Први крсташки рат (1096—1099) био је војни поход хришћана из Западне Европе, на позив папе Урбана II да се врати градЈерусалим и Света земља из руку муслимана.
Покренуо га је папа Урбан II на црквеном сабору у француском граду Клермону који се одазвао на молбу византијског цара Алексија I Комнина за помоћ у борби против Османских Турака. Папином позиву су се одазвали угледни европски племићи, као и Пиза и Ђенова – моћне италијанске поморске републике које су виделе свој трговачки интерес на Истоку. Пре самог похода ратничког племства, у Први крсташки рат је кренула маса сељака, сиротиње и обичног света, која је у целом том походу видела згодну шансу да стекне богатство или поседе. Народни поход је стигао у Цариград одакле се пребацио у Малу Азију, али су га већ у првом контакту Турци сатрли. Крајем 1096. године на Исток су кренули и одреди феудалаца, боље организовани, наоружанији и дисциплинованији. Они су се окупили у византијској престоници, а затим прешли у Малу Азију. Ту су освојили Никеју (1097), потукли Селџуке у бици код Дорилеја (1098), освојили Антиохију (1098) и на крају, Јерусалим (1099) и тако постигли званични циљ. На темељима војних успеха створене су прве крсташке државе, а у самом Јерусалиму су створени први витешки редови - Темплари, Јовановци и Тевтонци. Ово је једини крсташки рат који је испунио задати циљ, освајање Јерусалима.
Извори за први крсташки рат Догађаје за први крсташки рат налазимо у западним и у византијским изворима.
Ремон д’Агилер је био учесник Првог крсташког похода, најпре као пратилац надбискупа Адемара Пијског, а затим као капелан једног од најистакнутијих вођа читавог тог похода грофа Ремона Тулуског. У његовој служби д’Агилер је почео да пише своје дело „-{Gesta Francorum qui seperunt Jerusalem}-“ (Дела Франака који су освојили Јерусалим), за време крсташке опсаде Антиохије, а завршио га је крајем 1099. године.
Фуше од Шартра (1058—1127) је присуствовао чувеном Клермонском сабору, где је прокламован Први крсташки рат. Одатле је са својим господарем Стефаном од Блоа отишао на Исток, где је ускоро постао капелан једног од најистакнутијих вођа крсташког похода Готфрида Бујонског, који је на Истоку најпре постао господар Едесе, а затим и јерусалимски краљ. Своје дело „Дела Франака који су походили Јерусалим“ писао је у три наврата - 1101, 1106. и од 1124. до 1127. године. То је најбоље западно дело о Првом крсташком походу, јер је писац био најобразованији најпоузданији од свих латинских хроничара који су о њему писали.
„-{Gesta Francorum et aliorium hierosolomitanorum}-“ (Дела Франака и других Јерусалимљана) је било подједнако популарно као и Фушеово. Оно је међутим анонимно, а по свој прилици написао га је један Француз, члан пратње норманског војводе Боемунда, који је стигао до Јерусалима. Дело обухвата период од 1095. до 1099. године, а писано је једноставним и јасним латинским језиком. Сам писац је вероватно био обичан војник.
Роберт Монах за кога се само претпоставља да је око 1100. био на Истоку написао је спис -{Hierosolymitam exspeditio}- да би се допунила анонимна -{Gesta}-. Дело представља само прераду и допуну -{Geste}-. Радулф из Кана (-{Radulfus Cadomenais}-), капетан Роберта Нормандијског а касније јерусалимски патријарх написао је по самом причању Боемундовог нећака Танкреда, -{Gesta Tancredi}- које обухватају догађаје до 1105. године. На основу анонимних -{gesta}- и усмених саопштавања написао је негде после 1107. године опат а касније и архиепископ Бандри де Буржел, -{Hystoria Hierosolymitana}-. Дело је лепо написано, али у њему има доста измишљотина и реторике.
Такође требе поменути и спис -{Hierosolymitana}-, дело једног од највећих историографа средњег века Екехарда из Ауре. Он је био на Истоку 1101. године а овај спис је важан као одјек немачког мњења о крсташком рату. На њега је Исток оставио велики утицај, а Цариград је за њега -{Civitas nobilissima}-. Врло важан извор за први крсташки рат је Кафаро ди Рустико да Кашифелоне, ђеновљански патрициј, државник, адмирал. Поред свог важнијег дела Ђеновљанских анала оставио је кратку расправу -{De liberatione civitatum Orientis}-. Ово дело је писано доста после првог крсташког рата, око 1155. па оно не може имати вредност списа написаног непосредно после догађаја. Он ту говори о учешћу у борбама око Кесареје, о учешћу Ђеновљана у првом крсташком рату.Проф. др Бранислав Милутиновић, Одабрани извори за општу историју средњег века са хрестоматијом, Ниш
Ана Комнина, најстарија кћи Алексија I (1081—1118), је као монахиња написала своје чувено дело Алексијаду, у 15 књига, величајући живот свога оца. Алексијада обухвата временско раздобље од 1069. до 1118, када је њен отац умро. Књигу је допунила пред смрт историјским материјалом који је добила од свог мужа. Књигу је највероватније завршила 1148. Највише места Ана Комнина посвећује односу крсташа и Византије, а као права грчка принцеза фаворизовала је Византинце, а са презиром говорила о крсташима.Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд
Стање на Истоку
Европљанима је крајем XI века изгледало да је стање врло повољно за предузимање крсташког похода. Због слабљења централне власти, муслиманске области на Блиском истоку су се поделиле на многобројне феудалне поседе и државице. Одвојио се Египат, а њему су биле потчињене Сирија, Палестина и феникијске области (Данашњи Либан). Арабљански свет ослабљен, постао је жртва Селџука. Селџуци су племе које је дошло са Истока и које се у XI веку учврстило у Малој Азији, преотевши Египту Сирију и Палестину. Међутим и у турској држави почели су да јачају феудалци, па се држава распала на низ независних кнежевина, које су се простирале од Мале Азије на северу до Египта на југу. Египат је пак настојао да врати под своју власт Сирију и Палестину.
Византија некада јака држава у том делу света, почела је да се опоравља од удараца на западу и истоку. Византијски цареви били су спремни да прихвате помоћ која је долазила из западне Европе у борби против Турака који су се налазили близу византијске престонице, Цариграда.Јадран Ферлуга, Крсташки походи, Београд
Предуслови за рат Византија је током 1071. године задобила два тешка ударца, Нормани су заузели Бари (последњи посед на Апенинском полуострву), док су Селџуци након битке код Манцикерта заузели територије на простору Мале Азије, па је византијски цар Алексије I Комнин (1081—1118) био принуђен да потражи помоћ у Европи коју није гледао благонаклоно. На његов позив се одазвао папа Урбан II који је био забринут за свето место (Јерусалим). Сазива 1095. године сабор у Клермону којем присуствује око 200 бискупа, кнежева и племића. Одлучено је да се крене у ослобађање Светог места.
Учесници у крсташким походима У средњем веку Католичка црква је владала над духовним животом људи у западној Европи. Сви који су кренули на исток оправдавали су своје учешће у крсташким походима жељом да ослободе „света места“, али иза тога стајале су за неке нада у бољи живот, за друге нове земље и поседи, за треће слава или добит.Јадран Ферлуга, Крсташки походи, Београд
Владари и крупни феудалци учествовали су у крсташким ратовима, јер су се надали да ће освојити нове територије, што је значило повећање политичког утицаја и прихода.
Средње и ниже племство, посебно ритери, кренули су на исток са намером да оснују своја властелинства и да се обогате пљачком. Многи ритери имали су велике дугове па им је Исток изгледао као обећана земља. Одлазак у крсташки рат ослобађао их је обавезе враћања дугова.
Сељаштво је масовно учествовало, посебно у првом крсташком рату, у ком су и први кренули у поход. Тежак положај код куће, феудалне дажбине и разни намети, дугови и обавезе упућивало их је да у крсташким ратовима траже излаз из опште невоље.
Средоземни градови, пре свега јаки трговачки центри Венеција и Ђенова имали су своје интересе у проширивању трговине. Крсташки ратови омогућавали су стварање нових трговачких веза.
Римокатоличка црква која је играла значајну улогу у покретању крсташких ратова, имала је своје посебне циљеве. Користећи се верским осећањима народа позивала их је да крену у поход за „ослобођење Христовог гроба“ и тако пред свима оправдала крсташке ратове као узвишени циљ. Освајањем нових области проширивала се и њена моћ и ако би дошло до покрштавања муслимана, повећао би се и број верника.Јадран Ферлуга, Крсташки походи, Београд
Вође првог крсташког рата Боемунд Један од истакнутијих вођа првог крсташког рата био је Боемунд. Он је већ био ратник са искуством будући да је са својим оцем Робертом Гвискаром имао велики поход покушавајући да заузме Цариград и сруши Византијско царство. Његова одлука да се прикључи крсташима касније је препричавана као легенда. Једног врелог септембарског дана Боемунд је посматрао како пролази велика норманска армија из Северне Француске вођена Робертом војводом Нормандијским. Наводно су изглед крсташа и њихов верски жар толико утицали на Боемунда да он ни тренутка није оклевао да им се придружи. Као и увек прича је сувише лепа да би могла бити истинита.
Сам Боемунд није био млад, имао је око четрдесет година. Крв му је била сувише ратничка, да би могла да га задржи кући. Њему се приписују чувене речи које је одмах по изласку из катедрале у Амалфију изговорио окупљеним војсковођама:
Истина, нису једино религиозни мотиви били ти који су Боемунда терали да крене у авантуру. Он никако није могао да заборави и да преболи неуспели поход на Византију. Његова мржња према Грцима навела га на доста непромишљених потеза. Са собом Боемунд је повео свог рођака Танкреда који је имао тек двадесет година.
Готфрид Бујонски и Балдуин Готфрид Бујонски је био војвода Доње Лорене. Он је без икаквог размишљања продао своју целокупну имовину и уложио је у опрему своје армије. Он није имао намере да се враћа у Европу и у успех овог рата уложио је све што има. Готфрид је са собом повео свог брата Балдуина.
Током рата показаће се колико он има несумњиво личну храброст. Читајући историјске списе који говоре о крсташким ратовима не може се избећи утисак да је управо Балдуин био тај по чијим је идејама формирана Краљевина Јерусалим. Позив папе Урбана II за Свети рат за Балдуина је била идеална прилика да на најбољи начин задовољи своје жеље. Веома интелигентан брзо је схватио да за њега у Европи нема будућности па је на поход повео и жену и децу давши до знања да се више неће враћати. Са данашње временске дистанце може се слободно рећи да су крсташи имали срећу што су имали таквог човека у својим редовима.
Роберт Нормандијски Од до сада набројаних вођа Роберт Нормандијски је нешто сасвим друго. У бити религиозан човек одмах је прихватио позив папе. Разлози због којих је Роберт Нормандијски кренуо у крсташки поход су били само и једино религиозни. И код њега се појавио проблем сакупљања новца, па је зато морао своје војводство Нормандију да заложи. Ту неопрезност је касније платио.
Ремон Тулуски Ремон Тулуски је човек са несумњиво највише угледа од свих до сада набројаних вођа. Био је један од од витезова Светог Петра које је папа Григорије VII слао у Шпанију да се боре против муслимана. Данас је сасвим извесно да се са њиме папа Урбан консултовао пре него што је у Клермону изнео своје идеје око покретања крсташког рата. Крсташки ратови за њега нису била новост будући да је већ ратовао са муслиманима по Шпанији. Негде у тим сукобима је и изгубио око.
Од свих до сада набројаних вођа он је можда у овај рат ишао најчистија срца и намере. Код куће није имао никаквих проблема, али и поред тога је био спреман да жртвује своју удобност и богатство не би ли стекао место у вечности. Његова армија је била највећа.
Проповедање крсташког похода мини|десно|Црквени сабор у Клермону 1095. године