Маларија је заразна болест коју преносе комарци, а која погађа људе и друге кичмењаке. Код људи изазива симптоме као што су грозница, умор, повраћање и главобоља. У тешким случајевима може да изазове жутицу, епилептичке нападе, кому, чак и смрт. Симптоми обично почињу 10 до 15 дана након уједа зараженог комарца -{Anopheles}-. Ако се не лијече правилно, људи могу да имају повратну заразу мјесецима касније. Код оних који су недавно преживјели инфекцију, поновна инфекција обично изазива блаже симптоме, а та дјелимична отпорност нестаје након неколико мјесеци или година ако особа није стално изложена маларији.
Маларију код људи изазивају једноћелијски микроорганизми из групе -{Plasmodium}-. Шири се искључиво убодом заражених женки комараца из рода -{Anopheles}-. Убодом се уносе паразити из пљувачке комарца у крв човјека, а затим паразити путују до јетре гдје сазријевају и размножавају се. Пет врста из групе -{Plasmodium}- обично инфицира људе. Три врсте које су повезане са тежим случајевима су -{Plasmodium falciparum}- (која је одговорна за велику већину смртних случајева од маларије), -{Plasmodium vivax}- и -{Plasmodium knowlesi}- (мајмунска маларија која се преноси на хиљаде људи годишње). -{Plasmodium ovale}- и -{Plasmodium malariae}- углавном изазивају блажи облик маларије. Обично се дијагностикује микроскопским прегледом крви помоћу крвних мрља или брзим дијагностичким тестовима заснованим на антигенима. Методе које користе ланчану реакцију полимеризације за откривање ДНК паразита су развијене, али се не користе широко у областима гдје је маларија уобичајена, због њихове цијене и сложености.
Ризик од болести може да се смањи спрјечавањем уједа употребом мрежа против комараца и репелената или мјерама контроле комараца као што су прскање инсектицида и одводњавање стајаће воде. Неколико љекова се користи за спрјечавање маларије за путнике у областима гдје је болест уобичајена. Здравствени радници препоручују повремене дозе комбинованог лијека сулфадоксин/пириметамин за одојчад и мајке након првог тромјесечја трудноће у областима са високим стопама маларије. До 2023. године, Свјетска здравствена организација је одобрила двије вакцине против маларије. Препоручени третман је комбинација антималаријских љекова који укључују артемисинин. Други лијек може да буде мефлоквин, лумефантрин или сулфадоксин/пириметамин. Препоручује се да кинин, заједно са доксициклином, може да се користи ако артемисинин није доступан. Препоручује се такође да се у областима гдје је болест уобичајена, потврди зараза прије него што се започне са лијечењем због забринутости здравствених радника за повећањем отпорности на љекове. Паразити су временом развили отпорност на неколико љекова; -{Plasmodium falciparum}- је развио отпорност на хлороквин и проширио се на већину маларичних подручја, док су неке врсте паразита развили отпорност на артемисинин у неким дијеловима југоисточне Азије.
Болест је распрострањена у тропским и суптропским регионима који постоје у широком појасу око екватора. То укључује већи дио подсахарске Африке, Азије и Латинске Америке. Током 2022. године, широм свијета је обољело око 249 милиона људи од маларије, а процијењено је да је умрло око 608.000, од којих су око 80 посто била дјеца стара пет година или мање. Око 95% случајева заразе и смртних случајева догодило се у подсахарској Африци. Стопе болести су се смањиле од 2010. до 2014. године, али су порасле од 2015. до 2021. године. Према подацима Уницефа, 2021. године је скоро сваког минута од маларије умрло дијете млађе од пет година, а према њиховој процјени, многи од смртних случајева могли су да се спријече или да се излијече. Маларија је обично повезана са сиромаштвом и има значајан негативан утицај на економски развој. У Африци се процјењује да резултира губицима од 12 милијарди америчких долара годишње због повећаних трошкова здравствене заштите, изгубљене радне способности и негативних ефеката на туризам.
Француски војни доктор Алфонс Лаверан је 1907. добио Нобелову награду за медицину и физиологију за своје откриће узрочника маларије. Године 1902. исту награду је добио британски доктор Роналд Рос за свој опис животног циклуса плазмодија. Биолог Роберт Кох је открио да маларија може успјешно да се спријечи исушивањем мочвара.
Историја Поријекло и праисторијски период
мини|десно|Патогени маларије у доминиканском ћилибару стари су између 20 и 40 милиона година.
Први докази о паразитима маларије пронађени су код комараца сачуваних у ћилибару из палеогенског периода који су стари око 30 милиона година. Протозое маларије су разноврсне у лозе примата, глодара, птица и рептила. Паразит -{Plasmodium falciparum}- постоји од прије 50.000–100.000 година, али се величина популације паразита није повећала све до прије око 10.000 година, истовремено са напретком пољопривреде. Паразит има исти образац разноликости као и његови људски домаћини, са већом разноврсношћу у Африци него у остатку свијета, што указује на то да су људи у савременом добу имали болест прије него што су напустили Африку. Сматра се да су се људи можда првобитно заразили са -{Plasmodium falciparum}- од горила. -{Plasmodium vivax}-, који је такође једна врста из групе -{Plasmodium}- од шест које инфицирају људе, такође потиче од афричких горила и шимпанзи. Маларијска врста -{Plasmodium knowlesi}-, за коју је у 20. вијеку откривено да се преноси на људе, потиче од азијских мајмуна макакија. -{Plasmodium malariae}- је врста која углавном напада људе, али постоје и докази да низак ниво несимптоматске инфекције и даље постоји међу дивљим шимпанзама.
Прије око 10.000 година, маларија је почела да има велики утицај на људски опстанак, што се поклопило са почетком пољопривреде у неолитској револуцији. Поремећаји крви који укључују природну селекцију за болест српастих ћелија, таласемије, недостатак глукоза-6-фосфат дехидрогеназе, овалоцитозу југоисточне Азије, елиптоцитозу и губитак Гербиховог антигена (гликофорин Ц) и Дафи антигена на еритроцитима, дају селективну предност против инфекције маларије. Три главна типа насљедне генетске отпорности (болест српастих ћелија, таласемија и недостатак глукоза-6-фосфат дехидрогеназе) била су присутна у предјелу Медитерана у вријеме Римског царства, прије око 2.000 година.
Молекуларне методе су потврдиле високу распрострањеност маларије -{Plasmodium falciparum}- у старом Египту. Старогрчки историчар Херодот је писао да су градитељи египатских пирамида (око 2700–1700 п. н. е) добијали велике количине бијелог лука, вјероватно да би их заштитили од маларије. Фараон Снефру, оснивач Четврте египатске династије, који је владао око 2613–2589. п. н. е., користио је мреже за кревет као заштиту од комараца. Клеопатра, посљедњи фараон старог Египта, такође је спавала под сличном мрежом против комараца. Није познато да ли су мреже против комараца коришћене у сврху спрјечавања маларије или у уобичајеније сврхе избјегавања убода комараца. Присуство маларије у Египту од око 800. године прије нове ере па надаље је потврђено коришћењем метода заснованих на ДНК.
Подаци о јединственим периодичним грозницама маларије налазе се кроз историју. Римски писац Колумела је повезивао болест са инсектима из мочвара, а први записи о повременим епидемијама грознице потичу из древне Кине 2700 година прије нове ере, а сматра се и да је маларија дјелимично заслужна за пад моћи Римског царства,, in reference to гдје је била толико присутна да су је назвали „римска грозница“.
Класични период
Маларија је постала широко распрострањена у старој Грчкој до 4. вијека прије нове ере и утицала је на опадање становништва у многим градовима-државама. Грчки термин -{μίασμα}- осмислио је Хипократ, који га је користио да опише опасна испарења из земље која се преносе вјетровима и која могу да изазову озбиљне болести. Он је повезао присуство интермитентних грозница са климатским и еколошким условима и класификовао је грозницу према периодичности као терцијанске, квартанске, субтерцијалне и свакодневне.
Кинески Хуангди неиђинг (Унутрашњи канон жутог цара) који датира из периода од око 300. п. н. е. и 200. нове ере односи се на поновљене пароксизмалне грознице повезане са увећањем слезине и склоношћу ка епидемији. Око 168. године прије нове ере, биљни лијек Кинг-хао (Artemisia annua) ушао је у употребу у Кини за лијечење женских хемороида; пронађен је у тексту „Рецепти за 52 врсте болести“, из кинеског списа Мавангдуи. Ге Хонг је први препоручио Кинг-хао за епизоде акутне интермитентне грознице као ефикасан лијек у кинеском рукопису из 4. вијека, који се обично преводи као „Рецепти за хитне случајеве који се чувају у рукаву“. Његова препорука је била да се свјеже биљке пелина потопе у хладну воду, исциједе и да се добијени горак сок унесе у сировом стању.
„Римска грозница“ се односи на посебно смртоносну врсту маларије која је утицала на римску Кампању и град Рим током различитих епоха у историји. Сматра се да је епидемија римске грознице током петог вијека нове ере можда допринијела паду Римског царства. Многи љекови за смањење слезине из књиге -{De materia medica}- Педанија Диоскорида су коришћени за лијечење хроничне маларије у Римском царству. Сматра се да су „сахране вампира“ у касној антици можда биле извођене као одговор на епидемије маларије; нека дјеца која су умрла од маларије сахрањена су у некрополи у Луњано ин Теверини коришћењем ритуала који су имали за циљ да их спријече да се врате из мртвих. Савремени научници претпостављају да су се заједнице плашиле да ће се мртви вратити и ширити болест.
Године 835. по налогу папе Гргура -{IV}-, прослава Ноћи свих светих помјерена је са маја на новембар, због тога што Рим љети није могао да прими велики број ходочасника који су долазили у њега, као и због јавног здравља у вези са римском грозницом, од које су умрли бројни ходочасници током топлих љета у региону.Butler's Saint for the Day (Paul Burns), Liturgical Press, Неколико региона у старом Риму сматрано је ризичним за развој болести због повољних услова присутних за векторе маларије. То је укључивало области као што су јужна Италија, острво Сардинија, Понтијске мочваре, нижи региони приобалне Етрурије и град Рим дуж Тибра. Присуство стајаће воде на тим мјестима су комарци користили за размножавање. Наводњаване баште, мочварна земљишта, отицање из пољопривреде и проблеми са дренажом због изградње путева довели су до повећања стајаће воде.
Средњи вијек
Током средњег вијека, третмани за маларију (и друге болести) укључивали су пуштање крви, изазивање повраћања, ампутације удова и трепанирање. Љекари и хирурзи у том периоду користили су биљне љекове као што су велебиље да би олакшали бол код заражених пацијената.
Назив маларија изведен је од ријечи -{mala aria}- из средњовјековног италијанског, што значи „лош ваздух“. Стари Римљани су мислили да болест потиче од паразитских испарења у мочварама. Ријеч маларија има своје коријене у теорији мијазма, што је описао историчар и канцелар Фиренце Леонардо Бруни у својој књизи -{Historiarum Florentini populi libri XII}-. Болест се раније звала агуе или мочварна грозница због повезаности са мочварама и мочварним земљиштем.
Обалне равнице јужне Италије пале су са међународног значаја када се маларија проширила у 16. вијеку. Отприлике у исто вријеме, у обалним мочварама Енглеске, смртност од „мочварне грознице“ или „терцијанске грознице“ била је упоредива са оном у подсахарској Африци током 20. и 21. вијека. Вилијам Шекспир је рођен на почетку посебно хладног периода који климатолози називају мало ледено доба, али је био свјестан разарања болести и помињао ју је у осам својих драма. Маларија је била уобичајена појава поред ријеке Темзе у 16. вијеку, али и касније, током средњег викторијанског доба.
Медицински извјештаји и древни извјештаји аутопсије наводе да су терцијанске маларијске грознице узроковале смрт четири члана истакнуте породице Медичи из Фиренце. Те тврдње су потврђене савременијим методологијама.
Ширење у Америку