Осман Гази (, ; 1259 — 9. август 1326.),Kermeli, Eugenia (2009). "Osman I". In Ágoston, Gábor; Masters, Bruce (eds) . Reliable information regarding Osman is scarce. His birth date is unknown and his symbolic significance as the father of the dynasty has encouraged the development of mythic tales regarding the ruler's life and origins; however, historians agree that before 1300, Osman was simply one among a number of Turkoman tribal leaders operating in the Sakarya region. понекад преведено и као Отоман, био је вођа османских Турака, оснивач Османске династије и новонасталог Османског царства (тада познатог као Османски Беглук или Емират) које је по њему и добило име.Kermeli, Eugenia (2009). "Osman I". In Ágoston, Gábor; Masters, Bruce (eds) .. By the time of Osman's death (1323 or 1324)... Држава, која је била само мала кнежевина током Османовог живота, преовладаће као светска империја вековима после његове смрти. Постојала је све до уклањања султаната 1922. године, и алтернативног проглашења Републике Турске и укидања калифата 1924. године.
Због недостатка историјских извора који потичу из његовог живота, врло мало чињеница и информација се зна о њему. Ни један писани извор не потиче из доба Османове владавине. Османлије нису знали историју Османовог живота све до 15. века, више од стотину година после његове смрти.xii. There is still not one authentic written document known from the time of ʿOsmān, and there are not many from the fourteenth century altogether. Због тога је велики изазов за историчаре да направе разлику између чињеница и мита о његовом животу. Један историчар је отишао чак тако далеко да је описао период Османовог живота као "црну рупу".Imber, Colin (1991). Zachariadou, Elizabeth (eds) . p. 75. Almost all the traditional tales about Osman Gazi are fictitious. The best thing a modern historian can do is to admit frankly that the earliest history of the Ottomans is a black hole. Any attempt to fill this hole will result simply in more fables.
Према османској традицији, Османови преци су били потомци племена Каји из групе Огуз Турака. Међутим, многи учењаци раних Османлија то сматрају каснијом измишљотином која је имала за циљ да ојача династички легитимитет.Kermeli, Eugenia (2009). "Osman I". In Ágoston, Gábor; Masters, Bruce (eds) . Османска кнежевина је била само једна од многих Анадолских беговина који су се појавили у другој половини 13. века. Још током Османовог живота, Османска кнежевина је често улазила у сукобе са Византијским царством, које ће касније његови потомци потпуно освојити.
Име Неки историчари тврде да је Османово изворно име било турско, вероватно Атман или Атаман, и да је тек касније промењено у "Осман", које је арапског порекла. Најранији византијски извори, укључујући Османовог савременика Ђорђа Пахимера, његово име пишу као Ατουμάν (Атоуман) или Ατμάν (Атман). Осман је можда касније у свом животу усвојио престижније муслиманско име.. By the time of Osman's death (1323 or 1324)...
Арапски учењаци попут Шихаба ал-Умарија и Ибн Халдуна користили су име Осман, док га је Ибн Батута, који је посетио регију током владавине Орхана I, назвао Османчик.Ahmet Yaşar Ocak, (2000), Osmanli Devleti'nin kuruluşu: efsaneler ve gerçekler, pp. 45 Суфикс -чик (или -чук), указује на деминутив у турском језику, па је због тога био познат под именом Османчик, што значи „Осман Мали“, како би се направила разлика између њега и трећег калифа „Османа Великог“.Kenje Kara, Daniel Prior, (2004), Archivum Ottomanicum, Volume 22, стp. 140
Историјска позадина Већина извора се слаже да су Турци Османлије припадали турском клану Каји Огуз, који је, према османским традицијама, побегао из родне домовине у средњој Азији, током раног 13. века, због инвазије Монгола. Клан се настанио у Анадолији, у региону који је припадао Селџучком султанату Рум.Hōca Efendi, Saʿd al-Dīn b. Ḥasan (1863). Tâcü't-Tevârih [The Crown of Histories] (in Ottoman Turkish). Istanbul: Matbaa-i Âmire. стp. 13–15.
Други извори тврде да се Каји клан преселио у Анадолију два века раније од претходно поменутог датума, заједно са Селџуцима, када су око 1040. године отишли у Курасан да би живели у близини града Мерва. Затим се Каји клан преселио према источној Анадолији након 1071. године, где се раселио заједно са осталим турским клановима. Касније су се укључили у војску султана Кајкубада I и борили против Хуразмијанаца, Монгола и Византинаца, који су нападали и пљачкали селџучке земље.
Према неколико извора, ратници Каји племена били су познати по испуњавању првих редова у биткама, а њихове борбене вештине и храброст били су међу главним факторима у којима су Селџуци победили у многим биткама. Ова чињеница подстакла је султана Кајкубада да именује Ертугрула, емира клана, за мокадама (поручника) и да награди Кајије са плодним земљама у близини Анкаре, где су се настанили и неколико година остали у служби султана.Farīd, Muḥammad (2006). Tārīkh al-Dawlah al-ʻAlīyah al-ʻUthmānīyah [History of the Exalted Ottoman State] (in Arabic) (10th ed.). Beirut: Dar al-Nafa'is. стp. 115–116.. [History of the Ottoman Sultans] (in Arabic) . Damascus: Dār al-baṣāʼir. стp. 9–10.
Касније је Ертугрул добио власт над градом Согут у северозападној Анадолији на византијској граници. Такође је стекао титулу Уч бејлик или Уч бег. Давање ове титуле било је у складу са традицијом Селџучког султаната, који награђује сваког поглавара клана који се уздигне на власт и којем се придружује низ мањих кланова. Међутим, Ертугрул је имао далекосежне политичке амбиције. Настојао је да се прошири изван земаља које су му биле награђене. Тако је почео да упада у византијске поседе у име султана, успешно освајајући неколико градова и села, и полако проширујући своју власт током половине века који је провео као гувернер Селџука. Ертугрул је умро у старости од око 90 година.
Османова владавина Осман је рођен 1258. године, мада се у неким изворима помиње и 1259. година. О његовом раном животу се мало зна, с обзиром да постоје различите приче и традиције.Kermeli, Eugenia (2009). "Osman I". In Ágoston, Gábor; Masters, Bruce (eds) . стp. 444. Једна традиција каже да је његов отац, Ертугрул, водио турско племе Каји западно од централне Азије у Анадолији, бежећи од Монгола. Османова мајка се звала Халиме Хатун. Ертугрул је обећао верност и оданост Иконијском султану Алеадину Кајкубаду I, који му је дао дозволу да успостави Беглук и прошири га ако би хтео, на рачун суседних византијских провинција.
Почетак владавине мини|Османска минијатура која приказује Османа у раним годинама. Ова локација је била повољна, јер је богата Византија почела да слаби на Западу, док су на Истоку, муслиманске снаге под Турцима Селџуцима поделили и оместили у лице немилосрдним Монголима. Багдад је био избачен од Хулагу Клана 1258. године, отприлике када је Осман рођен. Године 1251., Ертугрул је освојио Никеју (Византија) град Тебашион, који је преименовао у Согут, који је исто и постао прва престоница Османске државе, а и такође место где се Осман родио.
Осман је постао бег (вођа) свог племена Каји након очеве смрти (1280/81). До тог времена, плаћеници су крали вредне ствари ослабљене Византије, а већина њих су се борили против њих, како би наметнули ислам преко православља. Поред тога, сурови Монголи су наставили да врше масакрирање у мањим земљама, те је већина муслиманског становништва била приморана да бежи ка Османовој територији, чиме су његови утицај и моћ расли. Од тих људи, многи су били Гази ратници, тј. "правоверни борци за ислам", њихов циљ је био да оснују моћну државу како би Монголе и Византинце потиснули у "други план". Под јаким и способним вођством Османа, ти ратници су брзо показали своју завидну снагу, а темељи царства тј. државе су брзо постављени.
После Ертугрулове смрти, његов син Осман је обновио пријатељске односе да појединим истакнутим хришћанима, у првом реду са намесником града Билеџика. Овај му је дозвољавао да код њега остави сво покућство када би кренуо на летња станишта. Осман му је за узврат поклањао тепихе, сир и јагњад. Међутим, други хришћански владари као на пример намесник Ајнегела, нису имали поверење у Османа, и често су улазили у сукобе. Услед окршаја, било је жртава са обе стране, а живот је изгубио Османов синовац Бај Хоџа, син Сару Бату Савџија. Намесник града Караџахисара и његов брат Каланоз су се такође убрајали у Османове непријатеље. Током једног напада, погинуо је Сару Бату Савџи, Османов брат.
Проширивање територије мини|Територија Османског царства за време владавине Османа I. Осман је изгледа пратио стратегију да повећа своју територију на рачун Византије, избегавајући сукобе са својим турским (муслиманским) суседима. Његови први походи су виђени кроз пролазе који воде од голих подручја северне Фригије код модерног Ескисехира у вишим плодним равницама Битиније. Према историчару Станфорду Шаву, сви ови успеси су постигнути против локалних византијских племића, од којих су већина били поражени у борби, док су неки чак прешли и на његову страну као нпр. његов касније најбољи пријатељ, Козе Михаило, који је чак примио ислам и добио име Абдулах Гази.
Сазнавши да је Осман запао у тешкоће и да је емир Гермијана непријатељски расположен према њему, селџучки султан је лично дошао у област Караџахисар, да казни хришћане. Али султан је морао одмах да се врати, јер су Монголи напали град Ерегли (Хераклају у Кападокији). Осман је сам однео победу, те је послао свог синовца Актимура, сина Османовог брата Гундуза, да пренесе добру вест султану, који му је као награду послао заставу и поклоне.
Чим је заузео град, Осман је почео да организује своју државу. Куће које су напустили хришћани дао је људима који су дошли из емирата Гермијана, претворио је цркве у џамије и увео муслиманску молитву. Коначно, изградио је трг привлачан и за становнике Билеџика, града смештеног на територији Византије.
Осман је одржавао веома добре и пријатељске односе са хришћанином по имену Козе Михаило (Михаило Ћосави), заповедником Харманкаје. Како наводи хроника, Осман је присуствовао Михаиловом венчању, а заједно су ишли и у ратне походе. Њихови коњички походи су их довели све до града Гојника и Таракли Јениџесија, на месту где се завија река Сакарија. Да би прешли реку, за водича су узели извесног Самса чавуша који је са својим братом Силемишом живео у тој области, у добрим односима са хришћанима. Осман и Михаило су грабили све што им је долазило под руку, али нису одводили заробљенике: једини циљ им је био да покоре становништво.
Битка код Бафеона Битка код Бафеона вођена је 27. јула 1302. године између османске војске под Османом I са једне и Византијског царства под командом Ђорђа Музалона са друге стране. Битка је део Византијско-османских ратова, а завршена је победом Османлија.
Османлије су под Османом I упадали на територије Византије током последње две деценије 13. века. Због тога византијски цар Михаило IX организује поход на Османлије у пролеће 1302. године. Осман је избегавао отворену борбу и вештим маневрима изоловао Михаилову војску у Магнезији. Тако је Михаилов поход осуђен на неуспех, па је он одлучио да се врати у Цариград.
Како би осујетио напад Османлија на Михаилову војску, његов отац Андроник шаље на Османлије одред од 2000 људи под командом Ђорђа Музалона. Осман сакупља војску од 5000 људи и напада византијску војску код Бафеона. Византијска војска је разбијена, а остатак се повукао назад на византијску територију.
Покушај византијско-монголске конвергенције мини|328x328пиксел|Илустрација која приказује Османа како уводи гази ратнике у битку.|лево