Деклинација именица Прва деклинација По првој (а-) деклинацији у латинском језику се мењају именице и придеви женског рода који у генитиву једнине имају наставак -ae. Номинатив једнине ових именица и придева има наставак -а.
Све именица у латинском језику се наводе на следећи начин: прво се наводи номинатив те именице (нпр. stella), а затим и облик за генитив (stellae). Када се наведу облици за номинатив и генитив, следи род именице: m.(чита се маскулинум) за мушки род, f.(фемининум) за женски и n.(неутрум) за средњи род. Затим се наводи значење речи. У пракси, то овако изгледа:
stella, stellae f. — звезда; femina, feminae f. — жена; nauta, nautae m. — морнар; итд.
Често се прибегава скраћеном навођењу речи. Оно се разликује само по томе што се пише само генитивни наставак (код именица прва деклинација је то наставак -ае, код друга деклинација -us или -um и др.) Па то изгледа овако:
stella, -ae f. — звезда; femina, -ae f. — жена; nauta, -ae m. — морнар; итд.
Међутим, када су именице неправилне, какав је случај са именицама трећа деклинација, наводи се пун облик. Нпр. rex, regis m. — краљ. Навођење генитивног наставка и рода је обавезно при навођењу речи у речницима, због постојања хомонима (нпр. malus — зло и malus — јабука). Разлика у овим речима је у роду (зло је мушког а јабука женског рода). Посебно је важно навођење код именица четврте деклинације, јер је облик за номинатив исти као и номинативу друге деклинације на -us.
број — > V — падеж једнина множина номинатив stĕllă stĕllae генитив stĕllae stĕllārum датив stĕllae stĕllīs акузатив stĕllăm stĕllās вокатив stĕlla stĕllae аблатив stĕllā stĕllīs
Именице прве деклинације су женског рода. Именице мушког рода су изузетак. Мушког рода су имена мушких лица, народа, река, као и мушких занимања: Mūrēnă, Dŏlābĕllă, Scaevŏlă1, Porsenă (лична имена), Sequănă (река Сена), Hădrĭă (Јадранско море), Persă (Персијанац), agricŏlă (земљорадник), nauta(морнар), collega, pirata(гусар), poëta(песник), athleta и scriba(писар). Архаични облици генитива једнине са завршетком -ās очувани су у изразима: pater familias (домаћин), mater familias (домаћица), filia familias, filius familia. У облику за датив-аблатив множине именице dea, filia, liberta имају наставак -ābus уколико се јаве уз исти падеж именица истог корена, мушког рода које се мењају по другој деклинацији (filius, deus, libertus): deis et deabus (или deis deabusque), filiis et filiabus (или filiis filiabusque), libertis et libertabus (или libertis libertabusque). Ове именице женског рода добијају наставак -abus да би се разликовале од именица мушког рода које гласе истоветно у облику за датив-аблатив множине. Именице amphora (врч) и drachma, преузете из старогрчког језика, у генитиву множине обично имају наставак -um. Код именица сложених са -cola и -gena песници користе -um за наставак генитива множине (caelicolum, terrigenum).
Преузете грчке речи са основом на -a, најпре су се мењале по променама латинске прве деклинације. Касније, нарочито песници све више воде рачуна о грчкој промени, преузимају грчке падежне завршетке, у потпуности или делимично. Тако, поред облика који је у складу да променом прве деклинације, постоје и облици који углавном следе грчку промену:
epitomē: ē, ēs, ae, ēn,ē, ē Andromachē: ē (ă), ēs (ae), ae, ēn (ăm),ē (ă), ē (ā) Orestēs: ēs, ae, ae, ēn (ăm), ē, ē Persēs: ēs, ae, ae, ēn (ăm), ē, ă Anchīsēs: ēs, ae, ae, ēn (ăm), ē (ā, ă), ē (ā) Aeneadēs: ēs (ă), ae, ae, ēn (ăm), ē (ā), ē (ā) Comētēs: ēs (ă), ae, ae, ēn (ăm), ă, ē (ā) Electra: ā (ă), ae, ae, ān (ăm), ā (ă), ā Aenĕas: ās, ae, ae, ān (ăm), ā, ā
Осим личних имена, има око тридесет и пет оваквих именица. Грчке именице које имају множину узимају наставке латинске промене. У генитиву множине грчке именице на -ades, -ides имају наставак -um.
Номинатив једнине. Поређење са осачко-умбарским и грчким говори да је реч о гласу који је некада био дугачак по квантитету. Постоје разне претпоставке о краћењу самогласника. Неки виде узрок у утицају дволожних речи у облику јамба где је долазило до краћења дугог самогласника („закон јамба”). Други траже узрок у утицају вокатива једнине, где је завршно -a било кратко. Трећи налазе узрок у утицају именица са суфиксом -ia, где је завршно -a било кратко.
Генитив једнине. У језику старих римских писаца (Ливије Андроник, Невије) јавља се са наставком -ās. У класичном латинском овај облик се одржао само у изразима pater familias, mater familias, filia familias, filius familias.
Завршетак -ae који се налази у класичном латинском настао је краћењем самогласника двосложне групе -āī. Још се код Енија и Плаута може наћи овај наставак. Чак га и Вергилије користи када свом језику жели дати архаичну боју. Дифтонг -ai (добијен краћењем двосложне групе -āī) у класичном латинском прелази у -ae.
Датив једнине. Дативски завршетак -ae потиче од старог завршетка -ăĭ (од старијег -āĭ). До краћења је дошло по закону „vodalis ante vocalem corripitur”). На натписима се може прочитати: Fortunai Poblicai. У осачком се наилази на исти завршетак.
Акузатив једнине. Завршава се на -ăm које потиче од старијег -ām, где се дуги самогласник крати пред крајњим сугласником (сваким осим испред -s).
Аблатив једнине. Аблатив једнине је најпре имао завршетак -ād. Овај је завршетак настао аналогијом према завршетку друге деклинације *-ōd. На натписима се може наћи: sententiad, praidad. Касније, крајње -d се губило у положају иза дугог самогласника.
Локатив једнине. На натписима се може пронаћи стари локативски наставак -ai у локативском облику Romai („у Риму”). Како је у класичном језику -ai дало -ae, локатив једнине се у свом класичном облику изједначио са обликом за генитив једнине.
Номинатив и вокатив множине. Општеиталски завршетак је по сведочанствима осачких и умбарских натписа био -ās. Траг таквог завршетка се може наћи у стиху који потиче из првог века пре нове ере: laetitas insperatas. Тај стари завршетак замењен је завршетком -āi > -ai (> -ae). Може се наћи на натписима: tabelai, datai. Аналоган је наставку -oi из друге деклинације, а води порекло из заменичке промене.
Генитив множине се завршава наставком -ārŭm који произилази од наставка -āsōm. То потврђују и осачки и грчки облици. Овај наставак је преузет из заменичке промене. Стари генитив множине који се завршава на -ŭm од *-ā-ōm (са наставком -ōm из именичке промене) може се наћи у композитима на -cola и -gena: agricolum, terrigenum. Завршетак -arum могао је да настане и аналогијом према другој деклинацији.
Датив, аблатив, инструментал и локатив множине. Завршетак -īs је настао од *-ā-īs. Натписи сведоче да је прелаз -ais у -is ишао преко међуоблика -eis: soueis=suis. Код основа које су се завршавале на -ia (нпр. gratia) јавља се правилан неконтраховани облик на -ĭīs: gratiis. Ипак, већ од Енија се могу наћи контраховани облици (Iunīs од Iuniis) и сл. У класично доба користе се напоредо и контраховани и неконтраховани облици. Акузативски наставак -ās настао је од -ans. Испред гласа s назал се губи уз дужење претходног самогласника.
Друга деклинација По другој (o-) деклинацији у латинском језику се мењају именице и придеви мушког и средњег рода које у генитиву једнине имају наставак -i. Номинатив једнине ове деклинације указује на род. Тако су именице и придеви на -us и -er мушког рода а именице и придеви на -um средњег рода. Само једна именица се завршава на -ir (vir), а мења се као именице на -er.
Именице мушког рода на -ŭs број — > V — падеж једнина множина номинатив campŭs campī генитив campī campōrum датив campō campīs акузатив campŭm campōs вокатив campĕ campī аблатив campō campīs
Стандардна промена број — > V — падеж једнина множина номинатив libĕr' | libr'ī генитив lib'r'ī lib'r'ōrum датив lib'r'ō lib'r'īs акузатив lib'r'ŭm lib'r'ōs вокатив libĕr' | libr'ī аблатив libr'ō| libr'īs
Именице које имају инфиксно -ĕ- у свим падежима Већина именица и придева на -er губи у промени -e- из номинатива једнине. Само мали број именица и придева на -er чува тај самогласник: puer, vesper, socer, gener и оне које су сложене са -fer или -ger — armifer, signifer, armiger, Liber (име); као и придеви: liber, tener, miser, asper.1
број — > V — падеж једнина множина номинатив pŭer pŭerī генитив pŭerī pŭerōrum датив pŭerō pŭerīs акузатив pŭerŭm pŭerōs вокатив pŭer pŭerī аблатив pŭerō pŭerīs
Именица vĭr број — > V — падеж једнина множина номинатив vĭr vĭrī генитив vĭrī vĭrōrum датив vĭrō vĭrīs акузатив vĭrŭm vĭrōs вокатив vĭr vĭrī аблатив vĭrō vĭrīs
Именице средњег рода на -ŭm број — > V — падеж једнина множина номинатив bellŭm bellă генитив bellī bell датив bellō bell акузатив bellŭm bell вокатив bellŭm bellă аблатив bellō bell
Именице друге промене су мушког или средњег рода. Именице мушког рода се у номинативу завршавају на -us, -er или -ir, док се именице средњег рода у номинативу једнине завршавају на -um. Именице женског рода су изузетак.
Женског рода су имена: стабала (зато што рађају) — fagus (буква), ornus (јасен), pirus (крушка), pinus(бор), malus(јабука), cerasus(трешња), prunus(шљива), prunus persica (бресква), populus(топола); имена земаља — Aegiptus; имена острва и градова — Delus, Corynthus, Rhodus, Pharus; именице: alvus (трбух), colus (преслица), humus (тло), vannus (вејалица); неке именице преузете из грчког: atomus (атом), diphthongus (дифтонг), dialectus (дијалекат) итд.
Средњег рода су именице: virus (отров), pelăgus (море), vulgus (светина) и користе се само у једнини.
Deus, dei, им. м. р. (бог) у номинативу множине може да гласи и dei (што је очекивани облик), али и dii и dī. Исто тако у облику за датив и аблатив множине може да гласи: deis, diis или dīs. Генитив множине може да гласи и deorum (што је очекивани облик) и deum. Вокатив једнине гласи deus. Locus, loci, им. м. р. (место) у номинативу множине може да гласи loci (што је очекивани облик) када значи „места у књизи”. Може да гласи и loca, када значи „места на земљи”. Сличан двоструки облик за множину јавља се и код именице iocus, ioci, им. м. р. (шала). Облици loca и ioca следе промену средњег рода множине друге деклинације.
Именице грчке о-деклинације преузимане су у латински језик тако што је наставак -ος у латинском транскрибован као '''-us:
Σίκελος -> Siculus σκόπελος -> scopulus
Касније, у класично доба песници задржавају грчке наставке -ος и -ον у транскрипцији личних имена у облицима за номинатив и акузатив:
Dēlŏs (али и Dēlŭs), Dēlŏs, Dēlī, Dēlō, Dēlŏn, Dēlĕ, Dēlō; Ĭlĭŏn (али и Ĭlĭŭm), Ĭlĭŏn, Ĭlĭī, Ĭlĭō, Ĭlĭŏn, Ĭlĭŏn, Ĭlĭō.
Именице на -eus из грчког језика најпре су се мењале по промени друге деклинације, задржавајући притом грчки облик за вокатив (-u). Касније, у доба Маријала и Стација за генитив једнине користе се и транскрибовани грчки падежни облици за генитив и акузатив једнине:
Ŏrpĕŭs, Ŏrphĕī (Ŏrphĕŏs), Ŏrphĕō, Ŏrphĕŭm (Ŏrphĕă), Ŏrphĕŭ, ŎrphĕōНоминатив једнине. Наставци за номинатив једнине -us и -um су настали од старијих облика -os и -om. Због слабе артикулације крајње -s и -m на натписима често недостаје: Furio, dono, pocolo. Ови наставци се одржавају до краја 3. века пре нове ере, када прелазе у класичне облике. Именице на -er и -ir су настале од облика који се завршавао на -ros: *agros > ager, *viros > vir, sacros > sacer (последњи пример постоји на натпису). Понекад се у језику јављају колебања што доводи до двоструких облика: inferus и infer, socerus и socer.Генитив једнине. Наставак за генитив једнине је примарно -ī. Када је у језику дошло до мешања у изговору дифтонга -ei са -ī, овај облик се почео на натписима појављивати и као Romanei уместо Romani. Јављају се чак и упоредо и један и други облик: Pupili Romanei.