Јулијан Флавије Клаудије (), у уском кругу неоплатоничара познат као Јулијан Филозоф (), а доцније прозван међу хришћанима и Јулијан Отпадник (), римски цар (361—363), рођен у Константинопољу 6. новембра 331 (332?) као син Јулија Констанција и његове друге супруге Базилине, унук Констанција Хлора и Теодоре, и синовац Константина Великог.

Рана младост

Једини преостали чланови царске породице којима је Констанције II поштедио живот били су Јулијан и његов старији брат по оцу, Констанције Гал, рођен у браку са Галом, првом супругом Јулија Констација. Обојица су били исувише незрели да би представљали претњу по Констација -{II}-, који их је у складу с тим поштедио, али их зато образовао у строгој изолацији у различитим местима Јоније и Битиније, а доцније и у Макелуму крај Цезареје; а судећи по изјавама из Јулијановог Писма упућеног сенату и Атињанима, види се да су се њих двојица, и поред тога што им је указивана сва част због племенитог порекла, осећали највећма потиштено у свом притвору, у ком су били окружени уходама који су преносили крвожедном тиранину огрезлом у подозривости сваку реч коју би изрекли и сваки потез који би учинили. Па ипак, стекли су знање какво се само може пожелети, а васпитани су у складу са принципима хришћанске вере: учитељи су им били граматичар Никокло Лукон, реторичар Екебол, који је деловао под надзором евнуха Мардонија, вероватно потајног пагана, и аријанац Еузебије, доцније бискуп никомедијски.

Гал је био први који је пуштен из заточеништва и постављен за цезара (351) и гувернера Истока. Путем његовог посредништва Јулијану је пружено више слободе. Међутим, Гал је погубљен је по царевом наређењу услед сумње да тежи узурпацији положаја истог. Јулијан се тада нашао изложен великој опасности. Цар би га засигурно жртвовао из подозривости, али га је у томе спречила чињеница да за собом није имао мушког наследника, а Јулијан је био једини преостао мушки члан ондашње царске породице. Задовољио се тиме што је Јулијана удаљио из Азије, склонивши га у Италију, где га је у Милану једно време држао под строгим надзором. Јулијан је тамо живео окружен уходама у непрестаном страху да га не задеси братовљева судбина.

Живот у Атини

Захваљујући посредништву царице Еузебије, изврсне жене која је волела Јулијана сестринском љубављу, младић је добио прилику да разговара са царем лично. Успевши да умири цареву подозривост, издејствовао је за себе самосталан живот у Атини без икаквог надзора (355). Атина је била тада центар грчке науке, а Јулијан је тамо провео кратак период свог живота премда узбудљив. Одржавао је везе са многим чувеним филозофима, учењацима и уметницима оног времена, као и са друштвом младића који су посветили живот у тежњи за стицањем знања. Међу њима био је и Григорије из Назијанса, који се доцније прославио као хришћански оратор. Јулијан није заостајао за тим младићима што се тиче чувености. И он је привлачио свеопшту пажњу својим талентима и знањем. Проучавање грчке књижевности и филозофије је за њега било од кључне важности, а у исто време и омиљена занимација. Грци су били ти који су га васпитали и међу којима је одрастао, а његова склоност ка свему што је грчко следствено томе сасвим је природна. Међутим, и поред тога он није запоставио латинску књижевност. Од Амијана Марцелина се дознаје да имао лепо знање из латинској језика, којим се тада и даље служило на константинопољском двору.

Проглашење за цезара

Док је Јулијан живео тако повучено премда задовољно, цар је посустао од тежине јавних послова који су га задесили. Царство је било изложено персијској инвазији са истока и нападима Германа и Сармата са запада и севера. По наговору своје супруге Еузебије и упркос противљењу свог евнуха, Констанције II је уздигао Јулијана у ранг цезара, опозвавши га из Атине да дође у Милано где је тада пребивао. Јулијан се одазвао том позиву и 6. новембра 355. године свечано је проглашен цезаром, примивши руку цареве сестре Хелене односно најмлађе ћерке Константина Великог као гаранцију да цар има искрене намере с њим. Истовремено, уведен је у положај на ком је био одговоран за провинције изван Алпа, али је прошло неко време пре него што је напокон кренуо за Галију.

На положају цезара

Временом је почео да се навикава да се носи с тим смишљеним и вештачким звањем цезара, које једва да је имало нешто заједничко с његовим навикама и укусом. Када је први пут ступио на политичку сцену био је толико бојажљив и неспретан да се сам себи касније смејао присећајући се тих прилика. У Галији су се даље осећале последице Силвановог устанка. Да невоља буде још већа, њене границе су биле изложене упадима Германа, који су, прешавши Рајну, спалили Стразбур, Трир, Келн и многе друге напредне градове и страховито опустошили средишње провинције Галије. Навикнут да се као учењак посвети раду лишеном било каквог осећаја одговорности, чинило се да је Јулијан једва дорастао томе да командује на бојном пољу. Међутим, он је нашао искусног помоћника у лику војсковође Салусција, а знање које је стекао по грчким школама није се сводило само на знање из теоријске филозофије, него је оно било и у врлини: умерен до крајности, презирао је онај луксуз својствен римском двору, а у погледу исхране и постеље није се умногоме разликовао од обичног војника. Такође, исто тако је и управљао својим уредом: правично и уздржано. Никад обесхрабрен злом, нити понесен успехом, доказао је самом себи да је достојан тога да влада над другима, јер је као прво умео да влада самим собом.

У Галију је пристигао крајем 355. године. Након што је презимио у Вијену (данашња регија Дофен), с пролећа се запутио да истера варваре преко Рајне. У овом походу се борио против Алемана, који су упали у јужну Галију. Био је први који је начинио потез код Ремса, што га је скупо коштало: варвари су се неочекивано појавили с леђа разбивши му на делове две легије. Међутим, како је без обзира на то напредовао ка Рајни, чини се да се у овом случају првенствено ради о губитку људства.

Идућег пролећа (357) намеравао је да пређе Рајну и зађе дубоко у земљу Алемана. Тај план би он и извршио, али га је у томе спречило сумњиво понашање војсковође Барбациона. Овај је на путу из Италије био у покрету са својим трупама (25.000 или можда чак 30.000 људи) с циљем да се споји са Јулијаном. Прикупљено је довољно чамаца у Базелу ради премошћења Рајне, а и залихе су држане тамо ради опскрбљавања трупа. Међутим, Барбацион није ништа предузимао на левој обали. Своје издајничке намере показао је спаливши чамце и залихе. Као последица овога Јулијан је био принуђен да ступи у дефанзиву, док су Алемани, под вођством Хнодомарија преузели иницијативу прешавши Рајну и запосевши положаје крај Стразбура. Њихова војска бројала је 35.000 људи, док је, струге стране, Јулијан имао уз себе 13.000 ветерана. И поред тога предузео је напад, успевши да извојује победу коју је имао да захвали својој присебности. Шест хиљада варвара остало је да лежи на бојном пољу. Није искључено да су многи изгубили животе бежећи преко Рајне. Сам Хнодомарије је допао заробљеништва. Јулијан је с њим лепо поступао пославши га на двор код Констанција II. Према Амијану Марцелину, губици Римљана су износили 243 војника и четири официра, али тај податак свакако није веродостојан.

Одмах по победи у бици код Стразбура, Јулијан је упао на територију Алемана на десној обали Рајне, али више ради тога да демонструје своју моћ, него ради неког сталног освајања. Напредовао је неколико километара у дубину непријатељске територије, а онда се вратио назад предводећи трупе против Франака који су запосели простор између Шелда, Меза и Доње Рајне. Нека франачка племена је протерао назад у Германију, док је неким дозволио да се настане у Галији под условом да прихвате римску супрематију. Након тога напао је Германију по други пут 358., и по трећи пут 359. године не би ли тиме одвратио Алемане од упада у Галију. Не само што је у томе успео, него је за собом једном приликом довео 20.000 заробљених Римљана.

Успоставивши мир на границама Галије, Јулијан се предао обнови градова које су варвари порушили: међу тим обновљеним и утврђењима ојачаним били су Бинген на Рајни, Андернах, Бон, Нојс и, без сумње, Келн, који је на исти начин сравњен до темеља. Пошто су варвари учестало пустошили земљу, довели су до оскудице житарица. Због тога је Јулијан морао да добавља огромне количине залиха шаљући 600 теретњака у Енглеску, који су их донели у довољним количинама како за сетву тако и за млевење. Минималан износ тога што су добавили из Енглеске процењује се да је био 120.000 центи, што без сумње указује на то да је да је пољопривреда у тој земљи у то време била на завидном нивоу. Јулијан је разделио жито и осталим провинцијама Галије. Под његовом управом земља се очигледно опоравила. Међутим, овлашћења која је имао свакако да нису била довољна да би помоћу њих сузбио похлепу и угњетавање које карактеришу владе римских царева. Његово стално место боравка био је Париз. Он је био тај који је подигао на острву које се данас зове Ил де ла Сите зидине и куле. Такође, саградио је и терме, палату са купатилима, који се и данас могу видети.

Проглашење за цара

Док је Јулијан постајао све популарнији и популарнији у провинцијама које су му дате на управу, Констанције II је још једном нашао разлога за своју подозривост и неповерење. Веровао је да Јулијан смера да своју популарност употреби као средство за постизање циља односно за придобијање врховне власти. Међутим, десило се то да је 360. године источним провинцијама поново запретила Персија. Констанције је наредио Јулијану да пошаље на персијску границу своје четири најбоље легије и известан број одабраних људи из осталих трупа. Очигледно се радило о томе да Констанције жели да приведе свог рођака, али док је овај био окружен хиљадама верних људи то је било апсолутно неизводљиво извести. Ово наређење је више него изненадило Јулијана (април 360). Прихватити га значило је изложити Галију новим германским упадима, а Британију пошасти Пикта и Скота, чији упади су узели таквог маха да је Јулијан био приморан да пошаље Лупицина да брани острво. С друге стране, одбити га значило би отворену побуну. Уз то, његови војници су били невољни да иду у поход на Азију. Упркос свему томе чега је био свестан, Јулијан је решио напослетку да се ипак повинује, па је настојао да убеди своје војнике да се мирно потчине свом господару. Међутим, његови напори остали су узалудни. Једне ноћи у палати га је дочекала маса војника која га је громогласно изабрала за цара. Сакрио се у своје одаје, али је убрзо изведен из њих, наравно, уз дужно поштовање. Доведен је пред окупљене трупе које су га присилиле да прихвати круну. По овом чину Јулијан је одаслао Пентадија и Еутерија с помирљивом поруком Констанцију II у којој је изричито захтевао да буде признат за августа и да му то овлашћење буде признато над провинцијама којима је владао као цезар, тј. над Галијом, Шпанијом и Британијом. Међутим, његови услови су хладно одбијени. Прошло је доста времена у безуспешним преговорима, које је Јулијан искористио да би за то време предузео још два похода преко Рајне против Франака и Алемана, да би напослетку одлучио да ствар реши отвореним ратом. Његова војска је била многобројна и добро дисциплинована, а границе дуж Рајне у одличном стању. Одбивши ономад да напусте Галију без њега, Јулијанове трупе су је сада с радошћу оставиле за собом, али зато са царем кога су једногласно изабрали.

Борба за титулу августа