Дубровачка република () је била најзначајнија градска република и трговачки центар на источној обали Јадранског мора. Настала је постепеним изграђивањем градске самоуправе у Дубровнику током раног средњег века, у време врховне византијске власти, а почевши од 1205. године наставила је да се развија под окриљем млетачке власти. Виши степен државности и самоуправе стекла је 1358. године, по врховном угарском, а од 1526. године под врховном османском влашћу. Окупирана је 1806. године од стране француских трупа, а потом је 1808. године и формално укинута и укључена у састав наполеонске Краљевине Италије.
Свој врхунац је достигла у XIV и XV веку захваљујући веома развијеној трговини у унутрашњости Балканског полуострва на коме су се Дубровчани бавили и закупљивањем тргова, рудника и царина од месних владара Србије и Босне, чиме су додатно повећавали своје приходе. У циљу поспешења своје трговине, Дубровчани су у већим градовима у унутрашњости оснивали своје колоније (Ново Брдо и други). У доба свог највећег обима, република је захватала простор од Пељешца (Стонски рат) до бококоторске Превлаке са деловима Конавла и Поповог поља. Откриће Америке и поморског пута за Индију, као и стагнација Османског царства у XVII веку која је за последицу имала давање трговачких повластица другим западним земљама, довели су до опадања дубровачке привреде и целокупне државе, а преломну тачку представља велики земљотрес који је град погодио 6. априла 1667. године и од кога се он више никада није опоравио.
Иако је Дубровачка република номинално признавала врховну власт већих држава (Млетачка република, Српско царство, Краљевина Угарска, Османско царство), она је фактички била самоуправна, а у појединим периодима и готово независна.
Оснивање града
Источни Јадран био је насељен још почетком неолита, а најближа околина Дубровника, укључујући и саме литице Рагузе, су биле насељене током бронзаног и гвозденог доба. Током старог века, центар регије се налазио у данашњем Цавтату, који је носио романизовано илирско име Епидаурум („мјесто иза шуме” или „брег/брдо”). Град се под овим именом први пут помиње 47. године пре н. е.
У време Римског царства, у околини Епидаурума су се налазиле војна утврђења, а једно од њих је било смештено на литици Срђ., Dubrovnik. . Рагуза је такође, била место одређене важности. Археолошки налази на Локруму сежу у -{V}-—-{VI}- век п. н. е. Подручје Епидаурума је примило хришћанство средином -{IV}- века, док је подручје данашњег Дубровника покрштено током -{V}- века. Докази за то је хришћанско гробље у Сланоме.
Византијска и млетачка власт
Од свог оснивања, па све до XII века, Дубровник је улазио у састав Византијског царства. Међутим, без обзира на романску властелу, српска већина је асимиловала малобројну романску заједницу, па је за град превагнуло српско име Дубровник (насупрот романском Рагуза). За то време, град се шири и добија одређену аутономију (свог бискупа).
Почетком XI века, дубровачке лађе биле су препознатљиве широм Медитерана, а Дубровчани познати као вешти морепловци и трговци, који склапају трговачке уговоре са многим градовима и кнежевинама. Дубровник је 1186. склопио мир са Стефаном Немањом и братом му хумским кнезом Мирославом, а нешто касније и чувени трговачки уговор с босанским баном Кулином. Дубровачке лађе често морају да град бране од разних освајача: Самуило (992), Арапи (1028—1034), Нормани. Али и да ратује за туђе интересе (Нормани од 1081. до 1085).
Након пада Цариграда 1204. године, у руке крсташа, Дубровчани су били принуђени да од 1205. признају врховну власт Венеције, под чијом влашћу остају све до 1358. године. За ово време, Дубровчани дижу три безуспешне буне, али се млетачке власти нису успели ослободити. Године 1295. у Дубровнику се десио велики пожар, који је уништио цело предграђе Дубраву и велики део града Рагузум (Ragusium). Због тога, оба насеља су се спојила у једно и више се нису смеле градити дрвене куће.
мини|лево|220п|Долазак цара Душана у Дубровник. Рад Марка Мурата.
Захваљујући јачању Српске краљевине, а касније и царства, Дубровник се територијално проширио на Ластово, Пељешац са Стоном, Мљет и цело Конавље. Свој највећи врхунац, Република је достигла током XIV и XV века захваљујући и трговачким привилегијама унутар Српског царства, а касније и његових наследница, где су се Дубровчани бавили закупљивањем тргова, рудника и царина од месних владара, чиме су додатно повећавали своје приходе. Дубровник је због граница и своје трговине имао доста неприлика са својим суседима. Доласком на власт цара Душана, град ужива привилегије у царству, али плаћа и годишњи „српски данак“ од 2.000 перпера. У доба свог највећег обима, република је захватала простор од Пељешца до Превлаке са деловима Конавла и Поповог поља. У периоду од 1427. до 1459. у Дубровнику су се стално склапала друштва ради трговине у Србији.
За предају управе Пељешца, Дубровчани су плаћали 500 златних перпера накнаде по години и морали су да се обавежу да ће дозволити слободно исповиједање православне вјере на полуострву. Дубровачка управа плаћала је надокнаду која је ишла у буџет српских манастира у Јерусалиму и Светој Гори наредних 470 година, све до самог пада Републике.
Средњовековна Србија је са све три стране окруживала Дубровачку републику. Дубровчани Србију тог времена називају: Склавонија, Славонија, Словинска земља.
Угарска власт и оснивање републике Рат између Угара и Млечана окончан је почетком 1358. године склапањем Задарског мира по коме су Млечани морали уступити Угарској све своје поседе на источној обали Јадранског мора, од Кварнера до Драча, укључујући и Дубровник. Односи између Дубровника и угарског краља Лудовига I регулисани су Вишеградским уговором од 27. маја 1358. године у коме је дужност Дубровника била да угарској круни плаћа годишњи данак (500 дуката) и да у свечане дане истиче угарску заставу (отуд је и настао данашњи грб Дубровника). За случај рата морали су помагати угарског краља на мору, док се Угарска у њихове унутрашње послове није мешала. Пошто је угарски краљ носио и тутулу краља Далмације, поменутим уговором је дефинисано да Дубровник, који се налазио у историјској Далмацији, долази под окриље угарске круне управо као део Далмације (), а не Хрватске.
Дубровник је под угарском врховном влашћу, све до њене пропасти 1526. године, био потпуно независан, те је у то време и проживео своје, у економском погледу, најсјајније доба, када су његови агилни трговци у знатној мери посредовали при трговачком саобраћају између источне и западне Европе. У то време Дубровник је добио свој садашњи изглед, јер су тада већим делом подигнути градски бедеми и неке знаменитије зграде (кнежевски двор, кула Минчета, фрањевачки и доминикански самостан итд), а 1438. доведена је вода са Шумета.
мини|десно|120п|Грб Дубровачке републике, сада града Дубровника
Али, за то време Дубровник је имао са својим непосредним суседима више неприлика, неголи икад: 1359—1362. ратовао је с господаром Требиња, кнезом Војиславом и Которанима, а 1370—1371. са новим господаром Требиња, жупаном Николом Алтомановићем. Када је 1378. Босна освојила Требиње и Конавле и тако постала једини његов сусед, Дубровник је настојао да прошири своје границе на ту страну. Године 1399. успео је да добије приморје од Стона до Затона, али је зато имао многе невоље због Конавала. Године 1391. купио их је, али их је добио тек 1419—1427, а онда је морао због њих и ратовати, 1430—1432. с босанским војводом Радосавом Павловићем, а 1451—1454. и са херцегом Стефаном Вукчићем Косачом. То су били последњи ратови, које је Дубровник уопште водио. Турци су 1466. освојили Херцеговину, али су застали пред дубровачким границама, јер су Дубровчани већ били себи осигурали заштиту турских султана. Приликом самог краја угарског доба Дубровник су задесиле две велике несреће: 1520. врло јак земљотрес, а 1527. велика куга.
Вазалство према Османлијама
У унутрашњем уређењу настала је промена у толико, што је млетачког кнеза заменио домаћи. Њега су, после кратког времена, бирали сваког месеца, а имао је исто тако малу власт, као и у млетачко доба. После Косовске битке Дубровник је ступио у односе с Турцима, те је 1397. добио ферман султана Бајазита, да сме слободно трговати по целом Турском царству. После пада Србије 1459. Дубровник се обавезао, да ће плаћати султану годишњи харач за слободу трговања по Турској. Тај је харач у почетку износио 1.500 златних дуката, да би временом био подигнут до 15.000 дуката, али је 1481. сведен на 12.500, те је тако остало све до Српског устанка 1804, када су Дубровчани посљедњи пут платили харач Истанбулу. То је била једина реална веза између Дубровника и турске царевине и ако се после угарске пропасти од 1526. сматрало да је Дубровник под заштитом и врховном влашћу Турске, она је дефинитивно укинута Бечким конгресом 1815. године.
мини|лево|200п|Карта Дубровачке републике из 1678.
У свему другом Дубровник је био независан. Град је могао ући у односе са било којом државом, а бродови Дубровника пловили су под дубровачком заставом. Османлије Дубровачкој републици дају посебна права у трговању, што дубровачку трговину још више веже у Османско царство. Дубровник је део јадранске трговине предао у власт Османског царства, а трговци из Дубровника плаћали су одређени порез у лукама. Дубровачки трговци су такође снабдевали османске колоније, а имали су и своје колоније (у Цариграду, Солуну, Једрену (Дринопоље), Београду, Призрену, Софији, Букурешту, Сарајеву, те Венецији, Анкони (Јакин), Фиренци, Сиракузи, Месини, Палерму, Александрији и Каиру), p. Ivan Cindori, SJ: Isusovci u Beogradu што им је давало посебне привилегије у царству. Дубровачки трговачки бродови могли су слободно упловити у Црно море, што је било забрањено свим неосманским бродовима. Плаћали су неке обавезе мање од других трговаца, а Дубровник је истовремено уживао османску дипломатску подршку у трговини с Млечанима.
За готово 300 година што је Дубровник био под турском врховном власти, он је понајвише у миру живео, вешто одржавајући неутралност у ратовима између Турака и хришћана. Али је опет био у великој опасности за време Великог бечког рата 1683—1699, јер је Млетачка република, дубровачки конкурент и непријатељ, била одасвуда опколила његово подручје, као што су 1602—1606 помагали устанак на острву Ластову. Зато се Дубровник 1684. вратио под врховну власт немачког цара као и угарског краља, а у Карловачком миру 1699. постигао је, да га са севера и с југа уски комад турске земље одели од млетачког подручја. Посљедњи пут долазили су до Дубровника непријатељи 1711, када су Црногорци, као савезници Петра Великог, провалили у Конавле. За време Руско-турског рата 1768—1774. због једне руске лађе, коју је Дубровник запленио у Ђенови, дошло је готово до рата између Русије и Дубровника. Сукоб се завршио 1775. „миром у Ливорну“.
мини|десно|200п|Цртеж Дубровника пре 1667.
Под турском заштитом Дубровник је стално развијао своју трговину, извор свога богатства, јер су само дубровачки трговци могли да се слободно крећу по унутрашњости Турског царства. Али је и град ускоро осетио последице открића Америке и нових трговачких поморских путева око Африке, који су мало помало превагу у трговини преносили с обала Средоземног мора на обале Атлантског океана. Политичко и економско пропадање Турске током XVII века донело је такође, назадовање дубровачке трговине по Турској. Тако је Дубровник већ био прешао најјачу фазу свога економскога напретка, кад се 6. априла 1667. године, десио велики земљотрес, који га је напола срушио, упропастио неколико хиљада људи у њему и нанео му велику материјалну штету.