Уругвај (), званично Источна Република Уругвај (), (или Република Источно од реке Уругвај) држава је у Јужној Америци. Према северу и истоку граничи се Бразилом, према југоистоку има излаз на Атлантски океан док се према западу граничи са Аргентином. Простире се на површини нешто већој од 176.000 km² и друга је најмања држава Јужне Америке, после Суринама. Главни и највећи град је Монтевидео. Европљани су почели да се настањују на подручје данашњег Уругваја тек крајем 17. века када су Португалци основали колонију Сакраменто. Шпанци су почетком 18. века основали Монтевидео, као војно упориште које им је било потребно због територијалних аспирација. Уругвај се за независност изборио у раздобљу између 1811. и 1828, након борби са Шпанијом, Португалијом, Аргентином и Бразилом. Остао је предмет страног утицаја и интервенција током 19. века, са великом улогом војске на домаћој политичкој сцени све до краја 20. века. Данашњи Уругвај је демократска држава на челу са председником који је и шеф државе и премијер. Уругвај се често сврстава међу најразвијеније и најпросперитетније државе у Латинској Америци.
Порекло имена La República Oriental del Uruguay је раније значило република источно од Уругваја [реке], али се данас преводи као Источна Република Уругвај. Порекло имена реке Уругвај је из језика народа Гварани. Тачно значење није најјасније али је највероватније река обојених птица.
Географија Положај Државе са којима се Уругвај граничи су: Бразил и Аргентина. Површина државе износи 176.215 km².
Историја
Једини људи за које се са сигурношћу може тврдити да су настањивали данашњи Уругвај пре доласка Европљана били су припадници племена Чаруа, које је народ Гварани истерао из данашњег Парагваја пре 4.000 година.
Колонизација
Шпанци су ступили на тло данашњег Уругваја 1516. године. Непостојање налазишта злата и сребра, као и јак отпор Индијанаца, одвратили су Шпанце од масовнијег настањивања ове области током 16. и 17. века. Прва трајна шпанска насеобина основана је 1624. у Соријану на реци Рио Негро. Португалци су од 1669. до 1671. направили тврђаву у Колонији дел Сакраменто. Ради спречавања ширења граница Бразила Шпанија је подстицала колонизацију ових крајева.
Почетком 18. века Шпанци су основали Монтевидео као војно упориште. Захваљујући добром географском положају Монтевидео се убрзо развио у важан трговински центар који је могао да парира и главном граду Вицекраљевства Рио де ла Плата, Буенос Ајресу.
Почетком 19. века на простору Уругваја дошло је до борби за превласт над басеном Рио де ла Плата, између британских, шпанских, португалских и других колонијалних сила. Британске трупе су након инвазије на Рио де ла Плату владале Монтевидеом од фебруара до септембра 1807. године.
Борба за независност (1811—1830)
мини|Слика „Заклетва Тридесет и три Источњака“ уругвајског сликара Хуана Мануела Бланеса
Хосе Хервасио Артигас је 1811. подигао устанак против шпанских власти, поразивши их 18. маја исте године у бици код Лас Пиједраса.
Нова власт је 1813. сазвала уставотворну скупштину у Буенос Ајресу на којој је Артигас наступио као велики заговорник федерализма, политичке и економске аутономије за сваку област, а посебно за Источну Обалу (). Скупштина је одбила да прихвати делегате са Источне Обале а представници Буенос Ајреса су наметнули систем заснован на унитарном централизму.
Као последица различитих погледа на уређење будуће државе долази до сукоба између Аргентинаца, Уругвајаца, и Шпанаца. У јуну 1814. Монтевидео се предао војсци из Буенос Ајреса али је Артигасова војска заузела град почетком 1815. године. Након повлачења трупа Буенос Ајреса формирана је прва аутономна влада Источне Обале. Артигас је затим основао Федералну лигу, која је обухватала шест провинција, од којих су четири касније постале део Аргентине.
Године 1816. Португалија је из Бразила напала Источну Обалу са 10.000 војника. Монтевидео је заузет у јануару 1817. године. Након скоро четири године борби Уједињено Краљевство Португалије, Бразила и Алгарвеса анектирало је Источну Обалу, назвавши је провинција Сисплатина. Као одговор на анексију, Тридесет и три Источњака, предвођена Хуаном Антонијом Лаваљехом, прогласила су независност 25. августа 1825. године. Њих су подржале Уједињене провинције Рио де ла Плате (данашња Аргентина). Овај догађај означио је почетак Сисплатинског рата, који је трајао 500 дана. Ниједна страна није успела да оствари превласт па је 1828. Споразумом у Монтевидеу Уругвај проглашен независном државом. Први устав Уругваја усвојен је 18. јула 1830. године.
Сукоби између бланкоса и колорадоса
мини|десно|Мануел Орибе, конзервативац Беле партије. мини|Битка код Касероса, 1852.
Након стицања независности Уругвај је био подељен на две политичке струје: конзервативне бланкосе (беле) предвођене Мануелом Орибеом, који су заступали сељаке; и либералне колорадосе (црвене) предвођене Фруктуосо Ривером, који су заступали привреднике из Монтевидеа. У то време у Уругвају је живело нешто мање од 75.000 људи од којих је једна четвртина била у Монтевидеу. Уругвајске политичке странке биле су тесно повезане са зараћеним политичким фракцијама у суседној Аргентини. Тако су колорадоси подржавали протеране аргентинске либерале унитариосе, који су у уточиште нашли углавном у Монтевидеу, док су бланкоси подржавали аргентинског председника Мануела де Росаса. Војска предвођена вођом колорадоса Ривером је 15. јуна 1838. свргнула са власти председника Мануела Орибеа, који је побегао у Аргентину. Ривера је 1839. објавио рат Росасу чиме је започео сукоб познат као Велики рат () који је трајао наредних тринаест година. Аргентинска војска је 1843. заузела Уругвај али не и Монтевидео. Опсада Монтевидеа је почела у фебруару 1843. и трајала је до 1852. године. Улазак Француске и Велике Британије у сукоб трансформисао га је у међународни конфликт. Британска и француска морнарица су привремено блокирале луку Буенос Ајрес у децембру 1845, да би касније поморске снаге ове две земље заштитиле прилаз Монтевидеу са мора. Француски и италијански легионари (Италијани предвођени Ђузепеом Гарибалдијем) учествовали су у одбрани града, заједно са колорадосима. Разлог за улазак Француске и Велике Британије у овај сукоб био је обнављање трговине на нормалном нивоу у овом региону, тј. осигурање пловних путева на рекама Парана и Уругвај. С обзиром да нису остварили жељене циљеве Велика Британија и Француска се 1849. повлаче из сукоба и потписују споразум наклоњен Росасу. Када се чинило да ће Монтевидео коначно пасти дошло је до побуне против Росаса коју је предводио Хусто Хосе де Уркиза, гувернер аргентинске провинције Ентре Риос. Бразил се 1851. умешао у сукоб на страни колорадоса чиме је однос снага промењен и Орибе је поражен. Опсада Монтевидеа је окончана и Велики рат је завршен. Монтевидео се одужио Бразилу за подршку потписивањем више споразума којима су обе земље чвршће повезане.
Након одласка Росаса у егзил 1852. године у Аргентини је дошло до унутрашњег раздора који је потрајао до 1861, када је земља коначно уједињена. Ови догађаји су се рефлектовали и на Уругвај јер су уругвајске политичке фракције подржавале различите претенденте у борби за власт у Аргентини.
Интервенције Бразила у Уругвају су у овом раздобљу биле интензивиране с обзиром на слабости Аргентине и жеље Бразила да прошири своју територију до Рио де ла Плате. У складу са споразумима из 1851. Бразил је војно интервенисао у Уругвају сваки пут када је сматрао да је то потребно. Бразилски цар, председник Аргентине и председник Уругваја Венансио Флорес су 1865. основали Тројни савез. Овај савез је објавио рат парагвајском вођи Франсиску Солану Лопезу чиме је отпочео Парагвајски рат у ком су армије Тројног савеза поразиле Парагвај. Као логистичка база за бразилску морнарицу Монтевидео је рат прошао прилично мирно.
Влада генерала Лоренза Батље и Грауа (1868–72) била је принуђена да сузбије побуну коју је предводила Народна партија. Након двогодишњих борби 1872. је потписан мировни споразум који је бланкосима дао власт у четири департмана Уругваја. Овакав вид вођења кохабитационе политике представљао је тражење компромиса између владајуће и опозиционе странке.
Између 1875. и 1886. највећу моћ у Уругвају је имала војска. Током овог ауторитарног раздобља, влада је предузела кораке ка успостављању модерне државе, охрабрујући привредне и друштвене промене. Лобистичке групе, које су чинили углавном привредници, крупни земљопоседници и индустријалци, биле су добро организоване и имале су снажан утицај на владу.
Масовна имиграција и развој мини|Хуан Идијарте Борда
Након Великог рата дошло је до великог прилива имиграната, првенствено из Италије и Шпаније. До 1879. Уругвај је имао више од 438.000 становника. Привреда се убрзано развијала, првенствено је расла сточна производња и извоз. Монтевидео је постао важно привредно средиште региона и место размене добара из Аргентине, Бразила и Парагваја.
20. век
Вођа колорадоса Хосе Батље Ордоњез изабран је за председника 1903. године. Наредне године бланкоси су организовали протесте сељака. Протести су потрајали осам месеци након којих је вођа устанка Апарисио Саравија убијен у борбама. Влада је изашла као победник из овог сукоба. Овиме је окончана политика кохабитације, започета 1872. Хосе Батље и Ордоњез је још два мандата био на челу Уругваја (1903-07 и 1911-15) током којих је допринео стабилности државе и развоју привреде, спровео је велике реформе у области социјалне заштите, учешћу државе у многим гранама привреде, и извршној власти.
Габријел Тера је у марту 1931. постао председник Уругваја. Његов долазак на власт се поклопио са ефектима Велике депресије, а односи у друштву су постали веома напети услед повећања незапослености. Дошло је до сукоба где је било жртава међу припадницима полиције и међу левичарима. Тера је 1933. извршио државни удар, распустио је Генералну скупштину и дао себи велика овлашћења. Наредне године донет је нови устав којим је власт у држави дата председнику.
На изборима одржаним 1938. за председника је изабран Терин брат, генерал Алфредо Балдомир. Под притисцима синдиката, и Народне партије Балдомир је пристао на организовање слободних избора, слободу штампе, и доношење новог устава. Током Другог светског рата Уругвај је званично био неутрална земља. Након сукоба између три британска брода са немачким бродом адмирал Граф Шпе у бици код Ла Плате прихваћен је захтев Немаца да брод пристане у луку у Монтевидео, која се сматрала неутралном. Неколико дана касније брод је морао да исплови а убрзо је потопљен. Уругвај је 1945. одбацио политику неутралности и стао је на страну Савезника.
Крајем педесетих година 20. века, делом због смањења светске тражње за пољопривредним производима, Уругвајци су искусили огромно смањење животног стандарда, што је довело студентских и радничких протеста. Створен је урбани герилски покрет познат као Тупамарос, чији су припадници пљачкали банке и плен делили сиромашнима, с циљем успостављања политичког дијалога.
Председник Хорхе Пачеко увео је 1968. ванредно стање, које је следило смањење грађанских слободâ 1972. године. Војска је 1973. укинула Конгрес и успоставила цивилно-војни режим. Око 180 Уругвајаца је убијено током дванаестогодишње војне владавине, између 1973. и 1985. Већина њих је убијена у Аргентини и другим суседним државама, док је њих 36 убијено у Уругвају.
Повратак демократији мини|Бивши председник Уругваја Хорхе Батље са бившим председником САД Џорџом Х. В. Бушом
Нови устав, који је предложила војска, одбачен је на референдуму у новембру 1980. Након референдума, војска је обзнанила план за повратак цивилне власти, те су 1984. одржани општи избори. На тим изборима је победио вођа странке Колорадо Хулио Марија Сангинети, који је дужност председника обављао од 1985. до 1990. Прва Сангинетијева администрација је спровела привредне реформе и учврстила демократски систем након вишегодишње војне владавине.