Книн је град и седиште истоимене јединице локалне самоуправе у Шибенско-книнској жупанији у Хрватској. Према попису из 2021. у граду је живело 11.633 становника, а у самом насељу је пописано 8.262 становника. Книн је од 1991. до 1995. године, током рата у Хрватској, био главни град Републике Српске Крајине.
Географија Книн се налази у северној Далмацији, 15 -{км}- југозападно од границе са Босном и Херцеговином (село Стрмица).
Удаљеност Книна од већих градова: Книн — Шибеник 56 -{км}- (Д33) Книн — Сплит 100 -{км}- (Д1) Книн — Задар 91 -{км}- Книн — Загреб 273 -{км}- (Д1)
У селу Топољу источно од Книна, испод водопада на речици Крчић, налази се извор реке Крке.
По опису из 1838. године варошица Книн се налази на десној обали реке Крке, где се у њу улива поток Бутижница. Околина Книна је плодна равница звана Косово поље."Србскиј народниј лист", Будим 1839. године
Историја У историји, име Книн први пут спомиње у 10. веку византијски цар Константин VII Порфирогенит, у његовом дјелу De administrando imperio (О управљању царством), као центар жупаније Тнена. Његово латинско име је било Ticinium."Србско-далматински магазин", Задар 1846. године
Живот је у ужем и ширем подручју Книна много старији, што показују бројни археолошки налази. Неки сматрају да је на том месту био антички град „Ардуба”, који је разорио римски војвода Германик. Книн је у прошлости био утврђени град који је по положају, одбрамбеној снази и наоружању био најмоћнија тврђава у Далмацији. Од оснивања, Книн се бранио од многих непријатеља о чему сведочи добро очувана Книнска тврђава са чврстим бедемима. Браниоци су тврђаву стално дограђивали према тадашњим одбрамбеним потребама.
Неколико римских гробова откривених испод тврђаве и остаци архитектуре на брду Спас потврђују да је ту било римско насеље.
У доба ране хрватске државе ту се налазило повремено боравиште владара. У другој половини 11. вијека, хрватски краљ Петар Крешимир IV је град проширио и уздигао. Након пропасти самосталне Краљевине Хрватске и устпостављања угарске власти почетком 11. вијека, Книн постаје дио угарске Краљевине Далмације и Хрватске, којом управљају банови, а средином 11. вијека банску част је обављао српски великаш Белош Вукановић, брат тадашње угарске краљице Јелене.
Године 1312. Младен, син Павла Субића (Шубић) био је бан Кнински, Скрадински и др. Ујединили су се 1322. године Шибенчани и Трогирци и пришли су Млетачкој држави која је уништила Младенове бродове на мору. Затим је у Книн дошао са војском мађарски краљ Карољ и заробио бана Младена и одвегао у ропство мађарско.Василије Чокрљан: "Србски родољубац", Будим 1832. године
Краљ Босне Стефан Томаш Остојић Котроманић у писму Венецији из 1456., Книн назива главом Хватске, коју гроф Улрих II Цељски што пре жели узети.
мини|220п|Книн у другој половини 19. вијека
Године 1514. Турци су безуспешно опседали Книн, па су са великим људским губицима одступили. Град је пао под османску власт 1522. године, поставши прво дио Босанског санџака, а потом је 1537. године ушао у састав новоформираног Клишког санџака, да би у другој половини 16. века припао новом Крчко-личком санџаку, у саставу Босанског ејалета.
Готово два века је под Турцима, а 11. септемба 1688. године заузимају га Млечани и држе све до 1797. године. Западно од Книна уздиже се средњовековна тврђава подигнута средином 10. века, коначни је изглед добила почетком 18. века., када је вештачким просеком подељена од брда Спас, које се на њу надовезује са северне стране. Тврђава је једна од највећих фортификацијских грађевина у Далмацији. Подељена је на горњи, средњи и доњи град, који су међусобно повезани дрвеним мостовима. Најстарији је горњи град на северном делу тврђаве, док су средњи и доњи град саграђени у касноме средњем веку. У почетку 18. века на градњи зидина книнске тврђаве радили су и домаћи мајстори Иван Мацановић и његов син Игњатије. Мост преко реке Крке је био веза са варошицом. Книнску трвђаву је 1647. године преотео од Турака, млетачки генерал Фдоколо. Иако сигурна док су је држали Французи, тврђава је предата без борбе Аустријанцима 1813. године.
Француски генерал Мармонт је 1808. године изградио камени пут дуг 100 италијанских миља од Книна до Неретве. Книн је иначе био раскрсница неколико путева. Стара далматинска пруга Книн-Сплит дуга 102 километра завршена је 1880. године. Жељезничка пруга звана "личка" између Грачаца и Книна, дуга 63 километра, започета још 1912. године, када је отворена крајем јула 1925. године повезала је Загреб са морем.Време", Београд 1925. године Пруга Огулин-Книн грађена је током Првог светског рата. Унска пруга између Бихаћа и Книна је почела да се гради 1936. године.
мини|220п|Срби из Книна у народној ношњи (1899)
Место Книн је половином 19. века било седиште истоименог среза, са 22.000 становника, од којих је било 19.000 православних Срба. Сам град Книн као варошица имао је 1838. године само 719 грађана. Године 1850. ту је установљен срески суд и постављен судија. Годишњи вашар у Книну је одржаван 15. јуна (1847), па 13. јуна (1853)."Војвођанин", србско-народни календар, Беч 1853. године
Године 1846. у варошици на савијутку реке Крке, на њеној десној страни било је 65 кућа. Срба је било много у околини, а мало у самом граду.
Након склапања Аустро-угарске нагодбе (1867), Книн се као део Далмације нашао у саставу аустријског дела Аустроугарске монархије.
Након избијања Првог свјетског рата (1914), Тројна антанта је тајним Лондонскм уговором (1915) обећала да ће аустроугарски Книн након рата припасти Краљевини Италији, иако у граду и околини није било италијанског становништва.
Книн у Југославији мини|220п|Книн у саставу Приморске бановине (1929-1939) мини|220п|Маршал Тито у Книну 1954. године
У јесен 1918. године, за време распада Аустругарске монархије дошло је до формирања Државе Словенаца, Хрвата и Срба (1. новембар), а потом и до стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (1. децембар), чиме је Книн постао део новостворене југословенске државе, али то није признала Италија, која је уз позивање на одредбе Лондонског уговора запосела град 31. децембра 1918. године.
Потписивањем Рапалског споразума у новембру 1920. године, Италија је одустала од даљих претензија на Книн, а потом је склапањем Сплитског споразума у марту 1921. године постигнут договор о динамици повлачења италијанских трупа из Далмације, након чега су 4. априла 1921. војне и жандармеријске снаге Краљевине СХС ушле у Книн."Политика", 5. април 1921 (погрешно насловљено са "Ослобођење Сплита")
Кнински срез/котар био је дио Сплитске области (1922-1929), а затим Приморске бановине (1929-1939). У том периоду град доживљава процват и у њему се групишу институције и установе. Од села постао је варошица са асфалтираним улицама, болницом, касарном, електричном централом, троспратним хотелом, Пољопривредном школом и лепим новим спратним зградама. Друштвени живот се покренуо, оријентисан око пет кафана које добро послују. Већина становника су ситни привредници који обрађују и манипулишу са доступним добрима. Две трећине од 2.500 становника су пред Други светски рат чинили Срби православци."Политика", Београд 5. септембар 1937.
Склапањем Споразума Цветковић-Мачек (1939) под покровитељством краљевског намесника, кнеза Павла Карађорђевића, цјелокупно подручје Приморске бановине укључено је у састав новоформиране Бановине Хрватске, чиме је Книн по први пут након 1522. године ушао у састав неке административне јединице која је у називу садржала хрватску одредницу. Препуштање Книна и других крајишких срезова Хрватској наишло је на незадовољство међу локалним српским становништвом.
Након избијања Другог свјетског рата, град су у априлу 1941. окупирали Италијани. Книн је мјесец дана касније номинално припао Независној Држави Хрватској, али је дефакто био под италијанском влашћу која је штитила Динарску четничку дивизију под командом војводе Момчила Ђујића. С друге стране, значајан део Книњана се прикључио партизанском покрету. Године 1943, након капитулације Италије, Книн су окупирали Нијемци. Њихов гарнизон и Ђујићеве снаге је крајем 1944. у Книнској операцији поразио Осми далматински корпус НОВЈ и заузео Книн.
Већ за време НОБ формирана је Област Далмација, која је обухватала и Книн. Након ослобођења земље, Област Далмација је као посебна административна јединица укључена у састав југословенске федералне јединице Хрватске, задржавши обласну самоуправу у периоду између 1945. и 1951. године, након чега је укинута, чиме је Далмација изгубила своју аутономију.
Савремено доба мини|225п|Аутономни котари Книн и Глина (тамнозелена), чије је оснивање било предвиђено 22. чланом хрватског Уставног закона (1992-2000)
Средином 1990. године створена је Заједница општина Сјеверне Далмације и Лике са сједиштем у Книну, који је потом био главни град САО Крајине (1990-1991) и Републике Српске Крајине (1991-1995).
У војној операцији „Олуја“, јединице хрватске војске су 5. августа 1995. године заузеле Книн и околину, стављајући то подручје под контролу Републике Хрватске, уз протеривање већинског српског становништва. Том приликом, хрватска авијација је бомбардовала цивилне избјегличке колоне које су се из Книна и других мјеста повлачиле према Босанској Крајини.
Иако се Хрватска још у пролеће 1992. године, путем допуне Уставног закона обавезала да ће на српским подручјима бити основана два аутономна котара, са сједиштима у Книну и Глини,Ustavni zakon o ljudskim pravima i slobodama i o pravima etničkih i nacionalnih zajednica ili manjina u Republici Hrvatskoj (NN 34/1992-896 ) примена тих одредби је 1995. године привремено одложена,Ustavni zakona o privremenom neprimjenjivanju pojedinih odredbi Ustavnog zakona o ljudskim pravima i slobodama i o pravima etničkih i nacionalnih zajednica ili manjina u Republici Hrvatskoj (NN 68/1995-1192) а потом је 2000. године путем нових промјена Уставног закона дошло до потпуног укидања свих одредби о аутономним котарима,Ustavni zakon o ljudskim pravima i slobodama i o pravima etničkih i nacionalnih zajednica ili manjina u Republici Hrvatskoj (NN 105/2000-2072 ) чиме је престала да постоји и теоретска могућност да ће Книн и Глина постати сједишта српских аутономних јединица у Хрватској.
Становништво Према попису становништва из 1991. године, у Книну је живео 12.331 становник, од чега су 80% били Срби. Током грађанског рата у Хрватској 1995. године, хрватска војска је протерала српско становништво са својих огњишта. Одлуком тадашњег председника Хрватске Фрање Туђмана, у Книн се углавном насељавају Хрвати из Босне и Херцеговине, због чега је етничка структура драстично измењена.
По попису становништва из 2011. године, у Книну је живело 10.633 становника.
Национални састав Книна по пописима
година пописа укупно Срби Хрвати Југословени остали 2011. 10.633 1.429 (13,44%) 9.001 (84,65%) — 203 (1,91%) 2001. 11.128 1.269 (11,40%) 9.546 (85,78%) — 188 (1,68%) 1991. 12.331 9.867 (80,01%) 1.660 (13,46%) 381 (3,08%) 423 (3,43%) 1981. 10.933 6.516 (59,59%) 1.701 (15,55%) 2.421 (22,14%) 295 (2,69%) 1971. 7.300 4.972 (68,10%) 1.686 (23,09%) 343 (4,69%) 299 (4,09%) 1961. 5.116 3.064 (59,89%) 1.671 (32,66%) 81 (1,58%) 247 (4,82%)
Број становника Книна по пописима Кретање броја становника 1948 1953 1961 1971 1981 1991 2001 2011 2.763 3.543 5.116 7.300 10.933 12.331 11.128 10.633
Религија мини|Црква Покрова Пресвете Богородице