мини|Детаљ са слике Обрезање Исуса Христа чији је аутор Фридрих Херлин. Обрезање Исуса Христа је догађај из живота Исуса Христа, према Јеванђељу по Луки (поглавље 2), у коме се наводи: И кад се наврши осам дана да га обрежу, наденуше му име Исус, као што је анђео рекао пре него што се зачео у утроби.Јеванђеље по Луки 2:21. Осам дана након његовог рођења традиционално се обележава 1. јануара. Ово је у складу са халахом, која налаже да се мушкарци обрезују осам дана по рођењу од стране мохела у церемонији брит мила, при чему им се такође даје име. Обрезање Христа постало је веома чест мотив у хришћанској уметности од 10. века па надаље, као један од бројних догађаја из Христовог живота који су уметници често приказивали. Првобитно је посматран само као сцена у већим циклусима, али је до ренесансе могао бити третиран као самосталан мотив за слику или чинити главну тему олтарске пале.
мини|Дело Обрезање Христа чији је аутор Лука Сињорели (око 1491), наручено од стране Братства Светог Имена Исусовог у Волтери, са Симеоном у позадини.
Овај догађај се прославља као Празник Обрезања у Православној цркви 1. јануара, према било ком календару који се користи, а истог дана га славе и многи припадници Англиканске заједнице. У Католичкој цркви се слави као Празник Светог Имена Исусовог, последњих година 3. јануара као необавезни меморијал, иако се дуго славио 1. јануара, као што то још увек чине неке друге цркве. Појавио се и низ реликвија за које се тврди да представљају Свети препуцијум, односно Исусову кожицу.
Библијски извештаји Лукин извештај о Исусовом обрезању изузетно је кратак, посебно у поређењу са много детаљнијим описом сопственог обрезања апостола Павла у трећем поглављу његове Посланице Филипљанима. Ово је навело теологе Фридриха Шлејермахера и Давида Штрауса на претпоставку да је аутор Јеванђеља по Луки можда сматрао обрезање историјском чињеницом или га је преносио онако како га се неко други сећао.„Контраст, међутим, између обиља детаља којима је ова тачка разрађена у животу Крститеља, и оскудности с којом је наведена у вези са Исусом, јесте упечатљив, и може оправдати слагање са примедбом Шлејермахера, да овде, барем, аутор првог поглавља више није оригинатор.” — Strauss, стр. 217.
Поред канонског извештаја у Јеванђељу по Луки, Арапско јеванђеље о детињству (дело новозаветних апокрифа) садржи прво помињање очувања Христове одсечене кожице. Друго поглавље доноси следећу причу: „А када дође време његовог обрезања, наиме осми дан, у који је закон налагао да се дете обреже, обрезаше га у пећини. И стара Јеврејка узе кожицу (други кажу да је узела пупчану врпцу) и сачува је у кутији од алабастера са старим уљем од нарда. И имала је сина који је био апотекар, коме је рекла: ’Пази да не продаш ову кутију од алабастера са машћу од нарда, чак и да ти за њу понуде триста денара. Ово је управо она кутија од алабастера коју је набавила грешница Марија и из ње излила маст на главу и ноге нашег Господа Исуса Христа, па је обрисала власима своје главе’.”
Прикази у уметности Контроверза око обрезања у раном хришћанству разрешена је у 1. веку, тако да нејеврејски хришћани нису били обавезни да се обрезују. Апостол Павле, водећи заговорник овог става, одвраћао је од обрезања као услова за прелазак у хришћанство. Обрезање је убрзо постало ретко у већем делу хришћанског света, осим у Коптској цркви у Египту (где је обрезање било традиција која датира из времена старог Египта) и код јудео-хришћана.Pritz, стр. 108–109. Можда је из тог разлога тема Христовог обрезања била изузетно ретка у хришћанској уметности 1. миленијума, и чини се да нема сачуваних примера све до самог краја тог периода, иако књижевне референце сугеришу да је понекад приказивано.Schiller, стр. 89.
мини|Приказ у Минологију Василија II (око 980).
Један од најранијих сачуваних приказа је минијатура у важном византијском илуминираном рукопису из периода 979–984. године, Минологију Василија II у Ватиканској библиотеци. Она приказује сцену у којој Марија и Јосиф држе малог Исуса испред зграде, вероватно Храма у Јерусалиму, док им свештеник прилази са малим ножем.Schiller, стр. 88–89, и табла 225. Ово је типично за ране приказе, који избегавају да прикажу сам чин. У време Исусовог рођења, стварна јеврејска пракса била је да се чин обавља код куће, што је обично чинио отац,Schiller, стр. 89; Penny, стр. 116. и Јосиф је приказан како користи нож на емајлираној плочи са Олтара из Клостернојбурга (1181) аутора Николе из Вердена, где се налази поред плоча које приказују веома ретке сцене (у хришћанској уметности) обрезања Исака и Самсона.Schiller, стр. 89; Schreckenberg, стр. 78–79. Као и код већине каснијих приказа, ови су смештени у велику зграду, која вероватно представља Храм, иако се церемонија заправо никада није обављала тамо. Средњовековним ходочасницима у Свету земљу говорено је да је Исус обрезан у цркви у Витлејему.
мини|Приказ Исусовог обрезања чији је аутор Фра Анђелико (око 1450).
Сцена је постепено постајала све чешћа у уметности Западне цркве, а све ређа у православној уметности. Различите теме у теолошкој егзегези овог догађаја утицале су на његов третман у уметности. Као прво проливање Христове крви, посматран је као претеча, или чак прва сцена, Страдања Христовог, и био је једна од Седам жалости Маријиних. Развила су се и друга тумачења заснована на њему као церемонији именовања еквивалентној хришћанском крштењу, аспекту који ће на крају постати најистакнутији у католичкој мисли. Како у овом погледу, тако и у смислу проналажења места у сликовном циклусу, разматрање обрезања ставило га је у неку врсту конкуренције са много боље етаблираним Сретењем Господњим; на крају ће се две сцене спојити на неким сликама.Schiller, стр. 89; Penny, стр. 107, 117–118.
Утицајна књига Леа Стајнберга, The Sexuality of Christ in Renaissance Art and in Modern Oblivion (1983, 2. издање 1996), истражује експлицитно приказивање Христовог пениса у уметности, за које он тврди да је постало нови фокус пажње у касној средњовековној уметности, у почетку прекривен само провидним велом почетком 14. века, да би до друге половине века био потпуно откривен, и често био предмет погледа или гестова других фигура на сцени. Овај нагласак је, између осталог, демонстрација Христове људскости када се појављује у приказима Богородице са дететом и другим сценама Христовог детињства, као и наговештај Христовог предстојећег Страдања у контексту Обрезања.Kendrick, стр. 11–15.
мини|Сцена са немачке олтарске пале од осликаног дрвета.
Позајмивши велики архитектонски амбијент Храма из Сретења, касније сцене могу приказивати самог првосвештеника како држи бебу, док он или мохел изводе захват, као на олтарској пали у Санкт Волфгангу аутора Михаила Пахера (1481), или Диреровој слици (десно) и његовом утицајном дрворезу из његове серије о Животу Богородице. То је одражавало оно што је до тада постало, и остало, стандардна јеврејска пракса, где се церемонија обавља у синагоги, а бебу држи рабин који седи док мохел обавља чин. Такво решење се види на минијатури из немачког Петокњижја на хебрејском из око 1300. године, која приказује Обрезање Исака.Слика Исаковог обрезања, Регензбург, око 1300, Регензбуршко петокњижје, Музеј Израела, Јерусалим; Cod. 180/52, фол. 81b. Ову слику детаљно разматра Ева Фројмовић на стр. 228–238 дела Framing the Family: Narrative and Representation in the Medieval and Early Modern Periods, ур. Rosalynn Voaden, 2005, Arizona Center for Medieval and Renaissance Studies. Она наводи да јој је позната само још једна средњовековна јеврејска слика са овом темом. Други прикази приказују бебу коју држе Марија или Јосиф, или обоје. Многи приказују још једну бебу у позадини, вероватно следећу у реду.
Други касносредњовековни и ренесансни прикази обрезања генерално показују антипатију према јудаизму; карикатуре приказују процедуру као гротескно окрутну, а мохела као претећу фигуру; антијудејски трактат Мартина Лутера из 1543. године, О Јеврејима и њиховим лажима, посвећује многе странице обрезању.Glick, стр. 91–92; 98–102. Неки касносредњовековни немачки прикази сликају Обрезање Христа у сличном тону, где бебу не држе родитељи, а јеврејским званичницима који обављају обред дају се стереотипне карактеристике. У најмање једној рукописној минијатури приказане су жене како изводе обред, што је протумачено као мизогини мотив, при чему је обрезање представљено као облик емаскулације.Schreckenberg илуструје четири примера на стр. 143–146, два из рукописа из око 1400. (изводи жена) и око 1440, и две плоче са олтарских пала из око 1450. и 1519. Видети такође Abramson и Hannon, стр. 98, 102–108; Penny, стр. 117.
До 15. века сцена је често била истакнута на великим полиптих олтарским палама са много сцена у северној Европи, и почела је да буде главна сцена на централној плочи у неким случајевима, обично када су је наручивала световна братства посвећена Светом Имену Исусовом, која су се налазила у многим градовима. Она су често укључивала портрете чланова-донатора, иако ниједан није очигледан на слици Обрезање Христа Луке Сињорелија коју је наручило братство из Волтере. Побожност према Светом Имену била је снажна карактеристика театралног и изузетно популарног проповедања Светог Бернардина Сијенског, који је усвојио Христов монограм IHS као свој лични амблем, који су такође користили језуити; ово се често појављује на сликама, као и свитак који држи анђео са натписом Vocatum est nomen eius Jesum.Penny, стр. 117.
мини|Радионица Ђованија Белинија (око 1500).
Мања композиција у хоризонталном формату настала је са венецијанским сликаром Ђованијем Белинијем око 1500. године и била је изузетно популарна, са најмање 34 копије или верзије произведене током наредних деценија;Penny, стр. 119; Обрезање Бартоломеа Венета и Белинијево Обрезање су две од њих. најближа оригиналној верзији налази се у Националној галерији у Лондону, иако се приписује његовој радионици. Изгледа да су оне биле наручене за домове, вероватно као заветни дарови за сигурно рођење најстаријег сина, иако разлог њихове популарности остаје нејасан. Оне су следиле неке друге приказе у којима Симеон, пророк са Сретења, до тада сматран првосвештеником Храма, изводи захват над Исусом ког држи Марија. На другим приказима он је фигура у позадини, понекад подижући руке и гледајући у небо, као код Сињорелија.Penny, стр. 118–119. Олтарска пала из 1500. године другог венецијанског сликара, Марка Марцијала (Национална галерија у Лондону), представља темељно спајање Обрезања и Сретења, са текстом Симеоновог пророчанства, Nunc dimittis, приказаним као да је у мозаику на сводовима храма. Постојао је низ упоредивих дела, нека наручена у околностима у којима је јасно да би иконографија морала проћи учени надзор, тако да је спајање очигледно било способно да добије теолошко одобрење, иако су забележене и неке притужбе.Penny, стр. 118. Марцијалова олтарска пала је предмет Пенијевог веома исцрпног каталошког уноса на стр. 104–121; Страница Националне галерије о Марцијаловом Обрезању.
мини|Обрезање Христа са Полиптиха Седам жалости, аутор Албрехт Дирер.
Сцена је често била укључена у протестантску уметност, где је ово обухватало наративне сцене. Појављује се на крстионицама због везе коју су теолози направили са крштењем. Слика (1661, Национална галерија уметности у ВашингтонуРембрант, из Националне галерије уметности у Вашингтону.) и бакропис (1654) чији је аутор Рембрант необични су по томе што приказују церемонију која се одвија у штали.Schiller, стр. 90. До овог периода велики прикази су били ређи у католичкој уметности, не само зато што је тумачење декрета са завршне седнице Тридентског сабора из 1563. године обесхрабривало голотињу у верској уметности, чак и ону малог Исуса, што је отежавало приказивање сцене.Blunt, стр. 118, цитира Молануса. Чак и пре овога, прикази из 16. века попут оних Белинија, Дирера и Сињорелија имали су тенденцију да дискретно сакрију Исусов пенис од погледа, за разлику од ранијих композиција, где је овај доказ његове људскости јасно приказан.