Окупаторска подела Југославије у Другом светском рату|мини|250п Велика Мађарска, 1941.|мини|250п

Мађарска окупација Југославије се односи на окупацију, а затим анексију области Бачка, Барања, Међимурја и Прекомурја током Другог светског рата на територији окупиране Краљевине Југославије.

Ове територије су прије ослобођења биле под контролом Угарске, а у састав Југославије ушле су Тријанонским споразумом након завршетка Првог светског рата. Те области су данас подељене у неколико држава: Бачка је сада део Србије, Барања и Међимурје су сада део Хрватске, а Прекомурје је део Словеније. Окупација је почела 11. априла 1941. године када је 80.000 мађарских војника прешло југословенску границу као знак подршке немачкој инвазији Југославије која је отпочела пет дана раније. Отпор мађарским снагама је пружила Југословенска војска, али је њена одбрана брзо била срушена. Мађарским снагама су посредно помагали месни Фолксдојчери, немачка мањина, која је имала формирану милицију и разоружала је око 90.000 југословенских војника. Упркос спорадичном отпору, мађарске снаге су убиле много цивила током ових почетних операција, укључујући и неке фолксдојчере. Влада (новоформирана осовинске марионетске државе Независне Државе Хрватске) накнадно се сагласила са мађарском анексијом области Међумурје, што је узнемирило хрватско становништво у тој области.

Окупационе власти су одмах класификовале становништво Бачке и Барање на оно које је живело у том областима док су оне још биле под Угарском влашћу 1920. године и, на углавном, српске досељенике који су у то подручје стигли од када су те области део Југославије. Затим су отпочели са притварањем месних Срба у сабирне логоре и затим их пребацујући у Хрватску, Црну Гору и Србију. На крају је десетина хиљада Срба депортовано из окупираних територија. Уследило је спровођење мађаризације политичког, друштвеног и привредног живота окупираних територија, што је укључивало поновно досељавање Мађара и Секеља из других делова Мађарске. „Мађаризација” се није односила на Фолксдојчере, који су имали посебан статус под мађарском влашћу, док су у Прекомурју мађарске власти биле попустљиве према Словенцима.

Мањи оружани отпор мађарској окупацији почео је у другој половини 1941. године и на њега су мађарске власти одговориле преким мерама, које су укључивале убиства, прогон и заточеништво. Побуне су углавном биле концентрисане у српском подручју јужне Бачке у региону Шајкашка, у коме су су мађарска снаге светиле своје губитке. Августа 1941. цивилна управа је преузела власт над „Јужним земљама” () и оне су формално анектиране у децембру. Јануара 1942. мађарска милиција је извршила рације током који је убијено преко 3.300 људи, претежно Срба и Јевреја.

Марта 1944. године, када је Мађарска влада схватила да је пред губитком рата, отпочела је преговоре са Савезницима, Њемачка је преузела управу над земљом, укључујући анектиране територије, током операције Маргарет I. Уследило је сакупљање и превоз осталих Јевреја на окупираним територијама у логоре смрти, што је довело до смрти 85% Јевреја из окупираних територија. Пред повлачење немачких снага са Балкана, уочи напредовања совјетске Црвене армије, Немци су евакуисали 60.000—70.000 Фолксдојчера из Бачке и Барање у Аустрију. Бачка и Барања су враћене под југословенску управу крајем 1944. године када је Црвена армија истерала немачке снаге из земље. Међимурје и Прекомурје су остали под окупацијом све до последње недеље рата.

Позадина

Подручја Бачке, Барање, Прекомурја и Међимурја била су настањена словенским живљем од средњег века.http://blinfo.info/1-2BL-istorija/Bbt/sip-050/103/103Seobe.jpg У позном средњем веку, ова подручја су била под управом Угарске, а касније долазе под управу Османског царства и Хабзбуршке монархије. Трансформацијом Хабзбуршке монархије у Аустроугарску 1867. године, ови простори су се нашли у угарском делу Монархије у коме је уместо латинског и немачког као службени уведен мађарски језик и у коме су немађарски становници били изложени мађаризацији, док су им културна и политичка права у великој мери била ограничена. Мађари су у оквиру Угарске чинили мање од половине становништва; према попису из 1910. године 48% становништва Угарске је говорило мађарски језик, али у овај проценат нису укључени само етнички Мађари, већ и припадници других народа као што су Јевреји, Буњевци, итд. Остатак становништва Угарске чинили су Румуни, Словаци, Срби, Хрвати, Словенци, Немци, Украјинци, итд.

Након завршетка Првог светског рата и распада Аустроугарске 1918. године, на Париској мировној конференцији, силе Антанте су склопиле Тријанонски споразум са Мађарском, која је тиме призната као независна држава. Споразум је, поред осталих ствари, дефинисао границу између Мађарске и суседних држава (укључујући Краљевину СХС). Области којима је раније управљала хабзбуршка Угарска подељене су између независне Мађарске и суседних држава. Од ових области, у састав Краљевине СХС ушла су подручја бивше Краљевине Хрватске-Славоније, а такође и подручја Баната, Бачке, Барање, Прекомурја и Међимурја. Значајан број Мађара је остао да живи на територијама које су ушле у састав суседних држава, укључујући и Краљевину СХС, али су на овим територијама Мађари били мање бројни у односу на друге народе. Током међуратног периода Мађарска је тражила ревизију граница дефинисаних Тријанонским споразумом, па су односи две државе били затегнути. Чехословачка, Румунија и Југославија су се 2. августа 1938. договориле о делимичној ревизији одредби Тријанонског споразума, којом је Мађарској дозвољено да се поново наоружава.

Априлски рат и Мађарска инвазија Напад на Југославију Априлски рат у Краљевини Југославији званично је почео 6. априла 1941. године када су силе Осовине извршиле инвазију на њену територију. Нацистичка Немачка извршила је инвазију на Југославију ("Операција Казна"), 6. априла 1941. без објаве рата. Био је то прекршај правила и конвенција ратовања. Шест стотина бомбардера и борбених авиона немачке авијације (Luftwaffe) бомбардовало је Београд запаљивим и распрскавајућим пројектилима. Београд је био отворен град, без ваздушне заштите и противваздушне одбране. Уништена су читава стамбена насеља. Процењује се да је у Београду страдало око 17.000 српских цивила током бомбардовања Luftwaffe-а. То је више цивилних жртава него у претходним нацистичким бомбардовањима Варшаве, Ковентрија и Ротердама заједно. Тај варварски акт је сам по себи представљао ратни злочин и акт геноцида јер су мете напада били српски цивили и цивилне структуре. Уништење српског народа и државе било је циљ Адолфа Хитлера. Био је то акт геноцида. Нацистички напад на Београд представља до тада невиђен атак на животе цивила. Тако је отпочело страдање Срба. Огромној армади коју је предводила Хитлерова Немачка, одлучила је да се прикључи и Хортијева Мађарска увидевши прилику да поравна историјске рачуне и промени границе одређене Тријанонским споразумом.

Улазак мађарских трупа у Бачку и Барању Као савезник Немачке, у Другом светском рату учествовала је и Мађарска на челу са Миклошем Хортијем, оданим савезником Хитлера. Хитлер је планирао да изврши инвазију на Совјетски Савез и због тога је тражио додатно војно ангажовање Мађарске на овом простору. Међутим у Југославији је извршен преврат, збачена је влада која је потписала Тројни пакт и Немачка се одлучила да нападне Југославију. Изговарајући се да има нека нерешена питања Хорти је послао своју војску у Бачку. Хорти је без знања парламента ковао планове да заузме Бачку. Међутим, поједини заговорници мађарско-југословенског пријатељства (о којем је претходно био потписан споразум) нису желели да прихвате тај чин и када је пронацистичка влада дошла на власт у Мађарској а тај споразум постао мртво слово на папиру, Хорти је без већих проблема могао да оствари своје планове. У окупацији југословенских територија је учествовало око 80.000 мађарских војника. У сарадњи са представницима Хитлеровог генералштаба, Мађарска до 30. марта израђује распоред мађарских јединица за упад у Југославију. На дан проглашења НДХ, мађарска влада заседа 10. априла 1941. године, одобрава регентову заповест о ратним операцијама у „Јужним крајевима“ и издаје „Прокламацију мађарском народу“ да је војна интервенција неопходна зарад наводне заштите мађарског живља. Стварајући привид да је Бачка освојена херојским биткама, Хортијеве трупе су исценирале сукобе пуцајући по крововима и оптужујући локално становништво да на таванима крије четнике. Мађарске трупе окупирале су Нови Сад и одмах завеле своју управу. У сам град је умарширала војска и наоружани одреди Мађара, а прва мета им је био споменик Светозара Милетића који је уклоњен од стране мађарских окупационих власти. Посебно је страдало цивилно становништво Сомбора, Србобрана, Суботице, Сенте и Новог Сада. Регент Мађарске је прекршио члан 23. Хашке конвенције принудно мобилишући становништво окупиране територије, чиме је прекршен и члан 42. који забрањује присвајање туђег суверенитета за време трајања окупације. Није познат прецизан број Срба, других Словена и Јевреја жртвованих на Источном фронту у оквиру такозваних радних батаљона.

Мађарски окупатор је ушао у Нови Сад из правца Бачке Паланке због страха од поновљеног догађаја у Сиригу. Професор доктор Милан Рунић тврди да је главни узрок тог окупаторовог потеза била опсесија хортијеваца да у Новом Саду има четника. Услед тога, као и због отпора на који су наишле у Сиригу, окупаторске снаге су у Нови Сад ушле из правца Бачке Паланке кроз Футошку улицу. Тек у поподневним сатима је мађарска војска ушла у Темеринску улицу дознавши од домаћих Мађара да је тај део града, Салајка, насељен српским становништвом и да се ту наводно крију четници. Окупатор је наредио да капије остану отворене и заређао по кућама.

Ратни злочини Током априлског запоседања Бачке 1941. године, услед инсценираних сукоба којима је створена привидна витешка битка „храбре“ мађарске војске са „четницима“, побијено је најмање 8.350 (према другим подацима 8.500) грађана. У политичком извештају Светозара Тозе Марковића од 10. октобра 1942. напомиње се да су хортијевци до октобра 1941. године погубили 15.000 душа, око 60.000 затворили у концентрационе логоре и протерали, а у јануарској Рацији 1942. побили „око 10.000 душа у Шајкашкој и Новом Саду“.Глас са Цера часопис бр. 25: „Мађарски злочини над Србима 1941.“, Александар Вељић, 11. јануар 2012. приступ 7. 6. 2013.

Преко 10.000 људи је опљачкано током априлске окупације. Вредност опљачкане имовине износи 539.251.271 предратних динара. Тим чином је прекршена Хашка конвенција (члан 46, 47. и 48.) из 1907. године за шта нико није одговарао, као ни за све друге нечовечности у Хортијевој такозваној Великој Мађарској. Ни у „ужој“ Мађарској није поштеђена аутохтона српска заједница. Тело свештеника Милоша Апића из Сантова нађено је 25. априла 1941. године у дунавском рукавцу, изломљених удова и са два метка у глави. Истражни судија из Мохача је наложио обдукцију и тело је потом покопано у највећој тајности. На стотине мађарских Срба је затворено, нарочито интелигенција. Одлуком генералштаба и Министарства унутрашњих послова, од српске и јеврејске интелигенције су састављени такозвани радни батаљони, а поједини Срби су стрпани у логоре. Априла 1941. у Марцалу је основан логор 440 у који су затворени многи „неповерљиви“ Срби, староседеоци у Мађарској. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора није могла да наведе прецизан број присилно регрутованих војника који су као „топовско месо“ жртвовани на Источном фронту, али „утврђује“ да је био „страховит проценат“ погинулих.

Окупација и анексија Окупаторска подела Војводине Подела Војводине између Мађарске, Недићеве Србије под окупацијом Немачке и НДХ|мини|250п