Владимир Иљич Уљанов Лењин (, ; Симбирск, 22. април 1870 — Бољши Горки, Сухановска волост, Подолски округ, Московска губернија, РСФСР, СССР, 21. јануар 1924) био је руски револуционар, државник, филозоф и публициста; предводник Октобарске револуције 1917. у Русији; оснивач прве Комунистичке партије и Коминтерне; утемељивач Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике и Совјетског Савеза.Louis Fisher: Lenjinov život - knjiga prva i druga, OOUR GLOBUS ZAGREB, 1985. За време његове власти Руска Империја је распуштена и замењена Совјетским Савезом, једнопартијском социјалистичком државом; индустрија и друге привредне гране су национализоване и уведене су широке друштвене реформе. Његови теоријски доприноси марксистичкој мисли су познате као лењинизам, који заједно са марксистичком економском теоријом се заједно назива марксизам-лењинизам. Лењинова филозофија, демагогија и државнички систем ће имати велики утицај на двадесети век чиме се он сам може назвати једном од истакнутих политичких фигура које су обележиле ту епоху, својим револуционарним, политичким и филозофским радом је оставио дубок значај за потоње државнике који ће гајити постхумно његов култ личности, у неким срединама чак и фанатично. Владимир Лењин је једна од најважнијих личности целокупне руске историје, али и контроверзна фигура модерне светске историје. Као први следбеник марксизма у државним круговима и великим круговима самога друштва, постао је зачетник манифеста идеологије комунизма која ће утицати на двадесети век и политичка превирања у њему.
Владимир Лењин је рођен у богатој породици средње класе у Симбирску. Лењин се заинтересовао за револуционарне левичарске политике након погубљења брата Александра 1887. Био је избачен са државног казањског универзитета због учествовања у антицаристичким протестима. Посветио се следећим година праву и радикалној политици и постао је марксиста. Преселио се у Санкт Петербург 1893. и постао је висока фигура у Руској социјалдемократској партији. Ухапшен је за подстицање побуне и протеран у Сибир на три године. Оженио се Надеждом Крупскајом и побегао је у западну Европу. Живео је у Немачкој, Француској, Енглеској и Швајцарској и постао је познат као истакнути партијски теоретичар. У 1903. имао је кључну улогу у подели Руске социјалдемократске партије, предводећи бољшевичку фракцију против мењшевика Јулијуса Мартова. На кратко се вратио у Русију током револуције 1905. Подстицао је насилну побуну и касније је водио кампању да се Први светски рат преобрази у европску пролетерску револуцију. Након што је Фебруарском револуцијом збачен цар Николај II, Лењин се вратио у Русију.
Лењин је играо важну улогу у вођењу Октобарској револуцији 1917, која је водила до збацивања Привремене владе и оснивања Руске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике, прве социјалистичке државе на свету. Одмах након тога, нова влада под Лењиновим вођством је кренула да уводи социјалистичке реформе, међу којима је пренос племићких и крунских земаља на радничке совјете. Подржавао је светску револуцију и тренутни мир са Централним силама, приставши на тешки Брест-литовски мир којим је предао Немачкој значајне делове бивше Руске Империје. Мир је поништен након што су Савезници победили у рату. Лењин је 1921. предложио Нову економску политику, којим је започета индустријализација и обнова након грађанског рата. РСФСР је 1922. ујединила са бившим територијама Руске Империје у Совјетски Савез, а Лењин је изабран за његовог вођу.
Детињство и младост мини|Породица Уљанов, 1879. година. Стоје (слева надесно): Олга (8), Александар (13), Ана (15). Седе (слева надесно): Марија Александровна (44) cа ћерком Маријом (1) у рукама, Дмитриј (5), Иља Николајевич (48), Владимир (9) Његово породично презиме је Уљанов, а публицистички и револуционарни псеудоним му је Лењин (у почетку Волгин, Николај Лењин, касније В. И. Лењин) по сибирској реци Лени. Лењин потиче из угледне породице — отац Иља Николајевич је био управник школског одбора у Симбирску, носилац Реда Станислава прве класе и племић (са добијеним правом наслеђа) четвртог од четрнаест редова руског племства. Мајка Марија Александровна Бланк је била образована жена, кћи лекара. Њен отац је био јеврејског порекла, али се преобратио у хришћанство. Лењин је имао је два брата и три сестре, и сви су, осим једне сестре, постали професионални револуционари. лево|мини|Владимир Иљич Уљанов Лењин око 1887. године Лењинов отац је умро 1886. године, а старији брат Александар, коме је дечји сан био да постане комунистички вођа, је обешен 1887. због учествовања у неуспешном покушају атентата на цара Александра III. Породица Уљанов је напустила место пребивалишта и преселила се у Казањ, где је Лењин исте године уписао студије права на Казањском универзитету. Након учествовања у студентским демонстрацијама (премда је истрага показала да су његова улога и значај у организацији и току демонстрација непостојећи), избачен је са универзитета (што су власти експлицитно образложиле чињеницом да се ради о брату погубљеног Уљанова) и протеран у село Кокушкино, где је провео око годину дана.
Школовање револуционара мини|Студент Владимир Уљанов (Лењин), око 1891. године Године 1889, породица Уљанов се преселила у Самару, где је Владимир провео око четири године. У пролеће 1890. добио је дозволу за приватно полагање права на Санктпетербуршком универзитету, а већ у јесен 1891. дипломирао је као најбољи студент. мини|Лењин у децембру 1895. године У јесен 1893. настанио се у Санкт Петербургу, где је 1895. учествовао у уједињавању санктпетербуршких марксиста у јединствену организацију — Савез борбе за ослобађање радничке класе. Организација је била разбијена крајем 1895. године, а ухапшени Лењин је провео годину дана у затвору, а потом је осуђен на трогодишње прогонство у сибирско село Шушенскоје у Минусинском округу. Тада је написао познату студију Развој капитализма у Русији, у којој је покушао да докаже да капитализам убрзано уништава сеоску општину и ствара сеоски пролетаријат, који може постати савезник малобројног индустријског радништва у Русији.
Емиграција и руски раднички покрет Из затвора је пуштен јануара 1900. године, након чега је убрзо емигрирао у Швајцарску. Тамо је, заједно са Георгијем Плехановом и Јулијем Мартовом, издавао недељник Искра. Осниваче руске социјалдемократије, марксистичке ортодоксе Георгија Плеханова и Павела Акселрода, Лењин је срео још 1895. у Женеви.
У то време је била актуелна борба с ревизионизмом Едуарда Бернштајна, немачког социјалдемократе и извршиоца Енгелсове поруке, који је саветовао социјалистима оријентацију на синдикалну борбу и побољшање општих животних услова радничке класе кроз постепене друштвене реформе и стварање широког савеза радничке класе с грађанском либералном демократијом. Сви водећи представници тадашње социјалдемократије, која је Марксову критику политичке економије, као и општу друштвено-историјску филозофију, сматрала теоријским темељем свог деловања (Роза Луксембург, Георгиј Плеханов, Антонио Лабриола, Август Бебел, Клара Цеткин...) окомили су се на Бернштајнову ревизионистичку тезу која је постала извор будуће умерене западноевропске социјалдемократије која се одмакла од Марксове теорије. Према доступним подацима, иако се Лењин слагао с њима у главним теоријским и стратешким питањима, преко воље је прихватио зацртану стратегију сарадње са либералним странкама.
Искру је уређивао заједно са ветеранима руског социјалдемократског покрета (Георгиј Плеханов, Павел Акселрод, Вера Засулич) и млађим колегама, од којих је најзначајнији био Јулиј Мартов, будући вођа мењшевика и, по мишљењу многих, једини пријатељ кога је Лењин икада имао. Новине су кријумчарене у земљу, али њихов утицај није био велики.
Обликовање Лењинових теорија Међу марксистима су дуго трајали спорови о природи лењинизма. Према совјетској службеној доктрини, то је био марксизам -{par excellence}-. Лењинови противници су, пак, наглашавали руску традицију — према тим ставовима је Лењин у руху марксизма оживео руску волунтаристичко-терористичку традицију епитомизирану у Петру Ткачеву. Узму ли се Марксови текстови, дела најистакнутијих марксистичких ортодокса из доба Друге Интернационале и спорови између Лењина и идеолошких противника, видно је следеће: Лењинова верзија марксизма добрим је делом утемељена у Марксовој мисли и (ако не у целости, сасвим сигурно у деловима) чини једну од легитимних варијанти марксизма. Она није једина ни једино нужна. „Креативна“ је у великој мери, и то понајвише у тачкама у којима се револуционарни активиста Лењиновог кова није могао задовољити општом и у детаљима недовољно прецизираном обрадом практичних питања у делу оснивача. Будући да Марксови текстови не дају одговоре на многа конкретна питања револуционарне борбе, Лењин је иновирао доктрину узимајући елементе из руске предмарксистичке револуционарне традиције. Међутим, није тиме прихватио ниједну главну идеју Херзена, Черњишевског, Њечајева, Михајловског или Бакуњина: домородна руска бунтовничка традиција упрегнута је у марксизам у којем није било идеализације сељаштва, жеље да се сачува патријархална сеоска општина, изведу друштвене промене преко аката индивидуалног терора или „прескочи“ капитализам (за који је сам Лењин ионако тврдио да је већ увукао Руску Империју у свој друштвено-економски систем). Већина историчара марксизма (Лесзек Колаковски, Џон Пламенац, Роберт Такер) се слаже у тврдњи да је Лењин у раздобљу од 1901. до 1903. обликовао сопствену верзију марксизма, која се у трима тачкама разликује од главне теоријске струје у доба Друге интернационале и која се показала изузетно успешном у борби за власт.
Први значајнији отклон од стандардне марксистичке теорије онога доба је Лењинова теорија партије. У књизи Шта да се ради? (, 1902) Лењин је напао доктрину „економизма“ — руску варијанту британског синдикализма која је раднички покрет поистоветила са покретом радника. Таква формулација није остављала простора за авангардну улогу партије (комунистичке — тада се још звала социјалдемократска), нити за свесно преобликовање друштва према револуционарном обрасцу Марксове и Енгелсове теорије. Лењин је добро уочио да радничка класа не хаје за грандиозне идеје социјалистичких визионара, него је оријентисана пре свега на побољшање животних услова. Или, по фразеологији онога времена: „радничка класа може производити само буржоаску свест“. Сам је Лењин у више наврата тако устројену авангарду партијских активиста упоредио са исусовцима („Ми смо младотурци комунистичке револуције с нечим језуитским у себи...“), најагилнијим редом католичког прозелитизма. Историјске околности које су довеле до тих формулација су: на 2. конгресу Партије 1903. дошло је до раскола на радикалну левицу или бољшевике, и на демократскији оријентисану средњу струју или мењшевике. Главна тачка спора је била управо улога Партије и њен утицај. Док су мењшевици жељели масовнију, демократску, идеолошки хетерогенију и шире засновану социјалдемократску странку, налик већ постојећима у западној Европи — Лењин је замислио социјалистичку партију као организацију професионалних револуционара: идеолошки монолитног поседника „исправне“ доктрине и теоријске свести. По њему, будући да је власник и носилац аутентичне пролетерске свести, партија је фактички независна у расположењу и идејним превирањима у стварном пролетаријату. Тако заснована партија је, по Лењиновом мишљењу, најбољи и адекватни тумач аутентичних интереса пролетаријата — шта год емпиријски пролетаријат о томе мислио. Штавише: лењинистичка партија не само да „исправно“ тумачи праве интересе пролетаријата, него их, такорећи, ствара и имплантира у конфликтну друштвену стварност.
Лењин као филозоф