Бајазит II (; 3. децембар 1447 — 26. мај 1512) био је осми султан Османског царства и син султана Мехмеда II Освајача. Владао је Османским царством у периоду од 1481. до 1512. године.

Током своје владавине, Бајазит је консолидовао Османско царство, осујетио про-Сафавидску побуну и коначно абдицирао свој престо свом сину Селиму I. Бајазит је евакуисао Јевреје Сефарда из Шпаније након пада Насридске Краљевине Гранаде и проглашења декрета Алхамбре и раселио их по османским земљама, посебно у Солуну.

Младост Бајазит је син султана Мехмеда II и Емине Гулбахар султаније. Његова миљеница била је Гулбахар хатун са којом је имао старијег сина, принца Ахмеда и принца, касније султана, Селима I. Своје принчевско доба провео је као намесник у Амасији, из које је наследио престо након смрти његовог оца, султана Мехмеда II Освајача.

Грађански рат (1481—1482) лево|мини|Принц Џем, полубрат Бајазита II. Мехмед II је за собом оставио два сина. Старији, Бајазит, боравио је у Амасији. У доста лошим односима са својим оцем, принц је био у контакту са дервишким редом халветија. Таст Синан-паше, беглербега Анадолије, био је такође близак неким другим личностима које су имале утицај на јаничаре, попут везира Исах-паше, непријатеља великог везира. Иако Бајазит није имао везе са смрћу свога оца (Мехмед II Освајач преминуо је од последица гихта), чињеница је да су се на његовом двору у Амасији окупљале разне политичке струје чија се политика супротстављала политици Мехмеда II. Стога је природно што је Караманли Мехмед, иако је обавестио Бајазита о смрти султана Мехмеда II, подржавао његовог брата Џема, који је службовао у Коњи. Било је одређених личности код којих је Џем уживао симпатије. Али насупрот јакој струји свога брата, који је располагао редовном војском и моћним савезницима, он је као подршку имао непопуларног великог везира и локалне јаничарске трупе, као и локална туркменска племена која нису подржавала централну власт Османског царства.

Док је Џем напредовао ка Босфору, са намером да увећа своју војску, Бајазит је окупио своје снаге и припремао линије одбране Истанбула: победник у престоници, имао је све шансе да добије престо. Међутим, сазнавши за смрт султана, јаничари су се побунили. Прешавши Босфор, опљачкали су град и убили великог везира. Исах-паша је 4. маја 1481. године на престо поставио Коркут челебију, Бајазитовог сина, у очекивању доласка његовог оца. Бајазит је 22. маја ушао у престоницу и преузео власт. Са друге стране, Џем је стигао у Бурсу, где се прогласио за владара. Чак је ковао и новац са својим именом. Но, пошто је његов брат одбио да му да азијску страну царства, дошло је до одлучујуће битке код Јенишехира, 19. јуна 1481. године. Бајазит, коме се прикључио освајач Отранта Гедик Ахмед-паша, победио је Џема, кога је на бојном пољу напустило много људи, јер су се определили за страну онога ко је очигледно био султан. Џем је са својом породицом побегао у Каиро.

Султан Бајазит II се ипак није решио свих брига. Караманлија Касим-бег, који је уточиште нашао код Аккојунлуа, желео је да искористи околности и поврати своју кнежевину. Са својом војском није успео да се наметне Гедик Ахмед-паши, али је Бајазит сматрао да је много мудрије преговарати са витезовима са Родоса о шестомесечном примирју, закљученом новембра 1481. године и да се споразуме са Венецијом са којом је договор о миру потврђен у јануару 1482. године: границе су задржане, а плаћање трибута је укинуто; заузврат, Венеција ће платити своје дугове и прихватити да плаћа улазну царину за своју робу у висини од 4 %.

За то време, у марту 1482. године, Џема, кога је дискретно помагао мамелучки султан, а подстакнут од стране Касим-бега и пребега из табора Гедик Ахмед-паше, поново је окушао срећу у Анадолији. Караманлијама је обећао рестаурацију њихове кнежевине. Међутим, услед недостатка плана и јединствене команде, принчева војска се расула. Био је принуђен да поново побегне, а уточиште је нашао на Родосу, где се искрцао 29. јула. Желео је да стигне у Угарску, како би у Румелији поново започео борбу за престо. Али, витезови су га убедили да најпре оде у Француску. Задржан у тој земљи од октобра 1482. до 1488. године, а касније у Риму од 1489. до 1495. године, Џем је био предмет споразума донетог у априлу 1483. године између Порте и витезова са Родоса. Пошто су обећали да ће задржати претендента, витезови су добили годишњу надокнаду од султана у износу од 40 000 дуката, економске повластице и признавање права на тврђаву Халикарнас (Бодрум). Џем је од тог тренутка био само оруђе у рукама католичке дипломатије.

Пошто се решио свога брата, Бајазит је успоставио ред у царству. Касим-бег, који је именован за намесника Ичелија, прекинуо је чарке са Караманом, који је дефинитивно припојен Османском царству. По повратку у Истанбул, Бајазит је учврстио власт погубљењем Огуза, младог Џемовог сина, и непријатног Гедик Ахмед-паше, који је тешко прихватао његову мировну дипломатију и који је склапао завере са својим тастом, великим везиром Исах-пашом, и при том имао велики број присталица у редовима јаничара. Његово погубљење 18. новембра 1482. године изазвала је побуну јаничара. Удаљен је потом и Исах-паша, кога је заменио Месих-паша.

мини|Султан Бајазит II (1481—1512)

Политика Бајазита II Нови султан имао је тридесет четири године. Вероватно истрошен услед нездравог живота- у младости је конзумирао опијум, што је изазвало огромно незадовољство његовог оца, у каснијим годинама постао је побожан и богобојажљив. Но, без обзира на његове приватне склоности, околности су му наметнуле политику какву је водио.

На унутрашњем плану, укинуо је непопуларне мере које је предузео његов отац: вратио је мулк и вакуф њиховим законитим корисницима. Дервиши су повратили све почасти. Италијанске слике које је наручио његов отац су продате. Његов надима „Вели” (Свети) био је заиста заслужен. С друге стране, моћ је враћена „султановим робовима” (капи кулари) и јаничарима осигурала да поново добију дар за успешно ступање на престо. Очито да је султан настојао да ојача своју личну власт. Члан породице Џандарлија је 1498. године поново наименован за великог везира.

На спољном плану, владавина Бајазита II обележена је живом дипломатском активношћу. Не може се рећи да она није постојала раније; Мехмед II Освајач је заиста организовао завидну обавештајну мрежу. Али, питање Отранта, а затим проблем око принца Џема били су узрок, а сасвим сигурно и прилика, за бројне дипломатске мисије Порте, која је слала представнике на више западних дворова. Докле год је Џем био у рукама западних сила, било је корисно споразумевати се са њима: Бајазит је послао на Родос, а затим у Рим, годишњи трибут. Поклонио им је драгоцене реликвије. Обавезао се 1490. године да неће напасти Венецију, папске државе и Родос, и у више наврата одустајао је од припрема за поход на мору, услед притиска папе и витешког реда на Родосу. Чак су, 1494. године, краљ Напуља и папа Александар VI захтевали од Порте помоћ против француског краља Шарла VIII. Османско царство прихватило је игру великих сила. За време владавине Бајазита II створени су и први контакти са Московљанима. Чињеница је да су они, 1495. и 1499. године начинили прве кораке да се склопи трговински споразум.

Колико год да је Бајазит II био пацифиста, османска политика била је агресивна кад год су то околности допуштале. У том периоду вршени су упади у Далмацију, у Босну, Корушку, Хрватску, Крањску, Аустрију, Угарску и Пољску, а гусарење није престајало. Било је, такође, и већих сукоба.

Прва освајања током владавине: Херцеговина и Молдавија Пошто је повратио власт на унутрашњем плану, Бајазит II је могао да се посвети другим питањима. У пролеће 1483. године, беглербег Румелије освојио је Херцеговину, која је од тада била потпуно везана за Порту. Султан је отишао у Румелију, где је обновио утврђења. Смрћу његовог оца, прекинуто је примирје са Угрима, те су се у тој области стално дешавали напади и контранапади. Стигавши до Софије, Бајазит II је предложио обнављање примирја. Краљ Матија Корвин, који је ратовао са царем, прихватио примирје на 5 година.

Успоставивши мир са својим главним непријатељима, Венецијом и Угарском, султан је кренуо у поход на Молдавију. Већ дуже времена се та кнежевина противила Порти у Влашкој, чији су владари- наметнуо их је Стефан Велики- убрзо потчињени султану. У тој области се непрестано водио рат. Један неуспешан османски поход (1481. године) изазвао је Стефанов одговор. Био је то изговор за поход који је Бајазит II повео 1484. године против градова Килија и Акерман, који су имали велики стратешки значај и чије је запоседање отварало пут ка Пољској и Угарској. Штавише, османски гарнизони на молдавској територији онемогућавали су њихове интервенције у Влашкој. Коначно, ти важни привредни градови налазили су се на трговачком путу који је повезивао Пољску и Балтик са Блиским истоком, преко Црног мора. Заузимањем ових градова ојачала је позиција султана, док је Молдавија ослабила. Он је коначно постао господар читавог Црног мора, што се и могло предвидети ако се сагледа промишљена политика коју је у тој области од доласка на престо водио Мехмед II Освајач.

Молдавија није била укључена у примирје склопљено са Угарском. Бајазит је могао да делује без икаквог страха, па је захтевао исплату целог трибута који му је Молдавија дуговала. Кренувши са снажном војском, заједно са флотом која је била задужена за снабдевање и превоз артиљерије, султан је имао помоћ својих влашких и кримских вазала. Опсада Килије започета је 5. јула, а град је пао 14. јула. Затим је на ред дошао Акерман, чија је опсада почела 22. јула, а завршена 7. августа. Заузимање ових градова потпомогла је проосманска струја, која је несумњиво желела да задржи економску моћ, тако што ће ући у османске кругове, с обзиром на то да је Порта контролисала читаво Црно море. Организација победе, са колоном депортованих ка престоници, заробљавањем оних који се нису предали и регрутовањем младих људи, али такође и уобичајено поштовање локалних законских обичаја, били су у вези са економским значајем два града.

Антиосманска струја обратила се Стефану Великом. Он је, схвативши да од угарског краља не може ништа да очекује, крајем пролећа 1485. године напао Акерман. Његов неуспех изазвао је у јесен казнени поход Османлија. Бајазит II могао је да се похвали да је успео тамо где његов отац није могао. Црно море је коначно постало османско.

Сукоб са Египтом