Политичка странка, или политичка партија, политичка је организација (облик политичког организовања људи), која обухвата људе с истом политичком идеологијом, а с основним циљем потпуног или делимичног освајања и вршења државне власти, демократским путем, на основу избора.
Настанак и развој политичких странака неодвојиви су од представничке демократије, конкретно, од бирачког права грађана и избора представника народа посредством тог права. Међутим, дијалог између народних представника и народа, владајућих и оних над којима се влада, не може се ограничити на моменат гласања бирача. У међувремену, грађани настоје да утичу на ток јавних послова и да би тај утицај остваривали са што већом ефикасношћу они се окупљају у различите организације и групе, од којих су једне и политичке странке. Дакле, развој представничког система отворио је простор за посредовање између грађана и представничких институција јавне власти, на којем су настале политичке странке. Оне су данас постале један од елемената демократског модела организације друштва.
Израз странка подразумева део мноштва, више од једног, дакле више странака (тај израз потиче од српске речи стран, а страна је увек само један део целине), док реч партија потиче из латинског глагола () који на српском значи „поделити“.Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1980. година
Прве савремене политичке странке настају у XIX веку у индустријским развијеним капиталистичким државама. До данас политичке странке у свету и Србији организоване су по принципу корпоративног устројства. Већина политичких странака функционишу као акционарска приватна предузећа кроз које чланови остварују друштвене привилегије и бољи материјални статус. Тако нешто остварују кроз заступање и наметање одређених политичких идеологија или само кроз популизам без одређене идеологије.Петар Јефтић, Политички лексикон, Младинска књига, Београд, 2007. година
У Републици Србији за оснивање тј. регистрацију политичке странке потребно је 10.000 оверених потписа пунолетних грађана, док је за оснивање политичке странке националне мањине потребно 1.000 оверених потписа пунолетних грађана. За учествовање на парламентарним изборима у Републици Србији потребно је 10.000 оверених потписа пунолетних грађана.Закон о политичким странкама Р. Србије Дефиниција Уз дефиницију политичке странке изложену у уводу чланка, три су конститутивна елемента у појму политичке странке: странка је организација, облик политичког организовања људи, основ организовања људи у странку је истоветна политичка идеологија, а циљ удруживања је освајање и вршење државне власти, легалним, демократским путем, учешћем на изборима и добијањем већине на изборима.
На крајње јасан начин ови елементи политичке странке долазе до изражаја у дефиницији Пјетра Вирге: А Бенуа Жано каже:
Међутим, старије дефиниције политичких странака не укључују у појам странке елемент освајања власти на изборима. Тако је према познатој дефиницији Едмунда Берка политичка странка Разлика од других политичких организација Према овим (горе наведеним) својим конститутивним обележјима политичке странке разликују се од сродних институција које постоје у систему представничке демократије. Од интересне групе
Тако се политичка странка разликује од интересне групе, према томе што има политичку идеологију и што је њен циљ да освоји и врши државну власт. Интересне групе уместо политичке идеологије имају конкретне материјалне и идеолошке интересе чијем остваривању теже и утицајем на државну власт, али њихов циљ није освајање и вршење државне власти. У политичку странку се окупљају људи, припадници исте идеологије, макар и немали исти интерес, док се у интересну групу окупљају људи који имају исти интерес, макар и немали исту идеологију (Р. Лукић). Од политичког покрета
Од политичког покрета странка се разликује према јединственој политичкој идеологији. Политички покрети имају за циљ одбрану, укључујући и посредством државне власти, врло широких и релативно неодређених општенародних интереса који се не могу обухватити никаквом посебном идеологијом у правом смислу речи. За одбрану таквих интереса формирају се политичке организације људи с врло различитим политичким идеологијама, тако да обухватају припаднике разних политичких странака, чак и саме странке. Од оружане групе
Најзад, од организација које исто тако имају за циљ освајање и вршење државне власти, какве су оружане групе, које имају за циљ рушење постојећих институција власти, не респектујући установљени јавни поредак у земљи, политичке странке се разликују према томе што освајању власти теже на начин прописан установљеним јавним поретком, а то значи легалним, демократским путем, учешћем на изборима и добијањем већине на изборима.
Улога Улога или функција политичких странака је тројака: да утврде и излуче општу вољу; да одаберу будуће представнике и дисциплинују изабране; да васпитавају и обавештавају бираче; Утврђивање и излучивање опште воље Када су велике масе бирача захваљујући општем праву гласа пуштене на биралиште, појавио се проблем како организовати изборе на основу општег права гласа, тј. како из тог мноштва различитости утврдити и излучити општу вољу. Такву улогу преузеле су на себе политичке странке. Без политичких странака не би било опште воље, то ће рећи, не би било јавног мишљења довољно повезаног да би се ефикасно могло утицати на државну власт, на владајуће. Политичке странке су катализатор латентних тежњи, појединачних мишљења, растурених и противречних, које странка скупља и логички сређује у једну доктрину, у један програм. На тај начин, странке су трансмисиони каиш између грађана и државе, њеног апарата.
Странке омогућавају да се чин избора, предлагање и избор кандидата за представника бирача, претвара у политички избор (chox politique). Без посредовања странака и програма који предлажу и својом пропагандом шире, избори би се сводили на предлагање једног човека, чиме би број грађана који учествују у утврђивању националне политике спао на минимум.
Према томе, главна улога странке је да прикупи и уједини једно мишљење које већ постоји, само што је расуто и сувише диференцирано. Иако се странкама замера да цепају народ на непријатељске групе, да уносе у њега раздор и заваду, оне, напротив, Како се види, политичке странке су оруђе за стварање и функционисање демократије.
Одабир будућих представника и дисциплиновање изабраних У односу на изабране, на народне представнике, странке имају једну примордијалну функцију, често недовољно уочавану и истицану. Оне најпре одабирају кандидате за народне представнике. Такву улогу странке имају на председничким изборима, посебно у Сједињеним Америчким Државама, где захваљујући систему конвенције свака странка бира своје кандидате, а поготово на парламентарним изборима, с тим што се овде улога странке разликује у зависности од начина избора, односно гласања. Ако је реч о гласању по листама, странка има велики утицај на предлагање кандидата и утврђивање листа по изборним јединицама, док се на униноминалним изборима улога странке умањује и своди на избор кандидата, препуштајући питање коначног избора срећи утакмице између личности. У сваком случају, одабир кандидата за изборе странака не може вршити произвољно, као некад, и мора што више обезбеђивати промоцију одређених друштвених категорија.
Без овакве улоге политичких странака не би се могла обезбедити компактна већина на изборима. Да би се бирачки гласови груписали око малог броја кандидата, потребни су организатори који би позвали све бираче истог политичког правца да гласају само за једног кандидата. Тог кандидата морају предложити сами ти организатори, водећи рачуна о томе да пронађу таквог човека који ће изазвати најмање отпора. Такав организатор избора су политичке странке, које омогућују да се гласови бирача не растурају на велики број кандидата, при чему
Улога странке је и да дисциплинује изабране представнике народа. Она се најпре своди на то да се изабрани заштити од себе самог, тј. од искушења да попусти под притиском различитих интересних група и да сачува програм који је био излаган на изборима од напада који на њега чине појединачни интереси. Да би се то остварило, изабрани мора стално бити подсећан и опомињан од стране руководства странке на захтев општег добра, како га види странка, на захтев очувања традиција и филозофије странке. Са своје стране, странка мора бити довољно добро уређена да успостави дисциплину и поштовање положаја представника. Овде је једина санкција искључење, чија се ефикасност разликује од зависно од епохе и начина гласања. У сваком случају, странка, у различитом степену, остаје савест и основ страначке дисциплине изабраних народних представника. Образовање и обавештавање бирача Трећа друштвена функција политичких странака је образовање и обавештавање бирача. Функција васпитавања или образовања бирача обухвата подстицање бирача на превазилажење њихових појединачних преокупација и њихово окретање ка потребама целине друштва којем припадају. Свака политика и сваки програм претпостављају избор, дакле жртве за опште добро, на које бирачи морају пристајати. Улога странке је да подсећа грађане на тај захтев. У томе је разлика између политичке странке и интересне групе, која настаје на подлози појединачних интереса. У том задатку трајног васпитавања бирача да буду окренути ка општим интересима, политичке странке немају монопол и ту се очекује помоћ од стране других организованих група, какве су клубови, синдикати, грађански покрети и сл. Али, у том задатку странке имају привилеговано место, јер су услед друштвене разноврсности својих гласача способније од других организованих група да одсецају партикуларизме (émonder les particularismes), а то значи да интегришу интересе ове или оне социјалне категорије у глобалну политичку визију.
Политичке странке доприносе обавештавању бирача, тако што се захваљујући постојању више странака између којих постоји слободна утакмица у изражавању опште воље, постиже разноврсност која доводи до ослобађања и ширења различитих обавештења. Многи сматрају да нема демократије без информативног плурализма, мноштва обавештења (B. Jeanneau). На овом подручју странке имају функцију да учествују у многостраном (мултилатералном), а не у једностраном (унилатералном) обавештавању.
Однос државе према политичким странкама Држава може према политичким странкама заузимати различите ставове. Четири најпознатија става државе према политичким странкама јесу: став забране — кад држава забрањује оснивање и рад сваке странке или само оних које имају противуставне циљеве; став игнорисања — кад се држава не интересује за страначки живот, ограничавајући се у односима према странкама на захтеве да се њихов рад одвија у границама поштовања кривичних и полицијских прописа; став признавања — кад држава посвећује посебно законодавство странкама, кад их подвргава обавезној регистрацији и кад установљава норме како би се омогућила контрола демократичности њихове унутрашње организације, посебно кад им додељује јавну службу и право предлагања кандидата на представничким изборима; став инкорпорисања — кад постоји држава-странка, тј. кад држава признаје једној странци јавну функцију одређивања правца државне политике и кад предвиђа институционално спајање између државних и страначких органа, тако што се вођење државне политике поверава страначким органима;
Правна природа политичке странке Правна природа политичке странке је двострука: она је, с једне стране, удружење грађана, тј. уједињење људи чврсто организованих и правно повезаних ради извршавања заједничког политичког циља, а с друге, странка је државни орган, с обзиром на своје својство организоване групе бирача који учествују на изборима и с обзиром на својство парламентарне групе. У ствари, држава признаје као сопствене активности које странка обавља у та два својства, пошто је нпр. власт предлагања кандидата на представничким изборима државна власт, чије вршење има за циљ формирање државних органа.