Живот

Живот је облик постојања живих бића. Представља највишу форму кретања материје, најсложенију и најзначајнију појаву природе. Природа живота је још недовољно позната да би се могла дати једна задовољавајућа и неспорна дефиниција.

Живот је оно што раздваја физичке системе у којима се одвијају биолошки процеси (као што су сигнализација и процеси самоодржавања), за разлику од оних који немају такве способности или због тога што су им такве функције престале услед смрти или зато што им природно недостају такве функције и класификоване су као неживе. Постоје различити облици живота, као што су биљке, животиње, гљиве, протисти, археје и бактерије. Критеријуми у неком тренутку могу бити двосмислени и могу и не морају дефинисати вирусе, вироиде или потенцијални вештачки живот као живот. Биологија је примарна наука која се бави проучавањем живота, иако су у проучавање живота укључене многе друге природне, техничко-технолошке и информатичке науке.

Особености живе супстанце Према најопштијој дефиницији, у суштини, живот је јединствено организован и функционалан систем промета материје и енергије - живот је непрекидни метаболизам. Основни неживи (абиотски, неоргански) системи су атоми и молекули, а живи (биотски, органски) организми и ћелије од којих су саздани.

Атоми и молекули су основне јединице грађе и неживих и живих супстанци и система. У живој супстанци се не сусреће ниједан хемијски елемент којег нема у њеној абиотској средини, што такође на својеврстан начин доказује и илуструје јединство живих и неживих система у природи. Жива бића су животно везана са својом неживом околином. Из ње црпе и у њу враћају материју и енергију која је неопходна за одржавање телесног устројства и одвијање животних процеса. Трајним прекидом тих материјалних и енергетских веза нестају и елементарни услови за одржавање живих система. Према томе, оне истовремено представљају и једно од најбитнијих својстава живе материје.

У остваривању организацијског јединства и функционалног самоподешавања и самоодржавања живих бића, жива супстанца испољава још низ битних особености, по којима се разликује од било ког абиотског система. То су, у првом реду, посебна хемијска грађа и структура, метаболизам, индивидуалност, самоодржавање, прилагођавање, покретљивост, размножавање и насљеђивање, рађање, развиће и смрт, осетљивост и друге (такође битне посебности).

Особена хемијска структурираност, тј. сазданост живих бића обезбеђује неопходне услове за непрекидно одвијање метаболизма као темељне животне функције и одреднице. Сва жива бића, такође, имају и своју индивидуалност, тј. обликована су и организована у функционални систем који се означава као организам, јединка или индивидуа. Индивидуално самоодржавање остварује сложени систем биолошке саморегулације, који омогућава да се, упркос трајно променљивим условима животне и унутартелесне средине, основне животне функције одвијају унутар подношљивих граница. За жива бића је карактеристична и покретљивост целог организма или његових појединих делова и структура. Живи системи се размножавају репродукцијом у мање или више себи сличне копија, које наслеђују основна карактеристична својства родитеља и њихових предака; само од живог настаје нови живот. Тиме се остварује дугорочна међугенерацијска биолошка веза, односно континуитет и опстанак врсте којој припадају. Само се жива бића рађају и на посебан начин се развијају (старе). За разлику од абиотских система, способни су да сврсисходно реагују на различите подражаје околине, тј. сензибилна су на пристигле информације о условима спољне и унутрашње средине.

На основу изложених чињеница могуће је закључити да средишњу и темељну улогу у свим особеностима живих бића, као самосталних облика постојања живе супстанце имају: Особености 1. аутономност (самосталност - целовитост), тј. повезаност свих елемената грађе и функције у јединствену целину - организам; 2. ауторегулацију, тј. самоподешавање - способност организма да путем одговарајућих животних функција обезбеди сопствену постојаност упркос сталних промена у спољној и унутрашњој средини; 3. ауторепродукцију, тј. самопонављање или размножавање - способност продукције - стварања потомства - нових генерација себи сличних живих бића.

Остале поменуте особености живих система јављају се, у ствари, као услови и/или последице одржавања ових њихових најбитнијих функција.Campbell N. A. : Biology. The Benjamin/Cummings Publishing Comp., Inc., Menlo Parc (CA), USA. .Alberts B. et al. : Molecular biology of the cell. Garland Publishing, Inc., New York & London. . Jones & Bartlett Publishing, Burlington, MA, USA.

Преглед мини|мини|300п|Биљке које расту у тропској кишној шуми мини|300п|Сунчева светлост продире између секвоја. Највише стабло ове врсте високо је преко 115 -{m}-. мини|мини|300п|Призор са дну мора. Овде буја живи свет: корали и морски коњићи mini|мини|300п|Аерофотоснимак микробиолошке површине око локалитета -{Grand Prismatic Spring}-, Јелоустоун

Најмања додирљива јединица живота, са целокупном организацијом и функцијом животних појава и процеса, назива се организам. Организми се састоје од једне или више ћелија, у којима се одвија метаболизам, одржава хомеостаза, могу расти, одговорити на стимулансе, репродуковати (било полно или бесполно) и, током еволуцијуе, прилагодити своје могућности окружењу, у узастопним генерацијама. У биосфери је присутан веома разнолик спектар живљења организама на Земљи, али постоје заједничка својства за све њих: биљке, животиње, гљиве, протисти, археје и бактерије. У суштини се заснивају на угљенику и води у ћелијским облицима са сложеном организацијом и наследним, тј. генетичким информацијама.

Абиогенеза је природни процес постанка живота који произлази из неживе материје, као што су једноставна органска једињења. Најранији живот на Земљи настао пре најмање око 3,5 милијарди година, у еоархејској ери, када се кора довољно учврстила након растопљеног хаденског еона. Најранији физички докази живота на Земљи је биогени графит из пре 3,7 милијарди-годишњих метаседиментарних стена нађених на Западном Гренланду и фосили микроорганизама у 3.480.000.000-годишњим пешчарима у Западној Аустралији. Неке теорије, попут оне о касном тешком бомбардовању, указују на то да је живот на Земљи можда почео чак и раније, можда још пре 4.250.000.000 година, према једној студији, а чак и раније, можда и 4,4 милијарди година, а најпре према другој претпоставци. Механизам којим је почео живот на Земљи је непознат, иако су предложене многе хипотезе. Од настајања, живот је еволуирао у различитим облицима, који су класификовани у хијерархију таксона. Живот може опстати и напредовати у широком распону услова.

Иако се процењује да је више од 99% свих врста које су икада живиле изумрло, процењује се да тренутно постоји 10-14.000.000 врста живих организама на Земљи. Хемијски гледано, супстанце које воде у живот можда потичу из времена убрзо након Великог праска, пре 13.800.000.000 година, током епохе када је Свемир имао само 10-17,000.000 година. Према хипотези панспермије, микроскопски живот су дистрибуирали метеороиди, астероиди и друга мала тела Соларног система која су могла постојати у Свемиру. Иако је живот потврђен само на Земљи, многи мисле да је постојање ванземаљског живота, не само прихватљиво, него вероватно и неизбежно. Друге планете и сателити у нашем Сунчевом систему и другим планетарним системима се испитују, у потрази за доказима да је једном постојао јединствен живот, а и пројекти као што је СЕТИ покушавају да открију радио трансмисију из могућих ванземаљских цивилизација.

Смисао живота - његов значај, порекло, сврха, а коначна судбина - је централни концепт и питање у филозофији и религији. И филозофија и религија су понудили тумачења о томе како је живот везан за постојање и свест, а на које се односе и питања као што су животни став, сврха, концепција бога или богова, душа или загробни живот. Различите културе су током историје широко варирале у приступу одговорима на ова питања.

С биолошког гледишта живот је својеврсно збивање којим су захваћена сва жива бића. Живот као процес састоји се од многобројних делимичних процеса чије се деловање одвија у животном веку јединке.

Од особина живих бића које неживе ствари не поседују, највише се истичу комплексна једињења с угљеником. Најмања градивна и функционална особина живих бића је ћелија. Животни услови су ваздух, вода, топлота, температура и светлост.

Живот је такође и филозофски појам. Живот се на Земљи развио пре отприлике 3 милијарде година. На Земљи данас живи 300.000 биљних и више милиона животињских врста, уз огроман број изумрлих врста. Највеће филозофско питање о животу јесте његов смисао. Проблем живота је најчешће повезан с основним питањем филозофије о примарности духа или материје.

Ране теорије Материјализам Неке од најранијих теорија живота биле су материјалистичке, сматрајући да је све што постоји материја, а да је живот само сложен облик или аранжман материје. Хераклит, -{VI}- век п. н. е, је утемељитељ дијалектичко-материјалистичког погледа на свет: -{panta rei}- (све се креће). Материја, укључујући и живи свет, посвуда, свеукупно се и непрекидно мења. Она је једна – само се испољава у различитим облицима. Свеприсутна је и борба супротности: живота нема без смрти, постанак не иде без пропасти, светло без таме, почетак без краја. Емпедокле, -{V}- век п. н. е, претпоставља четири елемента света: вода, земља, ваздух и ватра – и досеже врхунац античког материјализма. Његова филозофија је претеча научног поступка. Занимљиве су Емпедоклеове хипотезе да живи организми настају састављањем појединих анатомских делова који се самостално формирају у природи. Након тога, одржавају се само хармоничне целине, што индицира на савремене погледе на селекцију и генетичку структуру популације. Аристотел -{IV}- век п. н. е, – делује на врхунцу античке науке уопште. Он уочава бескрајну биолошку разноликост, тј. чињеницу да су жива бића хетерогено и ступњевито сложена у уочљивој развојној линији. Целокупни материјални свет сврстава у хијерархијски низ сложености: од минерала, преко биљака и животиња до човека. Демокрит (460. п. н. е.) је мислио да је основна карактеристика живота да има душу (психу). Као и други древни писци, он је покушавао да објасни оно нешто што чини живо биће. Његово објашњење било је да је ватрени атоми чине душу на потпуно исти начин. Он разрађује ватру због очигледне везе између живота и топлоте. Платонов свет вечних и непромењивих облика, несавршено представљених код Артисана, у оштрој супротности са различитим механицистичким погледима на свет, од којих атомизам је до четвртог века био најистакнутији. Ова расправа је била упорна у целом древном свету. Атомистичком механизам оборио је Епикур, док су стоици усвојили божанску телеологију. Механистички материјализам који је настао у древној Грчкој оживљен је и ревидиран у виђењима француског филозофа Рене Декарта, који је сматрао да су животиње и људи били склопови делова који заједно функционишу као машине. У 19. веку, напредак у теорији ћелије у биолошким наукама охрабрио је овај став. Теорија еволуције Чарлса Дарвина (1859) је такође механицистичко објашњење за порекло врста путем природне селекције.

Хиломорфизам Хиломорфизам је теорија, пореклом од Аристотела (322. п. н. е.), да су све ствари комбинација материје и форме. Биологија је била један од његових главних интереса, а у његовим постојећим списима је и богат биолошки материјал. У том смислу, све у материјалном свемиру има и материју и форму, а форма живог бића је његова душа (грчки -{psihe}-, латински -{anima}-). Постоје три врсте душа: вегетативна душа биљака, која узрокује да расту и пропадају и нахране себе, али не изазива кретање и осећаје; душа животиња, која узрокује да животиње и осећају; и

Живот

Źródło i licencja