Сида или синдром стечене имунодефицијенције (од (-{Syndrome d'immunodéficience acquise}-); (-{acquired immune deficiency syndrome}-)) је полно преносива болест која представља последњи стадијум инфекције организма вирусом хумане имунодефицијенције (ХИВ), а карактерише је прогресивно слабљење имунског система што појединце чини подложним широком спектру инфекција и тумора.
Постоји разлика између појмова ХИВ позитивна особа и особа оболела од сиде. То су две повезане али различите ствари, које се често погрешно поистовећују. ХИВ позитивна особа је заражена вирусом (ХИВ-ом), али то још увек не значи да има сиду. До појаве болести може да прође временски период од две до десет година. ХИВ позитивна особа може да изгледа потпуно здраво, способна је за рад или било коју другу активност, попут здравих појединаца.
Вирус се најчешће преноси сексуалним путем, а нешто ређе преко заражене крви, са заражене мајке на дете током трудноће, порођаја или дојења итд. Вирус се не може пренети уобичајеним социјалним контактима, нити путем животиња. У циљу превенције, у многим земљама се спроводе различите активности са сврхом едукације људи о начину преношења вируса и мерама које се могу предузети како до инфекције не би дошло. За сада не постоји ефикасан лек или вакцина, који гарантују излечење. Ипак, антиретровирални лекови могу да продуже период трајања инфекције и одложе улазак у фазу сиде.
Према подацима програма Уједињених нација и Светске здравствене организације о ХИВ вирусу и сиди (УНАИДС), од појаве овог обољења па закључно са 2008. годином у свету је било заражено укупно око 60 милиона људи, а од компликација повезаних са сидом је до тог тренутка умрло око 25 милиона људи. Крајем 2008. вирусом је било заражено око 31,3 милиона одраслих појединаца и 2,1 милион деце.
Историјат Група научника предвођена Мајклом Воробијем, професором екологије и еволуционе биологије са Универзитета Аризона, спровела је истраживање које је показало да се првобитни облик ХИВ вируса појавио у Африци у периоду између 1884. и 1924. године. Анализирајући измет шимпанзи, закључено је да је вирус са њих прешао на човека у југоисточном делу државе Камерун, приближно око 1908. године. Теорију да је вирус пренет са мајмуна на људе су потврдила и истраживања научника са универзитета Нотингем, Монпелије и Алабама. Вирус се ширио међу локалним становништвом, а инфекција је попримила веће размере када је стигла до Киншасе. Из тог града потичу и два најстарија узорка ХИВ-а, један изолован из крвне плазме мушкарца 1959. и други који је изолован из лимфних чворова жене 1960. године.
мини|200п|Лик Монтањије Половином 1981. године смрт као последица опортунистичких инфекција, које су се пре тога углавном јављале код пацијената у постоперативном периоду након трансплантације, почела је да се јавља код здравих мушкараца хомосексуалне оријентације у Лос Анђелесу, Сан Франциску и Њујорку.'. Током 1982. је постављена прва клиничка дефиниција синдрома стеченог недостатка имунитета.Приручник за ХИВ савјетовање и тестирање, Хрватски завод за јавно здравство, Загреб. 2006. Француски виролог Лик Монтањије, научник на Пастеровом институту у Паризу, је 1983. изоловао нови тип вируса са другачијим типом репродукције који се размножавао у лимфним чворовима човека. Назвао га је -{LAV}- (), јер је у почетку вирус уско повезиван са лимфним системом. За своје откриће Монтањије је 2008. добио Нобелову награду за медицину. Две групе научника у Америци, предвођене Робертом Галоом са Националног института за рак у Мериленду и Џејом Левијем са Универзитета у Сан Франциску, изоловале су 1984. ретровирус код оболелих од сиде и особа које су имале непосредан контакт са њима али нису имале симптоме. Гало га је назвао -{HTLV-III}- () јер је открио везу између -{CD4+}- Т-ћелија и вируса, док га је Леви означио као -{ARV}- (). Све три групе научника изоловале су заправо исти вирус, који је 1986. назван вирусом хумане имунодефицијенције.
Опште особине вируса
мини|200п|Грађа вируса Вирус хумане имунодефицијенције (ХИВ) припада породици ретровируса. Димензије овог патогена износе 100-140 -{nm}-. Читава ћелија има двослојну липопротеинску мембрану, испод које је смештено нуклеопротеинско језгро. У њему се налази рибонуклеинска киселина и различити ензими. У геному вируса су смештена три структурна гена потребна за његово размножавање и седам гена који регулишу тај процес. Око генома и ензима језгра налази се протеински омотач, назван протеин 24 (-{p24}-). На површини вирусне ћелије се налази липопротеински омотач, који настаје од омотача ћелије домаћина у којој се вирус размножава, док други део омотача потиче од самог вируса и њега чине гликопротеински молекули 41 (-{gp41}-) и 120 (-{gp120}-) који попут шиљака вире из омотача.
ХИВ је релативно осетљив и температура од 56 °C га инактивише за 30 минута. Са друге стране, отпоран је на ниске температуре (до -70 °C) и ултраљубичасте и гама зраке. Вирус је осетљив на високе или ниске вредности -{pH}- (вредности испод 3 и изнад 10).
Постоје два типа вируса: ХИВ-1 и ХИВ-2. Оба типа воде порекло од вируса мајмунске имунодефицијенције ().
Начини преношења
ХИВ се може пренети на више начина: незаштићеним сексуалним односом, преко заражене крви и са мајке на дете (вертикална трансмисија). Вирус је присутан у свим телесним течностима, али у довољној количини да би се неко заразио има га само у крви, вагиналном секрету, сперми, просеменој течности и мајчином млеку. ХИВ се налази у високим концентрацијама и у цереброспиналној течности (ликвору) и ушној масти (церумену), али преко њих није могуће инфицирање због непостојања начина трансмисије са једне особе на другу.
Према извештају Уједињених нација за 2008. годину, приближно 2/3 нових случајева заразе се догоди током хетеросексуалних односа, око 11% преношењем вируса са мајке на дете, око 10% случајева код интравенских наркомана који користе употребљену иглу за убризгавање дроге, 5-10% случајева заразе је регистровано код хомосексуалаца и остатак током разних медицинских процедура (трансфузија крви и сл).
ХИВ се не може пренети руковањем, грљењем, љубљењем и другим уобичајеним социјалним контактима, конзумирањем хране коју је спремила заражена особа, боравком у истој просторији са таквом особом и сл. Животиње и инсекти (попут комараца) не могу пренети ХИВ или сиду нити оболети од ње, јер се само у крви човека налазе лимфоцити са -{CD4}- () молекулима за које се вирус везује.
Епидемиолошки подаци мини|300п|Преваленца сиде у свету међу популацијом старости између 15 и 49 година (2011) На глобалном плану, ширење вируса поприма облике пандемије. Од приближно 33,4 милиона људи који су били ХИВ позитивни или су имали сиду крајем 2008. године, у подсахарској Африци је живело 22,4 милиона (67%) иако становништво те регије чини само 10% укупне светске популације. Од појаве епидемије, преко 83% смртних случајева је регистровано у Африци. У најтеже погођеној области, подсахарској Африци, у урбаним срединама је сваки четврти становник инфициран, а 70% новоинфицираних особа годишње потиче из ове регије.
Инфекција је присутна и у осталим деловима света, иако слабије у поређењу са Африком. Током 2008. на глобалном плану је забележено 2,7 милиона новоинфицираних (од чега 430.000 деце) и око 2 милиона смртних случајева (280.000 деце).AIDS Epidemic Update +Статистика по регионима на глобалном нивоу крајем 2008. године- подаци су објављени у новембру 2009. - Регион заражени и оболели нови случајеви заразе преваленца међу одраслима смртни случајевиПодсахарска Африка 22.400.000 1.900.000 5,2% 1.400.000Северна Африка и Средњи исток 310.000 35.000 0,2% 20.000Јужна и југоисточна Азија 3.800.000 280.000 0,3% 270.000Источна Азија 850.000 75.000 0,1% 59.000Океанија 59.000 3.900 0,3% 2.000Латинска Америка 2.000.000 170.000 0,6% 77.000Кариби 240.000 20.000 1,0% 12.000Источна Европа и Централна Азија 1.500.000 110.000 0,7% 87.000Северна Америка 1.400.000 55.000 0,4% 25.000Западна и централна Европа 850.000 30.000 0,3% 13.000Укупно 33.400.000 2.700.000 0,8% 2.000.000
Епидемија сиде у Србији је званично почела 1984. године, мада постоје и подаци о ранијим случајевима ове болести. Инциденца је релативно ниска, али је према неким проценама укупан број заражених пет до десет пута већи од званичних података. Од 1985. године до краја 2009. регистровано је укупно 2.440 ХИВ позитивних особа, од којих је 1.489 (61%) оболело од сиде, а 1.042 умрло.
Међу источноевропским државама, у Србији и Румунији је забележен највећи раст новозаражених од почетка 90-их година 20. века.
Инфекција мини|250п|Причвршћивање вируса за површину -{CD4+}- Т-лимфоцита Најчешћи тип ХИВ вируса у Европи, Америци и централној Африци је тип ХИВ-1. У западној Африци, болест је проузрокована типом ХИВ-2, који је јако сличан типу 1.
Да би дошло до инфекције и развоја болести вирус мора да доспе у крв, где се везује за -{CD4+}- Т-лимфоците. Вирус се деловима свог омотача (-{gp120}-) „прикачи“ за рецепторе на површини ових ћелија. Након везивања он улази унутар ћелије, „уграђује“ се у једро домаћинске ћелије и под утицајем различитих стимуланаса почиње да се размножава. Исход је најчешће смрт инфицираних ћелија. Током времена долази до постепеног смањења броја ових лимфоцита, којих у здравом организму има око 1200/-{mm³}- крви. После дуго времена када њихов број падне испод неке критичне вредности (око 200/-{mm}-³), човек почиње оболевати од најразличитијих (опортунистичких) инфекција. Тада наступа сида. Ове инфекције су за људе оболеле од сиде често тешке, а неке од њих и смртоносне, јер су управо лимфоцити носиоци одбране од микроорганизама, тумора и различитих страних материја.
Стадијуми инфекције
Напредовање болести се генерално може поделити на четири фазе: примарна инфекција, клинички асимптоматска фаза, симптоматска ХИВ инфекција и прогресија из ХИВ позитивности у сиду.
Примарна инфекција
Примарна или акутна инфекција је период наглог размножавања вируса непосредно након што му је особа била изложена. Она може у потпуности да изостане, а када постоји (у око 20% случајева) ова фаза траје неколико недеља. Током примарне инфекције већина особа показује карактеристичне симптоме попут прехладе, високе температуре, главобоље, упале ждрела и понекад осипа. Ова појава, слична грипу, се понекад назива и болест сероконверзије.
У просеку три недеље након инфекције појављује се велики број других симптома, за које се обично и не сумња да имају везе са сидом. Неретко се дешава да буде постављена и погрешна дијагноза, јер је у том почетном периоду тешко разликовати симптоме сиде и других болести. Међутим, постављање праве дијагнозе је веома важно јер су у овом периоду особе најзаразније. Најчешћи симптоми у том периоду су нагли губитак телесне тежине, натекле лимфне жлезде, губитак памћења, температура и главобоља.
Клинички асимптоматска фаза
Ова фаза у просеку траје око 10 година, мада индивидуално може трајати краће или дуже. Како јој и само име говори, карактерише је потпуно одсуство било каквих симптома болести, мада се понекад могу јавити отечени лимфни чворови по телу. Количина вируса у периферној крви пада на веома ниске вредности, али особе и даље остају инфициране и антитела на ХИВ се могу детектовати у крви. Новија истраживања показују да вирус у овој фази не мирује, већ је изузетно активан у лимфним чворовима. Велика количина Т-лимфоцита се инфицира и умире а продукују се велике количине вируса. Данас је доступна нова врста теста која мери оне мале количине ХИВ-а које доспеју из лимфних чворова у циркулаторни систем. Овај тест који мери РНК молекул (генетички материјал) вируса се назива тест вируленције ХИВ-а () и има све већу улогу у третману ХИВ инфекције.
Симптоматска ХИВ инфекција
Како време протиче, имунски систем постаје све слабији и више није у стању да обузда и задржи вирус. Ово се догађа из три разлога: лимфни чворови и ткиво постају оштећени и исцрпљени услед дугогодишње интензивне активности;