Александар I Павлович (; Санкт Петербург, 23. децембар 1777 — Таганрог, 1. децембар 1825) био је руски император који је током своје владавине (1801—1825) проширио територију Русије. После пораза Наполеона у Русији 1812, имао је водећу улогу у антифранцуској коалицији европских сила и један је од главних иницијатора стварања Свете алијансе 1815. године. Успешно је ратовао против Османског царства и помагао српским устаницима. На престолу га је наследио млађи брат Николај I Павлович.

Младост и долазак на власт мини|лево|Александар 1800. године Рођен је у Санкт Петербургу као син великог војводе Павла, касније и цара Павла I Романова. Мајка му је била Марија Фјодоровна. Александар и његов млађи брат Константин су у младости живели на двору своје бабе, Катарине Велике. Неки извори тврде да је Катарина планирала да лиши свога сина Павла наслеђа. Александар је на слободоумном двору своје бабе упијао принципе Русоове филозофије. Међутим, од свога тутора, гувернера Николаја Салтикова, упија традиције руске аристократије. Александар се 9. октобра 1793. године, са свега 15 година, оженио Лујзом Баденском, која је узела име Елизабета Алексејевна. Катарина је умрла новембра 1796. године, пре него што је стигла да Александру завешта престо. Тако је на престо дошао Павле. Непопуларна Павлова политика створила је новом цару широку опозицију. На цара је 1801. године извршен атентат, инспирисан од стране Енглеза, незадовољних тзв. Лигом неутралних, формираном од стране руског цара. Лига је окупљала државе које се, након изласка Русије из Друге коалиције, нису желеле мешати у рату Британије и Француске. Александар се налазио у палати у тренутку атентата. Историчари и даље расправљају о његовој умешаности у атентат. Чињеница је да је у тренутку очеве смрти био спреман да преузме престо. Дошао је на власт 24. марта 1801. године у Кремљу. Крунисан је 15. септембра.

Унутрашња политика

мини|Царски монограм У првој половини 19. века у Руској империји је на снази био социјално-економски и политички систем кога је установила царица Катарина II (1762—1796), а који се заснива на феудалном начину производње и апсолутистичком политичком систему. Русија је 1836. године имала око 50 милиона становника од којих су половину чинили „мужици“, зависни сељаци на спахијским имањима. Сељаштво је чинило 90% становништва Русије. Насупрот њему стоји племство подељено у крупно, средње и ситно (у односу на број душа на свом имању, а не на вредност имања). Положај мужика био је сличан положају роба у античком периоду, сем што спахија није располагао животом сељака. Читаво градско становништво свих професија сачињавало је само 3 до 4% Руса. Русија је била подељена на 50 губернија које су се даље делиле на округе и срезове. Свим овим јединицама управљали су племићи. Градовима је управљало општинско веће, тзв. „дума“.

Покушаји реформи Руска држава је почетком века и даље била царство феудалних поседа чије се границе шире. Феудални систем, међутим, постепено улази у кризу чему потпомажу развој мануфактуре и индустријске производње. Индустријска револуција ће у Русији отпочети тек тридесетих година те она знатно заостаје за Великом Британијом. Млади цар Александар ће у почетку бити наклоњен либералним идејама. Окружио се групом младих пријатеља либералних захтева који су образовали „Тајни комитет“ Царства. Противници су Тајни комитет називали јакобинском дружином јер је његов вођа, Строганов, био ученик јакобинца Жилбера Рома. Млади цареви пријатељи нису били никакви реформатори; о реформама су више причали него што су их спроводили. Спровели су неке ситне реформе које су прекинуте ратовима треће и четврте коалиције. Реформе су заустављене до пробоја Континенталне блокаде 1809. године када их је обновио царев први саветник Михаил Михаилович Сперански. Једина мера коју је Сперански успео да спроведе јесте оснивање Државног савета (1810) као законодавно тело. Под притиском аристократије, цар је 1812. године протерао Сперанског из Петрограда. Реформаторски покушаји у Русији заустављени су за више од 10 година.

Аракчејевшитна

мини|лево|Алексеј Аракчејев Након победе над Француском, Александру више није било до реформи, јер је сматрао да је руско самодржавље и феудализам најбољи и најтрајнији поредак. У унутрашњој руској политици то је значило спровођење најжешће реакције. Цару је у спровођењу реакције десна рука био, после 1815. године, војни министар, генерал Аракчејев, чије је име послужило за обележавање периода деспотизма у Русији познатог као „аракчејевштина“. Аракчејевштину карактерише свемоћ и свеприсутност полицијских власти, развијен систем потказивања, прогона, корупција, политичка шпијунажа, довођење кметова у ропски положај, кажњавање војника суровим казнама. Оснивају се војне насеобине крајишког типа широм пространог царства, чији је врховни командант сам генерал Аракчејев. Насеобине су стваране тако што су државни сељаци претварани у доживотне и наследне војнике и, заједно са својим породицама, насељавани у посебним селима у којима им је додељивана одређена количина обрадиве земље. У мирним временима они су обрађивали земљу и вежбали војничке вештине, а у ратним слати на фронтове. Побуне мужика су у периоду аракчејевштине сурово гушене. Реакција цара Александра и министра Аракчејева достигла је врхунац 1820. године, када је дошло до протеста војника Семјоновског пука против нереалних, драконских казни. На вербалан војнички иступ, цар и министар су реаговали претерано, третирајући га као побуну. Репресивне мере огледају се и на интелектуални рад, од науке до поезије. Он је био подвргнут строгој цензури.

Само у једном питању Александар је показао одређену меру либерализма, у односу према Конгресној Пољској. Њој је 1818. године дао релативно либерални устав којим је сачувана аутономија пољског краљевства. За краља, цар је поставио свој брата Константина. Сејм је сачувао одређена овлашћења, али је последњу реч ипак водио цар. Финска је такође уживала сличан положај. Имала је свој устав, али га је цар често газио.

Опозиција У доба највеће реакције и феудалне самовоље појавила се група младих официра интелектуалаца из редова самог племства која је желела да завереничким методама извојује Русији неопходне реформе и преображај. Прво тајно друштво формирано је у Петрограду 1816. године и носило је назив „Савеза спаса“. Две године касније основан је „Савез благостања“, такође у Петрограду. Оно је било масовније и укључивало је у своје редове и интелектуалце (укључујући и песника Александра Пушкина). Ова два друштва брзо су се распала. Замениле су их две нове организације; прво је Северно друштво (Петроград), а друго Јужно друштво (Украјина). Два друштва међусобно су сарађивала. Јужно је било радикалније јер се залагало за укидање монархије и проглашење Руске републике. До револуционарног иступа завереничких друштава дошло је након смрти цара Александра, децембра 1825. године. Устанак је познат као побуна декабриста.

Русија у Наполеоновим ратовима

Трећа и Четврта коалиција

мини|Битка код Аустерлица 1805. године Русија је 1805. године ступила у Трећу коалицију. После катастрофе код Трафалгара, Наполеон је повукао своју војску из Булоњског логора и упутио је на Рајну коју су француски војници прешли на јесен 1805. године. Наполеон је настојао да спречи сједињење армија коалиције и да се са сваком чланицом сукоби посебно. Први су на реду били Аустријанци. Након победе код Улма, Наполеону је отворен пут ка Бечу. Он је у аустријску престоницу ушао 13. новембра. Аустријанци не признају пораз очекујући руску помоћ. У близини Брна скупило се преко 100.000 Руса и Аустријанаца. Наполеон их је напао са 75.000 људи. Битка је вођена 2. децембра 1805. године код села Аустерлица. Њој су присуствовала три цара. Француска војска однела је велику победу.

Закључењем Пожунског мира распала се Трећа коалиција. Британија је остала у рату са Француском. Једина европска сила која је остала неутрална била је Пруска. Обе стране отпочеле су преговоре са пруским краљем. Фридрих Вилхелм II је пришао Енглезима те је тако створена Четврта коалиција (Британија, Пруска, Русија и Шведска). Након пада Берлинам, Пруси су очекивали помоћ од Руса. Наполеон их је напао. По први пут француски цар ратује у равницама Источне Европе. Операције су вођене у зимским и пролећним месецима следеће године. Једна од најкрвавијих битака Наполеонових ратова вођена је 8. фебруара 1807. године код Пројсиш Ајлауа. Французи су однели победу, али уз велике губитке. Наполеон осваја луку Данциг (Гдањск), центар британске трговине у овом делу Европе. Нова руска офанзива на пролеће 1807. године заустављена је у још једној крвавој бици, код Фридленда 14. јуна. Обе стране су због великих губитака били спремни на преговоре. Они су резултирали склапањем Тилзитског мира на лето 1807. године. Тилзитски мир у ствари представља два мировна споразума, са Русијом и Пруском. Русија се обавезала да напусти Јонска острва и Боку которску, Влашку и Молдавију и да закључи мир са Османским царством. Ако султан не буде прихватио мир, Наполеон и Александар би освојили и поделили Османско царство. Тајни споразум предвиђао је улазак Русије у Континентални савез. Наполеон је добио одрешене руке на западу, а Александар на истоку.

Примирје мини|Сусрет Наполеона и Александра у Тилзиту Убрзо после Тилзитског мира почеле су се испољавати француско-руске супротности, Наполеон је Александру предложио деобу Османског царства по којој би Аустрија добила западни Балкан, Русија источни и азијски део Турске, а Француска Египат, Сирију и Левант. Наполеон је предложио цару састанак на коме би се о томе расправљало. До њега је дошло 1808. године у Ерфурту. Руског цара је о неприликама у Шпанији извештавао тајно Шарл Морис Таљеран, тадашњи министар иностраних послова Француске. Под његовим утицајем, Александар је одбио споразум.

Русе је забрињавала Наполеонова делатност у Пољској где је стварањем Великог Варшавског Војводства покушавао да обнови независну пољску државу и да је претвори у плацдарм против Русије. Наполеон ради против руских интереса на Балкану. Године 1811. у Паризу је откривена једна руска обавештајна мрежа што је веома наљутило француског цара. Руси нису ни покушавали да га умире већ су му послали ултиматум да евакуише Пруску у складу са одредбама Тилзитског мира. Наполеонове припреме за рат са Русијом отпочеле су већ 1810. године слањем појачања у Пољску. Почетком 1812. године Пруска и Аустрија закључују споразуме са Наполеоном против Русије. Метерних је тајно обавештавао руски двор о преговорима. Аустрија је ставила Наполеону 30.000, а Пруска 20.000 људи. На прагу лета 1812. године Наполеонова армија од скоро 500.000 људи, највећа у дотадашњој историји, била је спремна за поход. Наполеон је носио и 1600 топова.

Руске припреме састојале су се у модернизацији армије по француским узорима, што није завршено на време. Друга мера је била успешнија; стварање модерније артиљерије. Руси ће дочекати непријатеља са 1550 топова. Армија по бројности знатно заостаје за француском; Руса је било између 180.000 и 220.000. Водили су их Барклеј де Толи и Багратион. Наполеонов циљ било је остваривање светске власти; након Русије намеравао је напасти Индију. Руски циљ био је сламање Наполеонове хегемоније.

Наполеонов поход на Русију

мини|Битка код Бородина