Нервни систем или живчани систем () обезбеђује усаглашавање организма животиње са спољашњом средином кроз сталне и брзе реакције на промене у тој средини и координацију деловања организма као целине. Нервни систем обухвата нервне и глијалне ћелије у једном организму, њихов распоред и међусобне везе. У биологији, класична доктрина нервног система утврђује да је то веома сложен део животиње који координира своје акције и сензорне информације преносећи сигнале у и из различитих делова свог тела. Нервни систем детектује промене животне средине које утичу на тело, а затим ради у тандему са ендокриним системом како би реаговао на такве догађаје. Нервно ткиво је прво настало у организмима сличним црвима пре око 550 до 600 милиона година. Међутим, ова класична доктрина је последњих деценија доведена у питање открићима о постојању и употреби електричних сигнала у биљкама.. На основу ових налаза, неки научници су предложили да биљни нервни систем постоји и да би требало створити научну област под називом неуробиологија биљака.. Овај предлог је довео до спора у научној заједници између оних који сматрају да треба говорити о нервном систему биљака и оних који су против тога.. Нефлексибилност позиција у научној дебати на обе стране довела је до предлога решења дебате, које се састоји од редефинисања концепта нервног система коришћењем само физиолошких критеријума и избегавања филогенетских критеријума..
Код кичмењака састоји се од два главна дела, централног нервног система (ЦНС) и периферног нервног система (ПНС). ЦНС се састоји од мозга и кичмене мождине. ПНС се углавном састоји од нерава, који су затворени снопови дугих влакана или аксона, који повезују ЦНС са сваким другим делом тела. Нерви који преносе сигнале из мозга називају се моторни нерви или еферентни нерви, док се они нерви који преносе информације од тела до ЦНС-а називају сензорни нерви или аферентни. Кичмени нерви су мешовити нерви који служе обе функције. ПНС је подељен на три одвојена подсистема, соматски, аутономни и ентерички нервни систем. Соматски нерви посредују у вољном кретању. Аутономни нервни систем се даље дели на симпатички и парасимпатички нервни систем. Симпатички нервни систем се активира у хитним случајевима да мобилише енергију, док се парасимпатички нервни систем активира када су организми у опуштеном стању. Ентерични нервни систем функционише да контролише гастроинтестинални систем. И аутономни и ентерични нервни систем функционишу несвесно. Нерви који излазе из лобање називају се кранијални нерви, док се они који излазе из кичмене мождине називају кичмени нерви.
На ћелијском нивоу, нервни систем је дефинисан присуством посебне врсте ћелије, која се зове неурон, такође позната као "нервна ћелија". Неурони имају посебне структуре које им омогућавају да брзо и прецизно шаљу сигнале другим ћелијама. Они шаљу ове сигнале у облику електрохемијских импулса који путују дуж влакана званих аксони, који се могу директно пренети на суседне ћелије кроз електричне синапсе или изазвати ослобађање хемикалија које се називају неуротрансмитери у хемијским синапсама. Ћелија која прима синаптички сигнал од неурона може бити узбуђена, инхибирана или на други начин модулисана. Везе између неурона могу формирати неуронске путеве, неуронска кола и веће мреже које стварају перцепцију света о свету и одређују његово понашање. Заједно са неуронима, нервни систем садржи и друге специјализоване ћелије које се називају глијалне ћелије (или једноставно глија), које пружају структурну и метаболичку подршку.
Нервни системи се налазе код већине вишећелијских животиња, али се веома разликују по сложености.. Једине вишећелијске животиње које уопште немају нервни систем су сунђери, плакозои и мезозои, који имају веома једноставне планове тела. Нервни систем радијално симетричних организама цтенофора (чешљастих желеа) и цнидарија (који укључују анемоне, хидре, корале и медузе) састоје се од дифузне нервне мреже. Све друге животињске врсте, са изузетком неколико врста црва, имају нервни систем који садржи мозак, централну врпцу (или две врпце које иду паралелно) и нерве који зраче из мозга и централне врпце. Величина нервног система креће се од неколико стотина ћелија код најједноставнијих црва, до око 300 милијарди ћелија код афричких слонова..
Централни нервни систем функционише тако да шаље сигнале од једне ћелије до друге, или од једног дела тела до другог и да прима повратне информације. Неисправност нервног система може настати као резултат генетских дефеката, физичког оштећења услед трауме или токсичности, инфекције или једноставно осећаја. Медицинска специјалност неурологије проучава поремећаје нервног система и тражи интервенције које их могу спречити или лечити. У периферном нервном систему, најчешћи проблем је неуспех нервне проводљивости, што може бити узроковано различитим узроцима укључујући дијабетичку неуропатију и демијелинизирајуће поремећаје као што су мултипла склероза и амиотрофична латерална склероза. Неуронаука је област науке која се фокусира на проучавање нервног система.
Структура Нервни систем је добио име по нервима, који су цилиндрични снопови влакана (аксони неурона), који извиру из мозга и кичмене мождине, и гранају се више пута да инервирају сваки део тела. Нерви су довољно велики да су их препознали стари Египћани, Грци и Римљани, али њихова унутрашња структура није била схваћена све док није постало могуће испитати их под микроскопом. Аутор Мајкл Николетсеас је написао:
Микроскопски преглед показује да се нерви првенствено састоје од аксона, заједно са различитим мембранама које их обавијају и раздвајају у фасцикле. Неурони који стварају нерве не леже у потпуности унутар самих нерава – њихова ћелијска тела се налазе у мозгу, кичменој мождини или периферним ганглијама.
Све животиње које су напредније од сунђера имају нервни систем. Међутим, чак и сунђери, једноћелијске животиње и неживотиње као што су слузаве калупе имају механизме сигнализације од ћелије до ћелије који су претходници неуронима.. Код радијално симетричних животиња као што су медуза и хидра, нервни систем се састоји од нервне мреже, дифузне мреже изолованих ћелија. Код билатералних животиња, које чине велику већину постојећих врста, нервни систем има заједничку структуру која је настала рано у Едијакарском периоду, пре више од 550 милиона година.
Ћелије Нервни систем садржи две главне категорије или врсте ћелија: неуроне и глијалне ћелије.
Неурони
Основна организацијска и функцијска јединица нервног система је нервна је ћелија или неурон. Састоји се од звездастог тела са једром и нервних наставака. То су: (1) кратки - дрволико разгранати дендрит и (2) дужи неурит или нервно влакно, који се на крају такође грана. Дендрити преносе импулсе (подстицаје, подражаје) ка телу неурона, а аксони - од тела ка дендриту суседног неурона или ефектору. Међусобни спој суседних нервних ћелија остварује се функционалном везом дендтита једне са неуритом друге и то преко синапсе или спојнице. мини|300px|Приказ мултиполарног неурона кичмењака: 1. дендрит 2. аксон 3. Ранвијеова сужења (чворови) 4. терминални завршеци аксона 5. мијелински омотач (створен од Шванове ћелије или олигодендроцита) 6. тело неурона 7. једроПериферни нерви састављени су од аксона који се пружају читавом њиховом дужином па код човека могу достићи дужину и преко 1 м. Мождане и мождинске нерве чине снопови кратких аксона, а у осећајним и аутономним нервима, тела неурона се удружују у специјалне чвориће - ганглије.Hadžiselimović, Rifat, Maslić E. : Osnovi etologije – Biologija ponašanja životinja i ljudi. Sarajevo Publishing, Sarajevo.
Неурони се могу разликовати од других ћелија на више начина, али њихово најосновније својство је да комуницирају са другим ћелијама путем синапси, које су спојеви мембрана који садрже молекуларну машинерију која омогућава брз пренос сигнала, било електричних или хемијских. Многи типови неурона поседују аксон, протоплазматску избочину која се може проширити до удаљених делова тела и направити хиљаде синаптичких контаката; аксони се обично простиру по целом телу у сноповима који се називају нерви.
Чак и у нервном систему једне врсте као што су људи, постоје стотине различитих типова неурона, са широким спектром морфологија и функција. Ово укључује сензорне неуроне који претварају физичке стимулусе као што су светлост и звук у нервне сигнале, и моторне неуроне који трансмутирају нервне сигнале у активацију мишића или жлезда; међутим, код многих врста велика већина неурона учествује у формирању централизованих структура (мозак и ганглије) и они примају сав свој улаз од других неурона и шаљу свој излаз другим неуронима.
Глијалне ћелије
мини|Астроцити су приказани црвеном бојом. Ћелијска језгра су приказана плавом бојом. Астроцити су добијени из мозга новорођених мишева. Глијалне ћелије (назване од грчког за „лепак“) су не-неуронске ћелије које пружају подршку и исхрану, одржавају хомеостазу, формирају мијелин и учествују у преносу сигнала у нервном систему.. У људском мозгу се процењује да је укупан број глија отприлике једнак броју неурона, иако се пропорције разликују у различитим деловима мозга.. Међу најважнијим функцијама глијалних ћелија је да подржавају неуроне и држе их на месту; да снабдевају неуроне хранљивим материјама; за електричну изолацију неурона; за уништавање патогена и уклањање мртвих неурона; и да обезбеде смернице за усмеравање аксона неурона ка њиховим циљевима. Веома важан тип глијалних ћелија (олигодендроцити у централном нервном систему и Шванове ћелије у периферном нервном систему) стварају слојеве масне супстанце зване мијелин која се обавија око аксона и обезбеђује електричну изолацију која им омогућава да много брже преносе акционе потенцијале. Недавна открића показују да глијалне ћелије, као што су микроглија и астроцити, служе као важне резидентне имуне ћелије у централном нервном систему.
Анатомија код кичмењака Нервни систем кичмењака (укључујући људе) је подељен на централни нервни систем (ЦНС) и периферни нервни систем (ПНС). Централни нервни систем (ЦНС) је главно одељење и састоји се од мозга и кичмене мождине. Кичмени канал садржи кичмену мождину, док лобањска шупљина садржи мозак. ЦНС је затворен и заштићен менингама, трослојним системом мембрана, укључујући чврсти, кожни спољашњи слој који се назива тврда опна. Мозак је такође заштићен лобањом, а кичмена мождина пршљенима.
Периферни нервни систем (ПНС) је заједнички назив за структуре нервног система које не леже унутар ЦНС. Сматра се да велика већина снопова аксона званих нерви припада ПНС-у, чак и када се ћелијска тела неурона којима припадају налазе унутар мозга или кичмене мождине. ПНС је подељен на соматски и висцерални део. Соматски део се састоји од нерава који инервирају кожу, зглобове и мишиће. Ћелијска тела соматских сензорних неурона леже у ганглијама дорзалног корена кичмене мождине. Висцерални део, такође познат као аутономни нервни систем, садржи неуроне који инервирају унутрашње органе, крвне судове и жлезде. Сам аутономни нервни систем се састоји од два дела: симпатичког и парасимпатичког нервног система. Неки аутори такође укључују сензорне неуроне чија ћелијска тела леже на периферији (за чула као што је слух) као део ПНС-а; други их, међутим, изостављају.