Република Српска, незванично Српска, један је од два ентитета у Босни и Херцеговини, поред Федерације Босне и Херцеговине. Налази се у југоисточној Европи, тачније на западном дијелу Балкана. Највећи град је Бања Лука и представља сједиште већине институција Републике Српске, као и њено политичко, административно, привредно и универзитетско средиште. Српска се граничи државном границом са Републиком Србијом, Црном Гором и Републиком Хрватском, а међуентитетском линијом разграничења са Федерацијом Босне и Херцеговине.
Настала је 9. јануара 1992. године као Република српског народа Босне и Херцеговине одлуком Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини. У августу 1992. преименована је у Република Српска, а Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини потписаним 21. новембра 1995. године постала је међународно призната као један од два ентитета Босне и Херцеговине.
Према подацима пописа становништва 2013. године, у Републици Српској је становало укупно 1.170.342 лица. Резултати пописа из 2013. године показују и то да је у Републици Српској укупан број домаћинстава износио 408.825, а станова 584.261.
Република Српска је члан Скупштине европских региона, која пружа подршку регијама у процесу европског проширења и глобализације. Представништва Републике Српске у иностранству доприносе унапређењу свих облика сарадње са институцијама и организацијама у иностранству. Република Српска има осам представништва у иностранству и то у: Аустрији, Белгији, Грчкој, Израелу, Њемачкој, Русији, САД и Србији.
Етимологија
Република Српска етимологију имена темељи на титуларном народу Срба.
На њеном простору кроз историју су постојале многе државе које данас познајемо са придјевом Српска у имену: Српска земља, Српска кнежевина, Српска краљевина, Српска царевина, Српска Босна, Српска деспотовина. У новом вијеку, поред постојања сусједне Србије, која етимологију свог имена темељи на имену истог народа, успостављана је још једна територија са називом истог титуланта: Држава Словенаца, Хрвата и Срба. На простору ове територије касније су настале посебне државе Словенаца и Хрвата, али пола вијека након тога и двије територије трећепоменутог народа, Срба, и то Република Српска Крајина (која више не егзистира) и Република Српска. Прије коначног усвајања имена, Република Српска је првобитно носила име Република српског народа Босне и Херцеговине (9. јануар—28. фебруар 1992.), затим Српска Република Босна и Херцеговина (28. фебруар—12. август 1992.), да би на крају било предложено и Српска Република, али је ипак усвојено садашње име.
Због претјераног истицања њеног пуног имена са префиксом Република, у неким западним гласилима се стекао утисак да Српска и нема скраћено име, па се она у овим медијима скоро искључиво назива пуним именом и то у српској верзији (, а не -{Republic of Srpska}- или скраћено -{Srpska}-). Њени утемељивачи и званични представници ово сматрају потпуно погрешно, а неки интелектуалци и невладине организације покушавају афирмисати и неке нове енглеске кованице за ову територију (као нпр. Serpska и Serbland).
Географија
десно|мини|Географски положај Републике Српске
Границе Републике Српске су одређене међународно признатом границом према Републици Србији, Црној Гори и Републици Хрватској и међуентитетском линијом према Федерацији Босне и Херцеговине. Обје су успостављене без поштовања основних принципа разграничења међу народима (етнички, историјски, природно-географски, функционално-економски, војностратешки и др).
У односу на површину своје територије Република Српска има несразмјерно дуге и неправилне границе. Оне су јако издужене и изломљене правећи на појединим мјестима уске појасеве („џепове”) којима се вежу српски простори. Такав најужи и најосетљивији појас је, до издвајања у засебан дистрикт, био онај око града Брчко чија је ширина свега 5 km. Укупна дужина границе Републике Српске износи око 2.170 km, од чега на међуентитетску линију отпада 1.080 km. Ако би територија Републике Српске са површином коју има била у облику круга, укупна дужина њених граница би онда износила свега 561 km. То значи да је коефицијент разуђености границе 3,6 што је ријеткост у свијету и једино би се могла поредити са Чилеом.
Република Српска има атипичан облик територије чији је сјеверни дио издужен у правцу запад—исток, а источни у правцу сјевер—југ. Овакав необичан облик представља отежавајућу околност унутрашње комуникације и економске интеграције међусобно удаљених западних и јужних дијелова Републике.
Територија Републике Српске налази се између 42° 33' и 45° 16' сјеверне географске ширине и 16° 11' и 19° 37' источне географске дужине. Заузима мањи дио јединственог српског етничког простора западно од Дрине, односно захвата сјеверни и источни дио геопростора Босне и Херцеговине. Један дио простора Босне и Херцеговине који су претежно насељавали Срби је према Дејтонском споразуму остао изван Републике Српске — дио Босанске Крајине, Озрена, Посавине и Херцеговине, дијелови Подриња, сарајевске котлине, те дио Јадранског приморја. Република Српска има површину од 25.053 km² или око 49% територије Босне и Херцеговине на којој је 2013. године живело 1.170.342 становника. мини|200п|лево|Стећак на планини Трескавици
Република Српска спада у групу континенталних земаља — нема излаз на море, што је карактеристика земаља са неповољним географским положајем. Међутим, за опстанак и развој неке земље није одлучујуће то да ли има или нема излаз на море (нпр. Чешка, Швајцарска, Аустрија и др). Република Српска је смјештена на контакту двију великих природно-географских и друштвено-економских регионалних цјелина — панонске и средоземне. У саобраћајно-географском смислу овакав њен положај има посебан значај, јер је просјецају виталне комуникационе везе. То се првенствено односи на меридијански правац који међусобно повезаним ријечним долинама Босне и Неретве, пресијецајући динарски планински комплекс повезује средњоевропску и средоземну макрорегију. Ништа мањег значаја није нити упоредни правац који повезује Републику Српску са средњобалканским и западноевропским простором. У том погледу је неопходно истаћи важност излаза Републике Српске на ријеку Саву којом се веже на европску ријечну саобраћајницу Рајна—Мајна—Дунав. Дакле, простор Републике Српске представља спону панонског и јадранског басена са једне стране, и западне Европе и средишњег Балкана, с друге стране. Тако детерминисан њен положај у геополитичком смислу има двојак карактер — у мирнодопским приликама он је позитиван, док у ратним условима, нарочито ако се има у виду издуженост и изломљеност граница он постаје изузетно неповољан.
Природне одлике Републике Српске су веома сложене, што је резултат њене припадности различитим природногеографским цјелинама и њиховој геоморфолошкој еволуцији. У геоморфолошком изгледу на простору Републике Српске се смјењују различити облици. У сјеверном перипанонском дијелу брежуљкасти терени изграђени од кенозојских наслага постепено се спуштају у равничарске просторе са алувијалним заравнима и ријечним терасама који уједно чини и најплоднији дио Републике Српске. На том простору издижу се само неколико усамљених планина — Козара, Просара, Мотајица, Вучијак, Озрен и Требава, те сјевероисточни обронци Мајевице. Према југу равничарски простор преко брежуљкастог терена прелази у планинско подручје које заузима и највећи дио површине Републике Српске.
Клима
мини|200п|Јахорина
Република Српска се налази у сјеверном умјереном појасу, и могу се издвојити три климатска поднебља. Средоземни, са варијантама класичне и измијењене средоземне климе; Планински, који обиљежава обиље снијега зими, и пријатна и свјежа љета; Континентални, са варијантама умјерено-континенталне и континенталне климе.
Различити климатски утицаји који се осјећају на простору Републике Српске су резултат природних елемента и законитости опште циркулације ваздушних маса на ширем простору. Сјеверни перипанонски дио припада умјерено континенталном климатском појасу у коме се осјећа и панонски (степски) климатски утицај са сјевера. Љета су топла, а зиме већином умјерено хладне, са просјечном годишњом температуром изнад 10 °C. Падавине су углавном равномјерно распоређене, а највеће количине се излучују када су и најпотребније пољопривредним културама (мај—јун). Количина падавина по правилу опада идући од запада (1500 -{mm}-) према истоку (700 -{mm}-) због утицаја западних ваздушних струјања.
Планинска и планинско-котлинска (претпланинска) варијанта климатског утицаја осјећа се на највећем дијелу Републике Српске. Пространи планински масиви имају планинску климу чије су одлике свјежа и кратка љета, а дуге хладне и снежне зиме. Сњежне падавине су обилне и дуго се задржавају, а висина падавина је изнад 1200 -{mm}-. За разлику од планинске климе ових простора, брежуљкаста подручја, те котлине и долине имају нешто блажу климу — котлинску. Главне њене одлике су умјерено топла љета и доста хладне зиме, са просјечном годишњом температуром испод 10 °C, и висином падавина од 700—1000 -{mm}-.
Јужни дио Републике Српске, односно простор Херцеговине (Хумине) има средоземну климу, док се простор Рудина одликује прелазном варијантом између климе Хумина и планинске климе. Клима Хумина се одлукује утицајем са мора, па су љета врло топла а зиме доста благе. Просјечна годишња температура се креће од 14 °C до 16 °C. У овоме поднебљу је смјештен најтоплији град Републике Српске и Босне и Херцеговине Град Требиње. Распоред падавина је неповољан, пошто кише највише падају у јесен и у зиму а најмање у љето, када се јављају и краћи сушни периоди. Кишне падавине доминирају над сњежним. За разлику од оваквих климатских одлика херцеговачких хумина, климу Рудина углавном карактеришу ниже љетне температуре и знатне зимске сњежне падавине.
Хидрографија мини|200п|Требиње на ријеци Требишњици
Са хидролошког аспекта, простор Републике Српске се може означити као релативно богат површинском и подземном хидролошком мрежом. Сви главни ријечни токови хидролошки припадају сливу Црног мора. Окосница црноморског слива је ток ријеке Саве који је ниско положен, те му дотичу сви већи ријечки токови — Уна са Саном, Врбас, Укрина, Босна и Дрина. Све оне имају композитни карактер ријечних долина са великим падовима, те располажу значајним хидроенергетским потенцијалом. У том погледу је посебно значајна Дрина која има најразвијенији хидролошки систем и огроман хидроенергетски потенцијал који је још увек недовољно валоризован. И остали ријечни токови имају велики привредни значај, мада углавном само својим доњим и средњим токовима припадају Републици Српској. Изузетак је Укрина која има мањи ток и тече по брдима између доњих токова Врбаса и Босне.
мини|200п|лево|Ријека Уна Хидрографску ријечну мрежу Републике Српске употпуњује највећа и најзначајнија ријека источне Херцеговине — Требишњица, чији је хидрографски потенцијал готово у потпуности валоризован. Она, као и готово сва подземна карстна хидрографска мрежа припада јадранском сливу. Ријеке Српске, поред хидроенергетског потенцијала, својим квалитетом представљају значајну компоненту туристичке привреде. То се посебно односи на планинске токове који су веома чисти и богати ријечном рибом.
Поред богатства у ријечним токовима, на простору Републике Српске налазе се бројни извори и врела која су углавном пукотинског и контактног карактера, а на бројним расједима (нпр. Савски ров) јављају се значајни термоминерални извори који имају огроман бањско-туристички значај, те акумулациона и природна, углавном циркна језера.
На подручју Републике Српске налазе се и језера, између осталих: Билећко језеро — највећа вјештачка акумулација на Балкану. Налази се на ријеци Требишњици код Билеће. Балкана — представља веома популарно излетиште Бањалучког краја. Омеђена је пашњацима и густим четинарским и храстовим шумама. Мањи дио уређен је као купалиште а већи богат пастрмком представља стјециште риболоваца. мини|200п|Језеро Бочац