Вук (), познат и као сиви вук или курјак, врста је из рода -{Canis}- која живи у дивљини и удаљеним подручјима Евроазије и Сјеверне Америке. Највећи је постојећи члан своје породице, са просјечном тежином мужјака од 40 kg и женки 35,5—37,7 kg. Разликује се од осталих врста рода -{Canis}- по мање истакнутим особинама, нарочито на ушима и њушци. Зимско крзно је дуго и густо и претежно шарено сиве боје, иако се јавља скоро потпуно бијело, црвено и смеђе до црно крзно. Врсте сисара свијета (3. издање, 2005), стандардни референтни рад из зоологије, признаје 38 подврста вука.
Вук је најспецијализованији припадник рода -{Canis}- за заједнички лов на крупну дивљач, што показује њихову способност физичког прилагођавања за борбу против крупног плијена, њихову друштвену природу и веома напредно експресивно понашање. Ипак, довољно је сродан са мањим врстама рода -{Canis}-, тачније са којотом и златним шакалом, да са њима може створити плодне хибриде. Једина је врста рода -{Canis}- која живи и у Евроазији и у Сјеверној Америци. Путује у нуклеарној породици коју чини пар у пратњи одраслог потомства. Вук је углавном месојед и храни се првенствено великим дивљим копитарима, иако се храни и мањим животиња, стоком, стрвинама и отпацима.
Укупна популација вукова на свијету се процјењује на 300.000 јединки. Има дугу историју повезаности са људима, пошто је у већини пасторалних заједница презиран и ловљен због напада на стоку, док је супротно томе у аграрним и ловачко-сакупљачким заједницама био поштован. Иако је страх од вукова раширен у многим људским друштвима, већина забиљежених напада на људе приписана је животињама обољелим од бјеснила. Вукови који нису имали бјеснило су нападали и убијали људе, углавном дјецу, али то је ријеткост јер су вукови малобројни, живе далеко од људи и развили су страх од људи због искуства са ловцима и пастирима.
Етимологија
Српска ријеч вук, као и називи у осталим словенским језицима, изведене су из прасловенског коријена *. Прасловенски коријен је изведен из прабалтословенског *, а он из праиндоевропског *.
Вук је мушко име које је веома често код Срба, али се јавља и код Хрвата, Бугара, Словенаца, Руса и Украјинаца. Српски филолог и етнограф Вук Стефановић Караџић је објаснио традиционалну, апотропну употребу имена: „Када се каквој жени не даду ђеца, онда нађене ђетету име вук (да га не могу вјештице изјести: зато су и мени овако име нађели)”. У српској епској поезији, вук је симбол неустрашивости.
Таксономија
Шведски ботаничар и зоолог Карл фон Лине је 1758. године објавио у -{Systema Naturae}- биномну номенклатуру. -{Canis}- је латинска ријеч која значи „пас”, а под овај род је навео псолике месоједе, као што су домаћи пси, вукови и шакали. Домаћег пса је класификовао као -{Canis familiaris}-, а вука као -{Canis lupus}-. Лине је домаћег пса сматрао различитом врстом од вука због -{cauda recurvata}- — његовог нагоре изврнутог репа — који нема ниједан други канид.
Подврсте
У 3. издању Врста сисара свијета објављено 2005. године, мамалог Волас Кристофер Возенкрафт под -{C. lupus}- навео је 36 дивљих подврста и предложио двије додатне подврсте: -{familiaris}- (-{Linnaeus}-, 1758) и -{dingo}- (-{Meyer}-, 1793). Возенкрафт је укључио -{hallstromi}- — новогвинејског пса певача — као таксономски синоним за динга. Возенкрафт је цитирао студију митохондријског генома из 1999. као један од водича у формирању своје одлуке. Навео је 38 подврста -{C. lupus}--а под биолошким именом „вук”, са номинотипском подврстом евроазијски вук (-{C. l. lupus}-) заснованом на типском узорку који је проучавао Лине у Шведској. Студије помоћу палеогеномске технике откривају да су савремени вук и пас сестрнске врсте, јер савремени вукови нису уско повезани са популацијом вукова која је прва припитомљена. Током 2019, радионица коју је организовала Међународна унија за заштиту природе/Канидска специјалистичка скупина Комисије за опстанак врста одлучила је да су новогвинејски пас певач и динго дивљи пси -{Canis familiaris}- и да их према томе не треба оцјењивати на Црвеном списку МУЗП-а.
Еволуција
мини|лево|Лобања -{Canis etruscus}- у Палеонтолошком музеју Монтеварки
Филогенетско поријекло данашњег вука -{C. lupus}- од -{C. etruscus}- кроз -{C. mosbachensis}- широко је прихваћено. Најстарији фосили -{C. lupus}- пронађени на ономе што је некада била источна Берингија, у канадском насељу Олд Кроу у Јукону и у Крипл Крик Сампу у Фербанксу у Аљасци. Старост није тачно одређена, али би фосили могли датирати од прије милион година. До касног плеистоцена међу вуковима је постојала знатна морфолошка разноликост. Имали су снажније лобање и зубе у поређењу са савременим вуком, често краћу њушку, изражено развијен сљепоочни мишић и снажне преткутњаке. Једна од могућности је да су ове карактеристике биле специјализоване адаптације за обраду стрвина и костију плеистоценске мегафауне. У поређењу са савременим вуковима, код неких плеистоценских вукова уочено је повећано покварених зуба слично ономе које се види код изумрлог страшног вука (-{C. dirus}-). То сугерише или да су често јели стрвине или да су се такмичили са другим месоједима и морали брзо да поједу свој плијен. У поређењу са онима које имају савремене пјегаве хијене, учесталост и локација ломова зуба код ових вукова указује да им је било уобичајено дробљење костију.
Геномске студије сугеришу да савремени вукови и пси потичу из заједничке популације предака вука, која је постојала прије 20.000 година. Студије из 2017. и 2018. откриле су да је хималајски вук дио лозе која је основна за остале вуке и од које су се одвојили прије 691.000—740.000 година. Изгледа су остали вукови настали у Берингији у експанзији која је вођена огромних еколошким промјенама које су се догодиле током затварања касног плеистоцена. Студија из 2016. указује на то да је уско грло популације било праћено брзом радијацијом од популације предака у вријеме, или непосредно након, посљедњег глацијалног максимума. То подразумјева да су првобитне морфолошки разнолике популације вукова надмашене и замјењене савременим вуковима.
Геномска студија из 2016. сугерише да су се вукови Старог свијета и Новог свијета разишли прије око 12.500 година, пратећи дивергенцију лозе која је довела до паса од других вукова Старог свијета прије око 11.100—12.300 година. Изумрли мегафаунски вук можда је предак паса, с тим да је сличност пса са савременим вуком резултат генетске мјешавине између њих двоје. Динго, басенџи, тибетански мастиф и кинеске аутохтоне расе су основни чланови кладуса домаћих паса. Вријеме дивергенције вукова у Европи, Средњем истоку и Азији процјењује се на релативно скорије вријеме прије око 1.600 година. Међу вуковима Новог свијета, вријеме дивергенције мексичког вука је прије око 5.400 година.
Мијешање са другим канидима
мини|upright=1.5|десно|Хибриди вука и пса у парку дивљих живота у Кадзидлову у Пољској. Лијево: потомак мужјака вука и женке шпанијела. Десно: потомак женке вука и мужјака западносибирске лајке.
У далекој прошлости постојао је проток гена између афричких вукова, златних шакала и сивих вукова. Афрички вук је потомак генетски помијешаног канида, који има поријело 72% од сивог вука и 28% од етиопског вука. Један афрички вук са египатског Синајског полуострва показује мјешавину са блискоисточним сивим вуковима и псима. Постоје докази о протоку гена између златних шакала и блискоисточних вукова, мање од европских и азијских вукова, а најмање код сјеверноамеричких вукова. Ово указује на то да је поријекло златно шакала пронађено код сјеверноамеричких вукова можда настало прије дивергенције евроазијских и сјеверноамеричких вукова.
Заједнички предак којота и вука помијешао се са популацијом духова изумрлог неидентификованог канида. Овај канид је генетски близак азијском дивљем псу и еволуирао је након одступања афричког дивљег пса од других врста канида. Претпоставља се да је базални положај којота у поређењу са вуком посљедица тога што којот задржава више митохондријалног генома овог неидентификованог канида. Слично, музејски примјерак вука из јужне Кине сакупљен 1963. показао је геном који је имао 12—14% примјесе овог непознатог канида. У Сјеверној Америци, већина којота и вукова показује различите степене прошлих генетских примјеса. Црвени вук на југоистоку Сједињених Држава је хибридна животиња са 40% : 60% поријекла вука и којота. Поред тога, откривено је да је 60% : 40% генетике вука и којота код источних вукова, а 75% : 25% код вукова у регији Великих језера.
У новије вријеме, неки мужјаци италијанских вукова имају псеће поријекло, што указује да ће се женке вукова размножвати са мужјацима паса у дивљини. У планинама Кавказа, 10% паса, укључујући псе чуваре стоке, хибриди су прве генерације. Иако никада није примјећено парење шакала и вука, докази о хибридизацији шакала и вука откривени су анализом митохондријалне ДНК шакала који живе у планинама Кавказа и у Бугарској.
Генетска студија из 2021. открила је да је сличност пса са постојећим сивим вуком резултат значајног протока гена од пса ка вуку, са скоро занемарљивим протокм гена од вука ка псу од припитомљавања паса. Неке сиви вуков били су у сродству са свим древним и савременим псима.
Особине мини|усправно|десно|Сјевероамерички вук.
Вук је највећи припадник породице паса, а од којота и шакала се вук разликује по широј њушцим краћим ушима, краћем торзу и дужем репу. Витки су и снажно грађени са великим, дубоко спуштеним грудним кошом, нагнутим леђима и јако мишићавим вратом. Ноге вука су умјерено дуже од ногу других припадника рода, што животињи омогућава брже кретање и лакше савладавање дубоког снијега који покрива већину његовог животног ареала. Уши су релативно мале и троугласте. Вучја глава је велика и тешка, са широким челом, јаком вилицом и дугом, тупом њушком. Лобања је у просјеку дуга 280 мм и широка 130—150 мм. Зуби су снажни и велики, што их чини погоднијим за дробљење костију него код осталих канида, иако за то нису специјализовани као хијене. Њихови кутњаци имају равну површину погодну за жвакање, али не у истој мјери као они код којота, чија исхрана садржи више биљних материја. Женке имају уске њушке и чела, тање вратове, нешто краће ноге и мање масивна рамена од мужјака.
мини|лево|Скелет вука који се налази у Музеју вукова у Националном парку Абруцо, Лацио и Молизе у Италији
У просјеку, код одраслих вукова рамена су дужине 105–160 cm и висине 80–85 cm. Реп је дуг 29–50 cm, уши су широке 90—110 мм, а задње ноге 220–250 cm. Величина и тежина савременог вука пропорцијално се повећава са географском широм према Бергмановом правилу. Средња тјелесна маса вука је 40 kg, а најмањем примјерку је забиљежена маса од 12 kg, док је највећи имао 79,4 kg. У просјеку, европски вукови могу тежити 38,5 kg, сјеверноамерички 36 kg, а индијски и арабијски 25 kg. Женке у било којој популацији вукова обично теже 2,3—4,5 kg мање од мужјака. Вукови који имају тежину већу од 54 kg су неуобичајени, мада су забиљежени изузетно велике јединке у Канади и Аљасци; у средњој Русији, највећи измјерени вукову су имали 69—79 кг.
Крзно мини|десно|Вук у долини Спити, сјеверна Индија.
Вук има врло густо и лепршаво зимско крзно, са кратком поддлаком и дугом, грубом заштитном длаком. Већи дио поддлаке и нешто заштитне длаке спада у прољеће и поново расте у јесен. Најдужа длака се налази на леђима, посебном на предњој четвртини и врату. Длака је нарочито дуга на раменима и готово формира гриву у горњем дијелу врата. Длаке на образима су издужене и формирају снопове. Уши су покривене кратком длаком, која снажно стрчи из крзна. Кратке, еластичне и густо распоређене длаке налазе се на удовима од лакта до Ахилове тетиве. Зимско крзно је веома отпорно на хладноћу, а вукови у сјеверним подручјима се могу удобно одмарати на отвореним просторима са температуром од −40 °C, постављањем њушке између задњих ногу и прекривајући своје лице репом. Вучје крзно пружа бољу изолацију од псећег крзна и не скупља лед када се топли дах кондензује испод њега.