернике, које су извели немачки савезници генерала Франка током Шпанског грађанског рата. Пратиле су је бројне друге слике које нападају окрутност и деструктивност рата, укључујући дело Кућа Чарнел (1945, МоМА, Њујорк), у знак сећања на шпанске жртве холокауста.

Пабло Пикасо

Źródło i licencja