Лингвистика

Лингвистика (у буквалном значењу језикословље) је научна студија језика, и обухвата анализу језичке форме, језичког значења, и језика у контексту.

Лингвисти традиционално анализирају људски језик путем проучавања узајамног дејства гласова и значења. Фонетика је изучавање говора и неговорних звукова, и бави се њиховим акустичким и артикулацијским својствима. Изучавање значења језика, с друге стране, бави се начином на који језици кодирају релације између ентитета, својстава, и других аспеката света да пренесу, обраде, и доделе значење, као и да рукују и разрешавају двосмислености. Док се семантичке студије типично баве истинским околностима, прагматика разматра како ситуациони контекст утиче на формирање значења.

Граматика је систем правила која се користе при продукцији и употреби исказа у датом језику. Та правила важе за звук, као и значење, и обухватају вишекомпонентне подскупове правила, као што су она везана за фонологију (организацију фонетичког система звукова), морфологију (формирање и састављање речи), и синтаксу (формирање и састављање фраза и реченица). Модерне теорије које се баве принципима граматике су углавном базиране на Чомскомјевом оквиру генеративне граматике.

Проучавање лингвистике се може раслојити путем три осе: Синхронијска и дијахронијска — Синхронија се бави искључиво једновременим приказом језика; дијахронија се бави историјом језика и група језика и какве су се структуралне промене догодиле. Теоријска и примењена — Теоријска лингвистика се бави стварањем теоријских модела за опис појединачних језика, као и теоријама о језичким универзалијама. Примењена лингвистика се бави обрадом конкретног језичког материјала. Контекстуална и независна — Контекстуална лингвистика је концентрисана на то како се језик понаша у свету: његова друштвена функција, али такође и како је прихваћен, створен и перципиран.

Према овим осама, научници који се једноставно зову лингвистима без додатних одредница, у основи се баве независном теоријском синхронијском лингвистиком, за коју се данас сматра да је срж лингвистике. То се обично назива „теоријском лингвистиком“.

Постоји широк спектар области у лингвистици, а по многим питањима не постоји заједнички став.

Поља теоријске лингвистике Теоријска лингвистика је подељена на одређени број посебних области које су мање или више независне. Најпознатије области су: фонетика, наука о различитим гласовима које користе људски језици; фонологија, наука о разликовним јединицама између основних гласова; морфологија, наука о унутрашњој структури речи; синтакса, наука о томе како се речи комбинују у обликовању граматичких реченица; семантика, наука о значењу речи (лексичка семантика), и о томе како се оне комбинују у обликовању значења реченица; стилистика, наука о стилу у језицима; прагматика, наука о коришћењу изражајних средстава (књижевно, фигуративно или друкчије) у комуникативном чину;

Не постоји универзално одређење ових области, али би се већина лингвиста сложила да међу овим областима постоје преклапања. У сваком случају, свака од ових области има своје основне концепте.

Дијахронијска лингвистика Док се срж теоријске лингвистике налази у изучавању одређеног тренутка у развоју језика (обично садашњег), дијахронијска лингвистика проучава језике кроз време. Историјска лингвистика ужива и богату историју (лингвистика је проистекла из историјске лингвистике) и јаку теоријску залеђину у проучавању промена језика.

Почев од Фердинанда де Сосира, синхронијска лингвистика постаје све доминантнија у лингвистичким истраживањима. Осим када су у питању руске лингвистичке школе (са ретким изузецима по остатку света, као што је Александар Белић), може се слободно тврдити да је целокупна савремена лингвистика—синхронијска. Данашња проучавања историје језика, осим изузетака, обично се обављају методама установљеним у 19. веку. Са Жаном Пијажеом и Ноамом Чомским су се, чак, главна научна супротстављања у савременој лингвистици пренела на разлику између две наследнице структуралне лингвистике: на когнитивну лингвистику и трансформационо-генеративну граматику.

Експлицитно и историјска перспектива укључује историјско-компаративна лингвистика и етимологија.

Примењена лингвистика Колико је теоријска лингвистика усмерена према трагању за језичким универзалијама и њиховом опису, примењена лингвистика преузима резултате тих трагања и „примењује“ их у осталим областима. Обично, „примењена лингвистика“ се односи на коришћење лингвистичких истраживања у учењу језика, али и у другим областима. Синтеза говора и препознавање говора, на пример, користе лингвистичка знања за пружање гласовног интерфејса рачунарима.

Контекстуална лингвистика Преко контекстуалне лингвистике лингвистика ступа у контакт са другим наукама. Колико теоријска лингвистика има свој засебан пут, интердисциплинарне области лингвистике проучавају како се језик односи према остатку света и утолико проучавања зависе од њега.

Социолингвистика, антрополошка лингвистика, и лингвистичка антропологија су науке у које проучавају однос између друштва у целости и језика.

У критичкој анализи дискурса однос са лингвистиком налазе реторика и филозофија.

У психолингвистици и неуролингвистици спој са лингвистиком налазе медицинске науке.

Остале интердисциплинарне области лингвистике укључују усвајање језика, еволуциона лингвистика, стратификациона лингвистика, и когнитивна лингвистика.

Појединачни говорници, језичке заједнице и језичке универзалије Лингвисти се, такође, разликују у приступу проучавања говорника. Неки анализирају конкретни језик говорника или језички развој у детаље. Неки проучавају језик у целости језичке заједнице, као што је језик свих оних који говоре призренско-тимочким дијалектом. Други покушавају пронаћи језичке универзалије и примене их, на неком апстрактном нивоу, на све говорнике људског језика свуда. Најпознатији заговорник овог последњег пројекта је Ноам Чомски, а занима велики број људи који се баве психолингвистиком и когнитивну лингвистиком. Идеја Ноама Чомског о језичким универзалијама говори о томе да оне леже у универзалијама људског мишљења.

Опис и кодификација Највећи део онога што је урађено под именом лингвистике сирово је дескриптивно. Лингвисти траже природу језика без упуштања у вредносне судове или траже графике будућих језичких праваца. Али, постоје и многи професионалци и аматери који кодификују језичка правила, стварајући тиме делимични стандард који би сви требало да прате.

Колико прескриптивисти (они који кодификују) желе избећи оно што називају „неправилном употребом“, дескриптивисти (они који описују) траже корене такве употребе. Дескриптивисти би то једноставно описали као идиосинкретичку употребу или би можда пронашли правилности које прескриптивисти не воле можда зато што им је то превише ново или из дијалекта који они не одобравају у стандардној употреби.

Говор и писање Многи савремени лингвисти сматрају да је говорни језик фундаменталнији, а тиме и много битнији за проучавање него писање. Разлози за такво становиште укључују: Говор је универзално људски, док су постојале и постоје многе културе које нису имале писану комуникацију; Људи уче да говоре и користе орални језик лакше и раније него писање; Одређени број когнитивиста сматра да мозак има посебан "језички модул", посебно језичко знање, на основу чега се сматра да ће више доћи од проучавања говора него од проучавања писања.

Наравно, лингвисти се слажу да проучавање писаног језика може бити корисно и вредно. За лингвисте који користе методе корпусне лингвистике и рачунарске лингвистике, писани језик је много погоднији за обраду великих количина лингвистичких података. Велике корпусе говорног језика је тешко створити и још теже наћи.

Такође, проучавање система писања улази у простор лингвистике.

Области лингвистике Будући да је лингвистика сложена и интердисциплинарна, систематизација њених дисциплина је отежана. Могуће је направити две веће поделе. У прву поделу могуће је убројити дисциплине које проучавају сам језик, његов састав и структуру. У другу категорију могуће је сврстати лингвистичке дисциплине које посматрају језик изван њега самога, у односу према према нечему што је део изванјезичне стварности.

Лингвистичке методе проучавања структуре језика Основне методе и језички нивои су:Р. Симеон, Енциклопедијски рјечник лингвистичких назива, Матица хрватска, Загреб, 1969.Д. Шкиљан, Поглед у лингвистику, Школска књига, Загреб, 1985. Фонологија – лингвистичка дисциплина која проучава функцију гласова у језичком систему. Основна јединица у фонологији је фонем – јединица мања од језичног знака. Фонеми нису језични знакови – имају израз, али немају садржај. Апстрактне су јединице, представе у свести говорника. У реализацији језика остварују се алофони, њихове позицијске варијанте. Постојање фонема утврђује се методом минималних парова. Морфологија – наука о облицима појединих речи и њиховим функцијама у саставу облика који творе реч као језични израз појма. Односно, бави се најмањим језичним знаковима, јединицама с изразом и садржајем, морфемима. Задатак морфологије је да утврди синтагматске и парадигматске односе који сачињавају морфолошки систем неког језика. Морфологија се покушава задржати само на проучавању израза морфема, али будући да се ради о језичким знаковима, израз је непосредно везан са садржајем. Морфонологија – понекад и морфофонологија, дисциплина која спаја предмете и методе проучавања фонологије и морфологије. Проучава улогу фонетичких структура у формација облика или учењу о морфонемима. Морфонологија утврђује законитости различитог фонолошког израза истог морфема. Синтагматика – наука о скуповима речи и функцијама појединих типова речи у њима, бави се унутрашњим устројством реченице. Објект проучавања синтагматике је синтагма – сложени језични знак – скуп речи или део реченице и има семантичку и синтактичку самосталност. Синтакса – проучава реченице, типове реченица, функцију и структуру. Формирање речи – проучава морфолошку структуру речи како би се дошло до законитости по којима се у језику могу стварати нове речи или речотворна гнезда. Основни поступци при стварању нових речи су деривација и композиција. У деривацији се лексемима додају различити граматеми, а композицијом се прво слажу два или више лексема, а онда им се додаје граматем. Лексикологија – проучава морфолошки и семантички састав језичног система. Унутар лексикологије можемо говорити и о лексикографији, дисциплини која се бави писањем речника, односно методом и начином записивања морфолошког и семантичког састава језика у речничке књиге. Дисциплином унутар лексикологије сматра се и фразеологија – наука о лексикализираним скуповима речи и њиховим врстама, о спојивости речи и повезаности њиховог значења у одређеним групама. Етимологија пак проучава порекло речи, њихову етимолошку сродност те мењање њихових значења у датом језику или у групи сродних језика. Стилистика – наука о избору и употреби речи и њихових облика у одређеним стиловима језика, али и односу различитих стилова унутар једног језика. Стилистика проучава и експресивна својства језика. Неки стилистику сматрају и делом теорије књижевности. Семантика – проучава план садржаја у језику на свим нивоима. Основна семантичка јединица је семантем – јединица којој на плану израза одговара морф. Када јединици на плану израза морфу додамо јединицу на плану садржаја семантем, добија се морфем који је најмањи језични знак. Семантеми се деле на граматеме и лексеме. Граматеми одражавају делове унутар самог језика као система, граматем оцртава језик и оно што му је својствено. Лексеми пак означују и садржавају оно што је изван језика, неки подскуп универзума. Граматеми су ограничени јер језик има ограничен број јединица, док је број лексема барем теоретски неограничен. Семантеми с барем једним заједничким елементом чине семантичко поље, а сва семантичка поља неког језика с барем једним заједничким елементом чине грозд семантичких поља.

Лингвистичке дисциплине у односу на приступ проучавања језика