Односи Србије и Русије су инострани односи Републике Србије и Руске Федерације.
У модерно доба, Србија и Русија успостављају званичне дипломатске односе 1838. године. Руска Федерација има амбасаду у Београду, а Република Србија има амбасаду у Москви.
Историја односа мини|Поштанска маркица Србије за 185. годишњицу дипломатских односа Србије и Русије (2023) Односи средњовековних држава Везе између средњовековне Србије и Русије су, пре свега, биле верске и културолошке природе.
Иако, за прилике свог доба, сразмерно доста удаљене, оне су одржавале контакте од својих најранијих дана. За то су биле најзаслужније две компоненте: старословенски језик који је у обе земље био званичан, као и заједничка званична вера, православно хришћанство.
У том домену, Србија је била у позиција снабдевача Русије црквеним књигама, као и световном литературом (енциклопедијама, романима, граматичким реформама и напредним тенденцијама у песништву). То је такозвани Други утицај са Југа (након Првог којим се сматра ширење старословенског језика у Русији, који је такође потекао са словенског југа). Србија је у културолошком аспекту била напреднија јер је била ближа Византији, светионику просвећености тадашње Европе. Са друге стране, осим што је била удаљенија од средоземне Европе, Русија је била оптерећена монголским најездама и ропством.
У време пада Српске деспотовине, Русија је била слаба и заостала држава на периферији тадашње Европе. Она се опорављала од монголског ропства и покушавала да успостави ефикасну и јаку средишњу власт над целим простором своје земље.
Османски период мини|140п|Иван IV Грозни, потомак српске властелинске породице Јакшића (т.ј. од бабе и васпитачице Ане Глинске) До јачих политичких контаката није дошло из два разлога: сразмерно велике удаљености и зато што када је Србија падала под турско ропство, Русија се ослобађала од монголског. Ипак, постојало је и пар политичких бракова између српског и руског племства. Свакако најзначајнији, био је брак између српске племкиње, из властелинске београдске породице Јакшића и деде првог цара Русије, Ивана Грозног.
У овом периоду монаси манастира: Папраће, Гомирја, Лепавине, Шемљуга, Студенице, Шишатовца, Хопова, Ремете, Крушедола, Раковца, Ковиља, Гргетега, Леснова, Дечана, Раванице, Хиландара и Пећке патријаршије одлазе у Москву да моле руског цара и власт за помоћ.
лево|мини|200п|Сава Владиславић Рагузински српски саветник руског цара Петра Великог, дипломата у служби Руске Империје. Први контакти, у новим приликама, опет су били културолошке природе. После Бечког рата и Велике сеобе Срба, настала је велика потреба за ученим људима. Овај недостатак је допуњен учитељима из Русије. На тај начин, од 17. века до средине 19. века, настаје и употребљава се славеносрпски језик, као комбинација војвођанских дијалеката српског језика, руске редакције старословенског језика и руског језика.
Руске власти радиле су на лобирању код Срба да населе пусте крајеве Русије, обећавајући им привилегије. У 18. столећу значајну културну везу представљали су трговци књигама познати као „Москови“ или „Москаљи“. Због страха од унијаћења, Срби су куповали књиге од руских трговаца сматрајући њихово порекло као гаранцију теолошке исправности, што је допринело русификацији српске културе.
Са порастом моћи Русије, почевши од Петра Великог, а нарочито за време Катарине Велике, расте руски интерес за Балкан. Русија је желела свим силама да изађе на топла мора, а и да се наметне као наследница Византије. У складу са тим, Катарина Велика склапа са Аустријом тајни договор о подели Балкана: Бугарска и све источно и јужно од ње би припали Русији, а Србија и све западно од ње Аустрији. То је изазивало серије руско-турских ратова. Након шестогодишњег рата, 1774. Русија и Турска су потписале Кучуккајнарџијски мир, којим Русија добија Крим, остварује утицај на Влашку и Молдавију и добија статус заштитнице хришћанства у Османском царству.
Односи Карађорђеве Србије и Руске Царевине мини|лево|140п|Карађорђе је после пада првог српског устанка политички емигрирао у Русију Са избијањем Српске револуције, Карађорђе тражи помоћ од Аустрије, Француске и Русије. Вође Првог српског устанка су биле свесне да је за устанике потребна међународна подршка. Зато шаљу дипломатску делегацију у Русију 1804. у саставу: прота Матија Ненадовић (био први председник владе – Правитељствујућег совјета), Петар Чардаклија, Јован Протић. То је прва дипломатска мисија модерне Србије. Делегацију је примио министар иностраних послова Царске Русије Адам Чарторијски. Делегација је издејствовала велику финансијску помоћ. Русија је ушла у рат са Турском 1806. Цар је притекао у помоћ српским устаницима 1806. и упутио је руски одред у Србију. Једини истински савезник Срба у Првом српском устанку је била Русија, уз чију помоћ Срби су ослободили цео Београдски пашалук, неке делове Босне и Новопазарског санџака. Први дипломатски представник у модерној Србији из неке државе је био из Русије – Константин Родофиникин, који као овлашћени представник Русије стиже у Београд 1807.
Русија је морала 1812. да са Турском прекине рат због инвазије Наполеона на Русију, иако је у рату 1806-1812 побеђивала Турску на свим фронтовима. Закључила је Букурешки мир 1812.. Тим споразумом, Русија је издејствовала одређену самоуправу за Србе. Према одредбама 8. тачке Букурештанског споразума требало је да устаници добију општу амнестију и одређену самоуправу, уз враћање градова Турској с правом да она у њима држи војне гарнизоне. Дакле, одредбе мира су биле повољне за српске устанике, али Карађорђе је одбио мир и 8. тачку, што је било потпуно политички неприхватљиво. Карађорђе није схватао ситуацију у Европи, није разумео да је ослањање на Русију потребно не само у ослобађању Србије, него и када је сила заштитница приморана да делује и другачије. Није то разумео и на несхватљив начин напустио је устанике и отишао у Земун. Одлазак Карађорђа је деморалисало народ и све устанике. То доводи до слома Првог српског устанка 1813, али није сломљена идеја борбе – дипломатске.
Букурештански споразум је први међународни уговор у српској историји у коме се модерна Србија као субјект помиње, чиме је Србија уведена у међународну у заједницу. Све што је после њега дошло, иако је Српски устанак војнички пропао, представља разраду и реализацију Букурештанском споразума. Сва права која су Срби касније постепено добијали налазе се у овом уговору. Устанак 1804. и члан 8. Уговора, као што ће историја касније потврдити, су темељ српске државности. Да није било Букурештанског уговора 1812. не би Срби добили самоуправу после Другог српског устанка 1815, нити би дошло до аутономије 1829. на Једренском миру, и касније, независности Србије 1878. године.
Односи Србије и Руске Царевине од 1815. до 1830. године Други српски устанак доводи до успостављања самоуправе Срба под вођством Милоша Обреновића. Борбе су почеле на празник Цвети у априлу, а завршене до јесени те године (октобар 1815) Русија је вршила притисак на Турску, током новог устанка, да се испуњавају одредбе Букурештанског споразума за давање самоуправе. Турској није одговарао неки нови рат на Балкану у који би се поново укључила Русија, па је са Милошем Обреновићем постигла споразум о давању самоуправе. Ни народ није био за даље ратовање за независност. Касније, 1817. године Милошу Обреновићу је дата и дозвола да се прогласи за наследног кнеза, тј. да се формира српска наследна династија.
Други српски устанак је кратко трајао - јер, успостављена је самоуправа. Међутим, прекинута оружана борба Срба није прекинула дипломатску борбу за остварење циљева постављених 1804. и 1815. године. Турска је споразум са устаницима у октобру 1815. схватила као коначни прекид оружаног устанка, али за Милоша Обреновића и устанике споразум је представљао основу за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за остваривање коначних циљева устанка - рушење турске феудалне владавине и успостављање сопствене власти. Повластице које су добијене споразумом (скупљање пореза од стране Срба, обезбеђење од злоупотребе спахија и других турских чиновника, постављање кнезова по нахијама, оснивање Народне канцеларије у Београду...) давале су Србима самоуправу, која је омогућавала даљи економско-друштвени и политички развој. Борба добија само нове облике који одговарају новонасталој ситуацији - дуготрајни дипломатски преговори уз помоћ Русије.
Добијање самоуправе је био први корак ка аутономији. Дипломатска борба, да се добијена самоуправа претвори у аутономију, предвођена је царском Русијом. Од завршетка устанка 1815. до 1830. теку дуготрајни дипломатски преговори кнеза Милоша, уз помоћ Русије. У дипломатској борби веома значајна је Акерманска конвенција, тј. уговор између Русије и Османског царства 1826. године у тврђави Акерман у Бесарабији. Одредбама Акерманске конвенције је предвиђено: чланом 5 је Србији (са самоуправом у оквиру Османског царства) дата аутономија и враћене су јој територије (6 нахија) које су јој одузете 1813. године; заједничка управа Русије и Турске у Молдавији и Влашкој;
Међутим, кршењем Акерманске конвенције, које је почињено по налогу султана Махмуда II, је довело до кратког Руско-турског рата (1828–1829). После победе Русије над Турском, у том рату, и Једренским споразумом 1829. године, решено је и српско питање. Турска је под притиском Русије претходну самоуправу коначно претворила у аутономију Србије. То је члан 6. Једренског уговора. Дакле, Србија је добила аутономију дипломатском борбом Русије на Акерманксој конвенцији 1826. и оружаном борбом/ратом Русије против Турске који је завршен Једренским миром 1829. године. Наравно, темељ српској дипломатској борби за добијање аутономије и само добијање аутономији је Букурештански мир из 1812. године.
Аутономија Кнежевини Србији (у оквиру Османског царства), која је добијена Акерманском конвенцијом и Једренским миром, потврђена је издавањем два нарочита султанова документа - хатишерифи 1830. и 1833. године. На документима су радили представници Русије, Србије у представник султана. Феудалне обавезе су урачунате у годишњи данак (порез) који је Србија плаћала Порти. Овим формално је било решено аграрно питање и уништени су феудални односи и турска власт у Србији.
Односи Кнежевине Србије и Руске Царевине
Дипломатски односи Србије и Русије су успостављени 1838. године отварњем руског конзулата у Београду.
Након неуспешног Српско-турског рата 1876—1877, Србија се укључује у Руско-турски рат (1877—1878). Овај рат се завршио победом савезника над Турском и потписивањем Сан-Стефанског мира 1878. Овај мир је био велико разочарење за Србији: уместо да добије очекивана и освојена подручја на истоку и југу, Русија је решила да ове области припоји новопроглашеној Великој Бугарској. Ово је изазвало велики шок у Србији и условило окретањем ка Аустроугарској. С друге стране, Русија је све више нада полагала на Бугарску.
мини|Берлински конгрес 1878. Берлинским конгресом 1878. је исправљен Сан-Стефански мир, Кнежевина Србија је добила територијална проширења и признање своје независности, а Аустроугарска право да окупира Босну и Херцеговину
Односи Краљевине Србије и Руске Царевине Тако је 1882. склопљена Тајна конвенција између Србије и Аустроугарске, у којем се, између осталог, Србија обавезује да неће предузимати никакве акције без сагласности са Аустроугарском, а Аустроугарска да ће штити интересе Србије и да ће признати Србији ранг краљевине. До првог конзумирања овог споразума дошло је већ 1885. при Српско-бугарском рату. Услед српског пораза и опасности од продирања бугарских снага у Србију, Аустроугарска је морала брзо да реагује. У контакту са руским двором, Беч је захтевао повлачење бугарских снага и задржавање територијалног стања на status-у quo од пре 1885.