десно|мини|Распрострањеност цркава у средњовековној Босни и Србији Црква босанска је била црквена заједница босанских хришћана у средњем веку. Иако је Католичка црква сматралa јеретичком, њени припадници су себе сматрали православним хришћанима. И се у науци воде расправе о карактеру Цркве босанске и њеној повезаности са богумилским покретом.
Црква босанска је пружала уточиште верским прогнаницима са разних страна: богумилима из Рашке, патаренима из Далмације и катарима са запада, због чега је покретано више крсташких похода на Босну.
Црква босанска престала је да постоји након слома средњовековне босанске државе и османског освајања Босне 1463. године.
Уређење Међу припадницима Цркве босанске разликовали су се прави хришћани (духовници, који су се у придржавали свих верских канона) и мрсни односно мирски људи — мирјани (верници, који се нису морали строго придржавати верских прописа). Назив хришћанин или прави хришћанин, се често схвата у значењу речи монах, због подвижничког живота који су испуњавали. За разлику од источне и западне цркве, чија су звања на грчком или латинском језику, босански православни хришћани су користили народне словенске (српске) речи за свештенство. Врховни поглавар цркве био је дјед, а свештеници су били гости и старци (под заједничким именом стројници). Многи повезују те називе са одговарајућим грчким називима, па се сматра да је значење речи гост — игуман (који је имао своју гостиону), старац — презвитер, стројници су јереји, а дјед — епископ.
Обележја мини|десно|Хвалов зборник из 1404. Припадници Цркве босанске су себе називали хришћанима (христјани, крстјани). У богослужењу су користили старословенски језик, а у верским књигама ћирилично писмо. У хижама (старословенски: хижа — кућа; општежитије) босанских хришћана био је уобичајен заједнички живот жена и мушкараца. Дједови цркве босанске носили су народна словенска имена (уместо тада уобичајених хришћанских имена грчког и јеврејског порекла), а за сва свештена звања су користили српске називе. Године су бројали од рођења Христа, а не од стварања света (као што је по византијском календару). Црква босанска није прихватала црквену надлежност ни западне, нити источне цркве. Услед притисака, Црква босанска званично је признала папу и Рим, али није испуњавала своје обавезе према Римокатоличкој цркви, чак су пружали уточиште онима које је она прогањала.
Сачувани списи босанских хришћана (Хвалов зборник, Тестамент госта Радина, Млетачка апокалипса, Радослављево јеванђеље, Копитарево четворојеванђеље) правоверни су преписи делова Новога завета, у којима нема „великих тема” манихејског дуализма, са којима су често повезивани: добри и зли бог, материја као замка зла, Сатанин пад, реинкарнација.
Историја Хришћанска црква у Босни се први пут помиње под латинским именом -{ecclesia bosnensis}- (или -{bistuensis}-, -{boestoensis}-) 530. и 533. године на црквеним саборима у Салони, метрополи Далмације, где је њен епископ Андрија потписао акте црквених сабора. Сматра се да је седиште ове старохришћанске црквене општине било у Мошуњу код Травника или код Зенице, у време када су Босном владали Остроготи.
11. век Најраније податке о Цркви босанској добијамо из списка дједова цркве босанске, где се као први поглавар наводи дјед Јеремија, за кога се претпоставља да је водио цркву између 1010. и 1024. године и кога неки повезују са попом Јеремијом.
У време док је Босна била део Средњевековне српске државе хришћанска црквена организација је била заједничка са Српском црквом. Политичко раздвајање је било праћено црквеним. У пописима епископија босанска епископија се јавља крајем XI века. Од средине XII века налазила се под јурисдикцијом Дубровачке надбискупије. Припадала је кругу цркава источног обреда са богослужењем на словенском језику. Прве вести о продору дуалистичке јереси у Босну појављују се за време бана Кулина, који је оптужен да пружа заштиту јеретицима. Папски легат Иван Казамари састао се априла 1203. на Билином Пољу, у присуству бана, са првацима осумњичених хришћана и постигао да се они одрекну шизме, признају примат римске цркве и обећају да ће се придржавати одређених норми у обредима и начину живота. Није јасно ко су били поменути хришћани – претпоставља се да се ради о заједници источних монаха реда Светог Василија. Абјурацијом општа црквена ситуација није измењена, те се непуне две деценије касније понављају оптужбе да се у Босни примају и штите јеретици. Наредних стотинак година протекло је у борби за одбрану босанске државне самосталности. Захваљујући успешном отпору покушајима папа и угарских краљева да их униште, дуалистички јеретици су до средине XIII века успели да загосподаре некадашњом босанском епископијом. У том периоду је дошло до стапања остатака старе епархије са словенским богослужењем и јеретичке заједнице. Црквена организација настала из тог споја носила је обележја свог двоструког порекла: заузела је место и понела име некадашње римокатоличке бискупије и добила дуалистичку доктрину, култ и јерархију.
Папа је некадашњу босанску римокатоличку бискупију 1247. ставио под јурисдикцију Калочке надбискупије, а од 1252. њено седиште налазило се у Ђакову. Када је Стефан II Котроманић обновио државу, босанска црква је била једина црквена организација, права „црква божја" у Босни. Од тада, па скоро све до њене пропасти, имала је одлучујућу улогу у верском и политичком животу босанске средњовековне државе.
У то време неки од хрватских глагољаша и присталица словенског богослужења, које је Католичка црква прогласила јеретицима на сплитским саборима отишли су у Босну, где је црква допуштала старословенски језик.
12. век мини|десно|Одложен лук и пријатељски поздрав отвореном шаком За време бана Кулина (1180—1204) босанска црква доспела је у средиште међународне пажње јер је пружала уточиште прогнаним патаренима из Далмације и бабунима из Рашке. Бан Кулин је био ожењен сестром Стефана Немање, за коју се тврди да је имала богумилска уверења. Кулин је прогнанима пружио уточиште и примио их као добре хришћане и тако остао у народу упамћен као „добри бан Кулин”.
Услед прогона богумилске јереси у Рашкој, започетих Сабором против богумила Стефана Немање 1186. године, велики број преживелих је пребегао у Босну, где је пронашао уточиште у хижама (општежитијима) босанске цркве. Приближно у исто време, Католичка црква, на челу са сплитским надбискупом, протерала је из Сплита и Трогира већи број патарена, који су нашли спас у Босни. Међу пребеглим патаренима је био и Аристодије, „вјешт латинској и славенској књизи”, за кога се сматра да је касније постао дјед Растудије, поглавар Цркве босанске. И поред тога што ће босанског бана Кулина због тога прогањати и папа и Угарска, Босна је ипак још дуго остала слободна оаза „камо су се спашавали херетици западног, латинског свијета, као на једино европско острво, гдје се поштује слобода савјести и увјерења”.Мирослав Крлежа
Године 1199. краљ Далмације и Дукље, Вукан Немањић, најстарији син рашког владара Стефана Немање, обавестио је папу Иноћентија III, оснивача инквизиције, да се „у земљи Босни развија јерес не малих размера и то у толикој мери да је и сам бан Кулин, пошто је са својом женом и својом сестром… и са више својих сродника био заведен, превео у ову јерес више од десет хиљада хришћана”. У писму се још образлаже опасност од њиховог учења које се толико раширило у Босни, да представља озбиљну опасност по интересе римске цркве.
13. век Дана 11. октобра 1200. папа Иноћентије III је писао свом вазалу, угарском краљу Емерику:
Папа је угарском краљу Емерику наредио да се обрати Кулину и да издејствује да Кулин из Босне протера јеретике, а ако Кулин не послуша, да покрене војску на Босну. Кулин је покушао да избегне опасност од крсташког рата писмом папи у ком је правдао своје поступке тиме што тобожње јеретике није сматрао кривоверцима него добрим хришћанима, те је замолио папу да пошаље изасланика да испита ствари. Дана 21. новембра 1202. папа је написао сплитском надбискупу Бернарду:
Билинопољска изјава мини|десно|Текст Билинопољске изјаве о одрицању од јереси. Изјаву су потписали бан Кулин и богомилски поглавари — Драгич, Љубин, Дражета, Прибиш, Љубен, Радош и Владош. У изјави, која је писана на латинском језику, имена ових поглавара су уписана као -{Dagite, Lubin, Brageta, Pribis, Luben, Rados, Bladosius}-
Иноћентије III је почетком априла 1203. године, послао изасланике на челу са Јованом де Казамарисом (; Јован капелан) у Босну под угарском заштитом, а посредством дубровачког архиђакона.
Дана 8. априла 1203. године, папини изасланици на црквено-државном сабору на Билином Пољу код Зенице изнудили су потписивање Билинопољске изјаве од бана Кулина и старешина босанских хришћана — Драгича, Љубина, Дражете, Прибиша, Љубена, Радоша и Владоша којом се ови одричу раскола и признају учење и обичаје римске цркве, уз сведока дубровачког архиђакона Марина.
Том изјавом су прваци Цркве босанске дали писмену изјаву папином посланству да се одричу раскола (), да ће остати верни наредбама и заповедима свете Римске цркве, да ће у свим местима где имају заједнице имати и храмове и свештенике који морају барем недељом и празницима држати службу и исповедати, да ће у црквама имати олтаре и крстове, а поред цркви гробља, да ће читати књиге, како Новог тако и Старог завета, да ће најмање седам пута годишње причешћивати од свештеника, да ће се придржавати постова одређених од цркве, да ће славити црквене празнике, да ће жене у заједници бити одељене од мушкараца како у спаваоницама тако и за трпезом, да неће примати венчане жене или мушкарце, осим ако се обоје заједнички обрате, да никога ко је манихејац или други кривоверац, неће примити да с њима станује, да ће се од световњака разликовати одећом, која ће бити затворених боја, не шарена, да се неће звати хришћанима него браћом, да ће избор старешина потврђивати римски свештеник. На крају кажу:
За све ставке старешине су потписали да јамче „у име свију који припадају нашој заједници, са свим имањима и стварима”. После тога су хришћански поглавари Љубин и Дражета поведени с Јованом Казамарисом на двор угарског краља Емерика, где су 30. априла, у присуству многих, поновили обећање и заклели се да ће бити верни католичкој цркви.
Ипак, босански хришћани су се веома брзо вратили својим обичајима. Наставили су да бирају старешине не предлажући их папи на потврду. Папа је онда оптужио епископа Владимира да је пуки незналица и бесрамни бранитељ јеретика, којима је поглавица његов рођени брат, да у цркви не врши никакве службе божје нити дели свете тајне, па ни форме крштења не зна, већ с јеретицима у неком селу борави.
Крсташки походи на Босну
мини|десно|Протеривање голих катара из Каркасона 1209. године Почетком 13. века инквизиција је започела масовне прогоне хришћана који су се противили римској превласти. Папа Иноћентије III је покренуо двадесетогодишњи крсташки рат против катара у Лангдоку (данас јужна Француска) који је трајао од 1209. до 1229. године. Степен насиља према катарима је био екстремно велик, а на почетку рата крсташи су побили цео град Безије од 10.000 становника. Дана 15. августа 1209. крсташи су освојили Каркасон, где су одузели становништву сву имовину и протерали их голе из града. Многи хришћани беже у Босну пред прогонима крсташа. Дана 2. јула 1223. године кардинал Конрад, папин легат за Француску написао је писмо којим сазива француске бискупе на синод у ком је такође додао да на Балкану живи њихов старешина, којег албижани називају папом, и коме долазе по савете и да он има свог намесника у Француској, Бартоломеја из Каркасона. Енглески историчар Роџер де Вендовер () 1236. такође је помињао јеретичког папу у Босни. У то време на челу Цркве босанске био је дјед Растудије.
Истовремено, услед настављених прогона богумила у Рашкој које су вршили Немањини синови, Стефан и Растко Немањић, многи прогнаници су такође бежали у Босну. Први синод Српске православне цркве у Жичи 1221. године проклео је поглаваре босанске цркве која прима прогнане хришћане: