Стенли Кјубрик (; Менхетен, 26. јул 1928 — Чилдвикбери Мејнор крај Лондона, 7. март 1999) био је амерички филмски режисер, сценариста и фотограф. Широко сматран једним од највећих филмских стваралаца свих времена, скоро сви његови филмови су били адаптације романа или приповедака, обухватајући бројне жанрове и карактеристични по својој техничкој савршености, инвентивном приступу филмском сценарију и окрутној циничној досетљивости.

Рођен у Њујорку, Кјубрик је био просечан ученик, али је од малих ногу показивао велико интересовање за књижевност, фотографију и филм; почео је сам да учи филмску продукцију и режију након завршетка средње школе. Након што је радио као фотограф за часопис Look крајем 1940-их и почетком 1950-их, почео је да снима нискобуџетне кратке филмове и снимио је свој први велики холивудски филм, Узалудна пљачка, за United Artists 1956. године. Након тога су уследиле две сарадње са Кирком Дагласом: антиратни филм Стазе славе (1957) и историјски епски филм Спартак (1960).

Године 1961, Кјубрик је напустио Сједињене Државе због забринутости због криминала у земљи, као и растућег незадовољства начином функционисања Холивуда и креативних разлика са Дагласом и филмским студијима. Преселио се у Енглеску, коју ће напустити само неколико пута до краја живота. Године 1978, настанио се у Чајлдвикбери Манору са супругом Кристијаном, и то је постало његово радно место где је централизовао писање, истраживање, монтажу и управљање својим продукцијама. То му је омогућило готово потпуну уметничку контролу над својим филмовима, уз ретку предност финансијске подршке великих холивудских студија. Његове прве продукције у Енглеској била су два филма са Питером Селерсом: филмска адаптација Лолита из 1962. и црна комедија из времена Хладног рата Доктор Стрејнџлав (1964).

Перфекциониста који је преузео директну контролу над већином аспеката свог филмског стваралаштва, Кјубрик је развио стручност у писању, монтажи, градацији боја, промоцији и приказивању. Био је познат по пажљивости у истраживању својих филмова и постављању сцена, извођеним у тесној координацији са својим глумцима, екипом и другим сарадницима. Често је тражио неколико десетина понављања истог кадра у филму, често збуњујући и фрустрирајући своје глумце. Упркос озлоглашености коју је то изазвало, многи Кјубрикови филмови су пробили нове кинематографске путеве и сада се сматрају прекретницама. Научни реализам и иновативни специјални ефекти у његовом научнофантастичном епу 2001: Одисеја у свемиру (1968) били су први у историји кинематографије, а филм му је донео једину награду Оскар (за најбоље визуелне ефекте). Режисер Стивен Спилберг назвао је филм „великим праском“ своје генерације и сматра се једним од најбољих филмова икада снимљених.

Иако су многи Кјубрикови филмови били контроверзни и у почетку су добијали помешане критике — посебно брутални филм Паклена поморанџа (1971), који је Кјубрик повукао из дистрибуције у Великој Британији након медијске помаме — већина је била номинована за награде Оскар, Златни глобус или награде БАФТА и прошла је кроз поновну критичку евалуацију. За филм Бери Линдон (1975), Кјубрик је набавио сочива која је развио Карл Цајс за НАСА-у како би снимао сцене уз светлост свећа. Са хорор филмом Исијавање (1980), постао је један од првих редитеља који је користио стедикам за стабилизоване и флуидно праћене снимке, технологију која је била кључна за његов филм о Вијетнамском рату Бојеви метак (1987). Неколико дана након што је био домаћин пројекције за своју породицу и звезде свог последњег филма, еротске драме Широм затворених очију (1999), преминуо је у 70. години.

Младост веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Stanley_Kubrick_(1944%E2%80%9345_senior_portrait).jpg|алт=Black-and-white headshot of a young man with a short clean-cut hairstyle wearing a suit jacket and tie|мини|Портрет Стенлија Кјубрика са 16 година, као ученика средње школе, око 1944–1945. Кјубрик је рођен у јеврејској породици у њујоршкој општини Менхетн 26. јула 1928. године. Био је прво од двоје деце Џејкоба Ленарда Кјубрика, познатог као Џек или Жак и његове супруге Сејди Гертруде Кјубрик (рођене Первелер), познате као Герт. Његова сестра Барбара Мери Кјубрик рођена је у мају 1934. године. Џек, чији су родитељи и баба и деда по оцу били пољско-јеврејског и румунско-јеврејског порекла, био је хомеопатски лекар, дипломирао је на Њујоршком хомеопатском медицинском колеџу 1927. године, исте године када се оженио Кјубриковим мајком, која је била дете аустријско-јеврејских имиграната. Дана 27. децембра 1899. године, Кјубриков прадеда Херш Кјубрик стигао је на острво Елис преко Ливерпула бродом у 47. години живота, остављајући за собом супругу и двоје одрасле деце (од којих је једно био Стенлијев деда Елијас) да би започео нови живот са млађом женом. Елијас је кренуо за њим 1902. године. По Стенлијевом рођењу, Кјубрикови су живели у Бронксу. Његови родитељи су се венчали на јеврејској церемонији, али Кјубрик није био религиозно одгајан. Његов отац је био лекар и, по стандардима Западног Бронкса, породица је била прилично богата.

Убрзо након рођења своје сестре, Кјубрик је почео да се школује у Јавној школи 3 у Бронксу и прешао је у Јавну школу 90 у јуну 1938. Његов коефицијент интелигенције био је изнад просека, али је његова посећеност била лоша. Показивао је интересовање за књижевност од малих ногу и почео је да чита грчке и римске митове и басне браће Грим, што му је „усадило доживотну повезаност са Европом“. Већину субота током лета проводио је гледајући Њујорк Јенкије, а касније је фотографисао два дечака како гледају утакмицу у задатку за часопис Look како би опонашао своје детињско узбуђење према бејзболу. Када је Кјубрик имао 12 година, његов отац Џек га је научио шаху. Игра је остала његово доживотно интересовање,. New Yorker, November 12, 1966, republished on June 18, 2017, among a selection of stories from The New Yorker's archive појављујући се у многим његовим филмовима. Кјубрик, који је касније постао члан Шаховске федерације Сједињених Држава, објаснио је да му је шах помогао да развије „стрпљење и дисциплину“ у доношењу одлука. Када је имао 13 година, његов отац му је купио Graflex камеру, што је код њега изазвало фасцинацију фотографијом. Спријатељио се са комшијом, Марвином Тробом, који је делио његову страст према фотографији. Троб је имао своју мрачну комору где су он и млади Кјубрик проводили сате прегледајући фотографије и посматрајући како хемикалије „магично стварају слике на фотографском папиру“. Њих двојица су се препустили бројним фотографским пројектима за које су лутали улицама тражећи занимљиве субјекте за снимање и проводили време у локалним биоскопима проучавајући филмове. Фотограф Виги (Артур Фелиг) као фриленсер имао је значајан утицај на Кјубриков развој као фотографа; Кјубрик је касније ангажовао Фелига као специјалног фотографа за филм Доктор Стрејнџлав (1964). Као тинејџер, Кјубрик се такође интересовао за џез и накратко је покушао каријеру бубњара.

Кјубрик је похађао средњу школу Вилијам Хауард Тафт од 1941. до 1945. године. Придружио се школском фотографском клубу, што му је омогућило да фотографише школске догађаје у свом часопису. Био је осредњи ученик, са просеком оцена 67/D+. Интровертан и стидљив, Кјубрик је имао низак ниво посећености и често је избегавао школу да би гледао филмове. Дипломирао је 1945. године, али његове лоше оцене, у комбинацији са захтевима за упис на факултет од стране војника који су се враћали из Другог светског рата, елиминисале су сваку наду у високо образовање. Кјубрик је касније презриво говорио о свом образовању и америчком школовању у целини, тврдећи да су школе неефикасне у стимулисању критичког размишљања и интересовања ученика. Његов отац је био разочаран синовљевим неуспехом да постигне изврсност у школи за коју је знао да је Стенли у потпуности способан. Џек је такође подстицао Стенлија да чита из породичне библиотеке код куће, док је дозвољавао Стенлију да се бави фотографијом као озбиљним хобијем.

Фотографска каријера

Док је био у средњој школи, Кјубрик је изабран за званичног школског фотографа. Средином 1940-их, пошто није могао да добије пријем на дневну наставу на колеџима, кратко је похађао вечерњу наставу на Градском колеџу у Њујорку, који је имао отворене пријеме. На крају је продао фотографску серију часопису Look, која је штампана 26. јуна 1945. Кјубрик је допуњавао своје приходе играјући шах за неколико центи у Вашингтон сквер парку и разним шаховским клубовима на Менхетну.

Године 1946. постао је фотографски шегрт за часопис Look, а касније и стални фотограф. Г. Ворен Шлоат млађи, још један нови фотограф часописа у то време, сећао се да је сматрао да Кјубрику недостаје личност да би успео као редитељ у Холивуду, рекавши: „Стенли је био тих момак. Није много говорио. Био је мршав, кошчат и помало сиромашан — као што смо сви били.“ Кјубрик је брзо постао познат по свом приповедању кроз фотографије. Његова прва фотографија, објављена 16. априла 1946. године, носила је наслов „Кратка прича са филмског балкона“ и приказивала је свађу између мушкарца и жене, током које мушкарац добија шамар, искрено изненађен. У другом задатку, Кјубрик је направио 18 фотографија разних људи који чекају у стоматолошкој ординацији. Ретроспективно се каже да је овај пројекат показао рано интересовање Кјубрика за снимање појединаца и њихових осећања у свакодневним окружењима. Године 1948, послат је у Португал да документује путописни чланак, а касније те године је извештавао о циркусу Ringling Bros. and Barnum & Bailey Circus у Сарасоти, Флорида. веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Chicago%E2%80%94City_of_Contrasts_(1949_photograph_by_Stanley_Kubrick).jpg|мини|Фотографија уличног пејзажа Чикага коју је Кјубрик снимио за часопис Look, 1949, са станице State/Lake. Као ентузијаста за бокс, Кјубрик је временом почео да фотографише боксерске мечеве за часопис. Његов најранији снимак, „Prizefighter“, објављен је 18. јануара 1949. године, а забележио је боксерски меч и догађаје који су му претходили, са америчким боксером средње категорије Волтером Картјеом. 2. априла 1949. године објавио је фото-есеј „Chicago-City of Extremes“ у часопису Look, који је рано показао његов таленат за стварање атмосфере сликама. Следеће године, у јулу 1950. године, часопис је објавио његов фото-есеј „Working Debutante – Betsy von Furstenberg“, у којем се у позадини налазио портрет Анхеле Ф. де Сото, који је радио Пабло Пикасо. Кјубрик је такође добио задатак да фотографише бројне џез музичаре, од Френка Синатре и Ерола Гарнера до Џорџа Луиса, Едија Кондона, Фила Наполеона, Папе Селестина, Алфонса Пикуа, Магсија Спанијеа, Шаркија Бонана и других.

Кјубрик се оженио својом љубављу из средње школе, Тобом Мец, 28. маја 1948. Живели су заједно у малом стану на адреси 36 Вест 16. улица, поред Шесте авеније, северно од Гринич Вилиџа. Током овог периода, Кјубрик је почео да често посећује филмске пројекције у Музеју модерне уметности и биоскопима у Њујорку. Инспирисао га је сложен, флуидан рад камере француског редитеља Макса Офилса, чији су филмови утицали на Кјубриков визуелни стил, и редитељ Елија Казан, кога је описао као „најбољег америчког редитеља“ у то време, са његовом способношћу да „чини чуда“ са својим глумцима. Пријатељи су почели да примећују да је Кјубрик постао опседнут уметношћу снимања филмова – један пријатељ, Дејвид Вон, приметио је да би Кјубрик пажљиво проучавао филм у биоскопу када би се утишао, а враћао би се читању својих новина када би људи почели да причају. Проводио је много сати читајући књиге о филмској теорији и пишући белешке. Посебно су га инспирисали Сергеј Ајзенштајн и Артур Ротштајн, фотографски технички директор часописа Look.

Филмска каријера

Холивудски успех (1955–1962)