Екуменизам или васељенизам ( — „екуменизам, васељенизам, екуменство, васељенство“) је еклисиолошки појам којим се означавају тежње, настојања и покрети усмерени ка зближавању, сарадњи, помирењу и јединству хришћанских цркава. Појам је проистекао из првобитног концепта о хришћанској екумени, односно хришћанској васељени, као општој заједници свих хришћана. Придев екуменски се стога примењује на сваку неденоминалну или међуденоминалну иницијативу која подстиче већу сарадњу и унију међу хришћанским деноминацијама и црквама.
Чињеница да сви хришћани који припадају главним хришћанским деноминацијама исповедају веру у Исуса, верују да је Библија надахнута од Бога (Јован 1:1) и примају крштење према формули Тројице, види се као основа за екуменизам и његов циљ Хришћанско јединство. Екуменисти наводе Јована 17:20–23 као библијску основу тежње ка јединству цркве, у којој се Исус моли „да сви буду једно“ како би „свет сазнао“ и поверовао јеванђељској поруци.
Док се међурелигијски дијалог односи на све религије, екуменизам је дијалошки напор унутар хришћанских цркава. За разлику од унијаћења (на пример, одвајање од Православне цркве ради укључивања у Католичку цркву), у екуменизму се наглашава равноправан дијалог међу хришћанским конфесијама, оно што је појединим црквама заједничко и иде се за потврдом духовнога и моралног послања Христове Цркве.
Екуменизам је настао у 19. веку унутар протестантских цркава (екуменски покрет). Унутар Католичке цркве заговорници екуменизма у 19. веку су били: Ј. Х. Њуман, Д. Мерциер, Ј. Ј. Штросмајер, а у 20. веку бенедиктинци из Чеветохена у Белгији, доминикански центар Истина у Паризу, а својим еклезиолошким радовима доминиканац Конгар. Након Другог ватиканског концила (1962—1965) Католичка црква је прихватила основна начела екуменизма и начелно је одустала од даљег унијаћења. (Декрет 2. Ват. Сабора: Unitatis redintegratio 1964)
Развој екуменског покрета Почеци
Почеци екуменског покрета стављају се у 1805. годину, када се протестантски, баптистички мисионар Виљем Кери () заложио за оснивање „општег удружења“ свих хришћанских вероисповести. Овај захтев је настао током његових мисионарских активности у Африци, када је на делу увидео слабост хришћанства услед његових унутрашњих подела. Цркве које су деловале мисионарски, почеле су са оснивањем различитих друштава, све у циљу усклађивања њиховог мисионарског деловања. У то време основана су у Лондону удружења „-{YMCA}-“ („Хришћанско удружење за младе мушкарце“). „-{YMCA}-“ је 1894. имало око десет хиљада одељења по целом свету, са четири милиона чланова. Ускоро су основана и женска удружења. Ема Робертс је тако основала кружок за молитвено уједињење, а госпођа Кинерд је у Лондону организовала добротворно друштво за помоћ младим женама. Та два друштва су се ујединила 1897. и добила назив „-{YWCA}-“ („Хришћанско удружење за младе жене“). Ове организације су деловале на принципима хуманистичких доктрина. Крајем 19. века основана је и „Светска студентска хришћанска федерација“ (). Ваља поменути да је 1864. године основано удружење „Јеванђелска алијанса“, а 1914. је основана „Светска алијанса за унапређење интернационалног пријатељства преко Цркава“. Може се сматрати да су оваква удружења представљала зачетак будућег екуменског покрета. Године 1854. основан је екуменски савет.
Током времена, рад овог савета је допринео да 1910. дође до скупа у Единбургу () у Шкотској, што представља званични почетак екуменског покрета. Овде је и појам екуменизма по први пут употребљен у његовом садашњем значењу. Жеља је била да се избегне појам „интернационални“ који собом имплицира националну подељеност док појам „екуменски“ (према источном изговору грчког „икуменски“) указује на свеукупност без подела. Конференција у Единбургу била је насловљена „Међународна мисионарска конференција“ (). На овој конференцији је установљено стално повереништво које је требало да усклађује екуменске активности у складу са предлозима и идејама које су се на скупу појавиле. Једно од тих повереништва имало је назив „Живот и рад“ (). За њега се посебно залагао лутерански епископ из Упсале Натан Зодерблом () (1866—1931). Ово повереништво је имало за циљ да решава питања односа цркава према друштву.
мини|250п|Екуменски сусрети свештеника различитих хришћанских традиција, Бон, Немачка, 1961.
Године 1925. у Стокхолму је одржана конференција ове организације под називом „Општа хришћанска конференција Живота и рада“ () на којој је било речи о међународним односима као и о друштвеном и економском животу виђеном из хришћанске перспективе. Велики допринос раду покрета „Живот и рад“ () дао је лутерански архиепископ Седерблум (), каснији добитник Нобелове награде за мир. Доносимо одломак из Званичног извештаја са ове конференције у коме се апелује на послушност Богу који жели јединство хришћана: „Ако праведност ваша не буде већа од праведности књижевника и фарисеја нећете ући у царство Божје. Црква веома много слуша човека а веома мало Бога... Да бисмо чули глас Божји неопходно је да се молимо.“
Англикански епископ Чарлс Хенри Брент (Chales Henry Brent) највише се залагао за повереништво Вера и Поредак (Faith and Order), које се бавило теолошким питањима, пре свега оним које су представљале узрок подела међу хришћанима. У Лозани је 1927. одржана конференција Вере и Поретка (Faith and Order), која је представљала почетак редовних састанака на којима су се разматрала догматска питања уз учешће различитих хришћанских цркава.
У Единбургу је 1937. одржана још једна конференција на којој је присуствовало пет незваничних посматрача Католичке Цркве. На овој конференцији је изречена тврдња која и до данас остаје важећа у екуменском покрету: „доктрина раздељује а служење уједињује“. Ова два тела имала су и различите приступе. Док је повереништво „Живот и Рад“ било инспирисано либералном теологијом и Америчким покретом Social Gospel, и бавило пре свега друштвеним и харитативним проблемима, повереништво „Вера и Поредак“ се бавило превасходно теолошким питањима, и своју инспирацију је налазило у дијалектичкој теологији. Оно се посебно залагало за постизање напретка на доктринарном плану. Ипак, иако су се њихови методи и приоритети разликовали, њихови циљеви су ипак били исти. На крају је постигнута сагласност да и један и други метод - социјална улога хришћанства и доктринарна питања - имају своју важност на путу постизања јединства међу хришћанима. Године 1912. створен је и трећи екуменски покрет који је носи назив "Интернационални савет мисија". Он је створен са циљем координације мисијских друштава.
Светски савет цркава
мини|250п|Екуменска молитва у Француској.
Тако су се ове две организације спојиле и - 1938. године у Utrehtu - настао је Светски савет цркава (World Council of Churces - WCC). Поред тога, организација Вера и Поредак је наставила да постоји и како посебно тело. Након конференције која је одржана у месту Сантијаго Ди Компостело у Шпанији, 1993. године, 2004. је одржана и конференција у Куала Лумпуру у Малезији. Разматрано је стање екуменског покрета и његов развој од прве конференције организације Вера и Поредак до данас. Данас огранком Вера и Поредак управља комисија од 120 чланова. Представници Православне цркве у данашњем саставу су Архиепископ Албански Анастасиос, професор Јован Крисавгис из Грчке православне Цркве Америке, иначе професор на високој теолошкој школи Светог Крста, затим епископ Иларион (Алфејев) из Руске православне цркве, о. Хеики Хутунен (Heikki Huttunen) из Финске, Митрополит мар Григорије Јохана Ибрахим из Антиохијске Патријаршије, о. др Виорел Јонита (Viorel Ionita) и др Михаел Тит из Румунске ПЦ, др Роман Јурига из Православне цркве Чешке и Словачке, о. Јан Кулазук из Пољске, Макарије Архиепископ Кеније и Иринуполиса, о. Михаил Наим из Антиохијске Патријаршије, свештеник др Предраг Пузовић из Српске православне цркве, Владимир Шмали из РПЦ, Констац Тарасар из Православне цркве Америке.
Након оснивања ССЦ је требало да одржи прву општу скупштину 1941. године. Међутим, пошто је отпочео рат, овај догађај је одложен за касније. Прва скупштина је одржана тек 1948. „Вера и Поредак“ и Живот и Деловање“ ушле су у ССЦ. У ССЦ је оформљен централни одбор који сваких шест до седам година организује један општи скуп. На тим скуповима се потврђује воља чланица да наставе своје деловање у ССЦ а одређују се и смернице за будући рад.
1952. године цариградски патријарх Атинагора издао је енциклику у којој позива све поглаваре помесних православних цркава да се придруже Светском савезу цркава. Већ од 1952. поједине православне цркве почеле су да се укључују у ССЦ, а 1955. г. Васељенска патријаршија шаље своје сталне представнике у централу ССЦ, у Женеви. Године 1959. централни комитет ССЦ се састаје на Родосу са представницима свих православних цркава. 1964. године патријарх Атинагора се сусрео римским папом у Јерусалиму. Сусрет папе Павла VI и патријарха Атинагоре у Јерусалиму био је први сусрет поглавара Рима и Цариграда у последњих 526 година, тачније од сусрета у Ферари између патријарха Јосифа II и папе Евгенија IV. Пошто су заједнички прочитали молитву Оче наш, изменили целив мира и заједнички благословили народ, на крају је патријарх даривао папу архијерејском панагијом, са представом Господа као учитеља, симболом епископске части православних јерарха. 7.12. 1965. године Цариград и Рим укидају узајамне анатеме из 1054. године.
Од 1971. ССЦ има три огранка које међусобно усклађује централни одбор. Први огранак носи назив „Вера и сведочанство“. У њеном оквиру дела и организација „Вера и Поредак“ која се бави доктринарним питањима. Други огранак се назива „Праведност и служење“ и бави се практичним проблемима у односима цркава чланица и према свету. Трећи огранак је „Одгој и обнова“. Он се бави питањем образовања.
мини|250п|десно|Дрвена црква у Мађарској, изграђена у духу екуменизма. Од 24. јула до 10. августа 1983. у Ванкуверу је одржан велики скуп Светског савеза цркава. Служена је протестантска миса којој је присуствовало око 3.500 хришћана из разних крајева света. Службу је служио архиепископ кентерберијски Роберт Ранси са две свештенице, док су православни, римокатолици и монофизити учествовали у произношењу јектенија.
Од 7-20. фебруара 1991. године у Канбери, у Аустралији, одржан је 7. Генерална конференција ССЦ. На њој су поред представника бројних протестантских цркава, учествовали и представници свих помесних православних цркава (осим јерусалимске Патријаршије која је иступила из ССЦ) као и представници Ватикана на челу са кардиналом Едвардом Касидијем. На овом скупу је усвојен један веома занимљив документ под именом „Јединство цркве као општење: Дар и позив“. ССЦ упућује овај документ као апел свим црквама како би прихватиле седам основних теза „у циљу пуног видљивог јединства": међусобно признање крштења прихватање Никејско-цариградског Символа вере као заједничког израза апостолске вере евхаристијско општење међусобно признавање свештенства заједничко сведочење еванђеља заједничко деловање у циљу очувања мира и поретка у свету омогућавање парохијама и заједницама да изразе на одговарајући начин локални степен постојећег општења.
Светски савет цркава броји 348 цркава чланица, које представљају више од пола милијарде чланова главних хришћанских традиција. Ово, са 1,25 милијарди хришћана Католичке цркве, указује да 349 цркава/деноминација већ чини скоро 80% светске хришћанске популације.
Различити приступи хришћанском јединству Православна црква и екуменизам