Вилхелм II Немачки (; Берлин, 27. јануар 1859 — Дорн, 4. јун 1941) је био последњи цар () Немачке и последњи краљ () Пруске. Владао је од 1888. до 1918.
Био је лични пријатељ краља Милана Обреновића.
Биографија мини|лево|290п|кајзер Вилхелм са породицом Његово пуно име је било Фридрих Вилхелм Виктор Алберт од Пруске (). Припадао је немачкој краљевској породици Хоенцолерн (). Његов отац био је Фридрих III Немачки који је владао само неколико месеци 1888. године после смрти свог оца Вилхелма I. Мајка му је била Викторија, најстарија ћерка британске краљице Викторије, па је био близак рођак руске царице Александре.
Лева рука му је била делимично парализована услед повреде при рођењу. мини|250px|Вилхелм II око 1890 Водио је милитаристичку политику, унапредио војну индустрију, морнарицу и подстакао освајање прекоморских територија ().
У Првом светском рату био је главнокомандујући немачке војске, у савезништву са Аустроугарском. Пред крај рата одлучио се за капитулацију, али је абдицирао тек под притиском, 9. новембра 1918. Наредног дана отишао је у Холандију, где је тражио и добио азил и ту провео остатак живота.
Први светски рат
У сенци војске лево|мини|250px|Паул фон Хинденбург, Вилхелм II и Ерих Лудендорф у јануару 1917. Вилхелмова улога у рату је била све мања, јер је све више бавио церемонијама доделе награда и почасним дужностима. Врховна команда је наставила са својом стратегијом, иако је било јасно да је Шлифенов план пропао. До 1916. Немачко царство је фактички постала војна диктатура на челу са фелдмаршалом Паулом фон Хинденбургом и генералом Ерихом Лудендорфом. Све више одсечен од стварност и процеса доношења политичких одлука, Вилхелм се све више колебао између дефетизма и снова о победи, зависно од успеха његове војске. Ипак, Вилхелм је задржао врховни ауторитет у питањима политичких именовања, и то тек када је добијена његова сагласност да се могу спровести велике промене у Врховној команди. Вилхелм је подржавао смену Хелмута фон Молткеа млађег у септембру 1914. и његово замењивање Ерихом фон Фалкенхајном. Хинденбург и Лудендорф су 1917. одлучили да им Бетман-Холвег више није прихватљив да буде канцелар и затражили су од Вилхелма да постави неког другог. Када је питао кога би они прихватили, Лудендорф је предложио Георга Михаелиса, кога је он једва познавао. Цар уопште није познавао Михаелиса, али је прихватио предлог. Подршка цару се комплетно урушила током октобра и новембра 1918. у војсци, у цивилној влади и у немачкој јавности, када је амерички предсеник Вудро Вилсон ставио до знања да цар више не може учествовати у мировним преговорима. Исте године Вилхелм се разболео током пандемије шпанске грознице, али је преживео.
Абдикације и одлазак у изгнанство Вилхелм је био у штабу Царске војске у месту Спа, када су га изненадили устанци у Берлину и другим центрима крајем 1918. Побуна у редовима његове вољене Царске морнарице, га је јако погодила. Након избијања Немачке револуције, Вилхелм није могао да се премишља да ли да абдицира или не. У том тренутку је прихватио да ће морати да се одрекне царске круне, али се још увек надао да ће моћи да задржи пруску краљевску круну. Међутим, ово је било немогуће под уставом Немачком царства. Док је Вилхелм мислио да ће моћи да влада као цар у персоналној унији са Пруском, устав је везивао царску круну са пруском круном, што је значило да се Вилхелм није могао одрећи једне круне, а да се не одрекне и друге.
Вилхелмове наде да ће задржати барем једну круну су се показале нереалне, када је, надајући се да ће сачувати монархију суочен са све већим револуционарним немирима, канцелар кнез Максимилијан Баденски, објавио Вилхелмову абдикацију обе круне 9. новембра 1918. Кнез Максимилијан је сутрадан и сам морао да поднесе оставку, када је постао јасно да само Фридрих Еберт, вођа СПД, може ефикасно да врши контролу. Касније истог дана, један од Ебертових министара, социјалдемократа Филип Шајдеман, прогласио је Немачку републиком.
Вилхелм је пристао да абдицира тек када га је Лудендорфова замена, генерал Вилхелм Гренер, обавестио да ће официри и војници немачке војске марширати назад у добром реду под командом Паула фон Хинденбурга, али да се код куће сигурно неће борити за Вилхелмов престо. Последња и најјача подршка монархије је сломљена, и на крају је чак и Хинденбург, који је сам био монархиста целог живота, био приморан да саветује цару да се одрекне круне.
Србија му је доделила Орден Таковског крста.
Породично стабло
Породица
Први брак
Супружник имесликадатум рођењадатум смрти Аугуста Викторија од Шлезвиг-Холштајна мини|50п 22. октобар 1858. 11. април 1921.
Деца имесликадатум рођењадатум смртисупружник Принц престолонаследник Вилхелм 6. мај 1882. 20. јул 1951. Цецилија од Мекленбург-Шверина Ајтел Фридрих од Пруске мини|50п 7. јул 1883. 8. децембар 1942. Софија Шарлота од Олденбурга Адалберт од Пруске мини|50п 14. јул 1884. 22. септембар 1948. Аделаида од Сакс-Мајнингена Август Вилхелм од Пруске мини|50п 29. јануар 1887. 25. март 1949. Александра Викторија од Шлезвиг-Холштајн-Сондербург-Гликсбурга Оскар од Пруске мини|50п 27. јул 1888. 27. јануар 1958. Ина-Марија фон Басевиц Јоаким од Пруске мини|50п 17. децембар 1890. 18. јул 1920. Марија Августа од Анхалта Викторија Лујза од Пруске мини|50п 13. септембар 1892. 11. децембар 1980. Ернст Август од Брауншвајга
Други брак
Супружник имесликадатум рођењадатум смрти Хермина Ројс од Грајца мини|50п 17. децембар 1887. 7. август 1947.
Референце
Литература
. . . ; 12 scholar essays. . . . . . ; popular narrative. . . . . .
, Archive.org. . .
. . . .
. , translated in .
. . . . . .
.
.
.
. . . . short biography by scholar Eley, Geoff. „The View From The Throne: The Personal Rule of Kaiser Wilhelm II,” ,.
Mommsen, Wolfgang J. „Kaiser Wilhelm II and German Politics.” Journal of Contemporary History 1990 25(2—3): 289—316. . Otte, T.G., , XXXVI.
. Psychohistory comparing him to Adolf Hitler.
Додатна литература
Спољашње везе , Google Books.
-{Historical film documents on Wilhelm II from the time of World War I at European Film Gateway}-
Категорија:Рођени 1859. Категорија:Умрли 1941. Категорија:Династија Хоенцолерн Категорија:Немачки цареви Категорија:Краљеви Пруске