Дробњаци су српско старохерцеговачко племе које је ушло у састав Црне Горе 1878. године. Појам Дробњак се први пут помиње као презиме (Бран Дробњак) 1354 године а као област 1390. године. Племе су основали: Вуловићи, Ђурђићи, Косорићи, Томићи и Церовићи, који су се у 16. вијеку доселили из Бањана у катуне у Дробњак.
Дробњаци, расељавајући се, носили су то име са собом. Тако назив Дробњак, Дробњачки налазимо: у Лици, на Гласинцу на Романији, у Рисну, у околини Београда, у Подрињу, у порјечју Западне Мораве, у Кузмину и Вучитрну, као презиме. У Бањанима као име мјеста (Дробњачка међа). У Скопској Црној Гори, (као име села), на Косову се читав крај између Штимља и Неродимља зове Дробњаци, У Ибарском Колашину насељени су Дробњаци и тако се зову. Такође као презиме око Пријепоља и Новога Пазара. Око Нове Вароши као Дробњаковићи.
Племе Ускоци и нарочито племе Шаранци у ширем смислу спадају у Дробњаке, иако се воде као посебна племена.
О имену Д. Ж. Братинић забележио је ово предање 1883.године у свом путопису, Из Никшића на Горанско: У 16. веку Реџеп (Хоџа) Паша, царев сестрић ударио је са војском у Дробњак. Дробњаци разбише турску војску, а сам паша погибе у бици. Да би се извадили код султана због пораза, Турци извадише дроб (унутрашње органе) паши и закопаше у земљи како би остао на месту погибије. А тело пренесоше у цареву џамију у Сарајево где га сахранише. По овом дробу пашином које је закопано у племену, племе је добило име Дробњаци.
Личност Реџеп (Хоџа) Паше не налази се у познатим историјским изворима. Неки истраживачи бележе да је тај турски великаш у ствари Гази Хусрев- бег, за ког постоје јасни историјски извори да је био сестрић турског султана Селима I, да је погинуо 1541.године у Црној Гори и да је његово тело сахрањено у Сарајеву у његовој задужбини Гази Хусрев-беговој џамији (Бегова џамија).
Салих Сидки Хаџихусеиновић Мувектит исламски историчар Босне записао је сличну причу: Гази Хусрев-бег је године 948. (1541/42) кренуо на Црну гору да казни побуњенике. За вријеме борбе пао је као шехид од руке једног невјерника из племена Куча. Према ономе што се преноси с кољена na кољено, на том мјесту је покопана утроба умрлог, па је мјесту остало име Дробњак, који се и данас тако зове. Његово тијело, Богом помиловано, покопано је у часном турбету које је подигао у Сарајеву, нека га Бог помилује. (Muvekkit, 125).
Но ово предање о имену Дробњак, се не слаже са историјским изворима, јер Константин Јиречек преноси како је у дубровачким архивима за период од 1392. до 1436. године нашао доста уговора са поносницима (караванским превозницима) понајвише Дробњацима који су превозили робу из Дубровника за Брсково у Србији. Као што се из овога види име Дробњак је старије од турског периода, те да је народ, по речима историчара и етногеографа Светозара Томића, неко старије предање пренео у турско доба, како то обично има обичај да чини. Такође по дубровачким изворима Дробњаком се може сматрати и област кроз коју су пролазили каравани на путу из Дубровника ка унутрашњости средњевековне Србије, те се у том случају Дробњак може сматрати и географском одредницом, а становници Дробњака Дробњацима.
Реч дробњак неко повезује са грчком речи дромос (δρόμος) што значи пут, друм. мини|Село Мокро ( Шавник), у дробњачком кориту
Територија Племе се налази на северо-источној страни старе Херцеговине, односно на северу данашње Црне Горе.
На истоку су племена Шаранци и Горња Морача, на југу Никшићка нахија, на западу река Пиве и на северу река Таре. Главни пут који је ишао кроз дробњачку племенску област дугачак је, како С.Томић наводи, 10 сати пута и простире се правцем југ-север. То је пут који и данас везује Никшић и Пљевља. Тај пут се помиње још у средњем веку, као пут који је повезивао Котор са Пожегом преко Оногошта (Никшића) и Пљеваља и ишао је преко Дробњака. Од овог пута одвајао се један споредни пут који је повезивао старо Брсково са Котором. Светозар Томић у својој детаљном опису географских одлика, дробњачку област дели планином Ивицом на 2 дела: прави Дробњак - корито jезера
Корито је увала између планина испресецана рекама и косинама а Језера су висораван између планина Дурмитора, Ивице, Сињајевине и реке Таре. мини|Дурмитор национални парк, област језера
Настанак племена О најстаријим становницима дробњачким историчар Светозар Томић 1902. године бележи да се не зна ко су и да о њима нема трага. С обзиром да је област дробњачка планинска и са свих страна затворена планинским венцима, Томић претпоставља да се о њу нико није отимао, ако је уопште била настањена пре доласка данашњих Дробњака. Зна се само да су племе Кричи-Кричкови држали област Језера, а да је прави Дробњак- тј.корита била слабо насељена. У 14. вijeku еку дубровачки извори помињу Дробњаке, поноснике (превознике) који су на коњима преносили робу из Дубровника ка средњевековном Брскову. По планинама Ивици и Дурмитору постојали су катуни на које су се издизали Бањани, а које средњевековни путници описују као пастире на оном месту где су данашњи Бањани.
Сталног становништа осим поменутих Дробњака- поносника није било, а који су се раселили доласком Турака и престанком трговачких каравана између Дубровника и средњевековне Србије. Како С.Томић 1902.године бележи, по казивању да осим 4 куће које су постојале приликом доласка предака данашњих Дробњака, сталног становништа у области коју назива прави Дробњак -корита није било. Те четири куће су Милашиновићи на Превишу, Ђукићи на Кутњој Њиви, Курепи-Курепови на Тушини и Вуковићи-Мољњевићи на Добрим Селима. Те да је из ове 4 куће цео Дробњак ватру пренео. Њихови потомци се тиме веома поносе и када им неко приговори да се не зна који су и одакле су, да му одговоре : шта ти говориш, кад си из наше куће ватру однео те у својој пропирио. Сви остали су дошљаци, те да се зна ко је одакле дошао и приближно када је дошао. Јер нигде као у том крају није српска традиција тако жива. Стари српски обичаји, патријахални живот, племенске особине и уопште особине српског народа нису нигде толико у целости очуване као у Дробњаку. Све је то пас-пасу (колено-колену) у лепим причама, досеткама, анегдотама и обичајима предавао. Наводи С.Томић у својој антропогеографској студији.
По једној општој причи која се у свуда у племену исто прича. Након горе поменутих старинаца, први су дошли Вуловићи, Ђурђићи, Косорићи, Томићи и Церовићи, опприлике средином 16.века (С.Томић наводи пре оквирно 350 година, а наведену антрополошку студију је радио 1898.године): из Рудина у близини данашњег Никшића, односно из области племена Бањана. Међутим њихово порекло није из Рудина. Како даље предање говори они су из Босне. Падом Босне под Турке (1463.) многе су се српске породице селиле са дедовских огњишта немогавши да издрже турске притиске и зулуме.Нарочито је притисак био велики над становништвом које је живело у градовима и у близини градова. Зато су се наведених 5 породица и још једна, које су живеле у близини Травника, спаковале са свиме што су имали и потражили ново место за живот, спустивши се јужније према Херцеговини. У Рудинама им је једно време било мирно, с обзиром да је планинско подручје и да нема у близини тада већих градова. Скућили су се и засновали нова насеља. Ђурђићи се населише у Ђурђевом Долу, Томићи у Дукату, Церовићи у Церовици,итд, а шеста породица која је дошла из Травника са њима, Његуши под планином Његош. С обзириом да су Рудине планинско подручје које није близу градова херцеговачких, Турци им нису сметали. Међутим када су Турци освојили и област Херцеговине, дођоше и до Оногошта (данашњи Никшић) где подигоше велику кулу, а како би га повезали са другим херцеговачким градовима, направише пут од Мостара до Оногошта који је ишао покрај самих Рудина. Те опет угрожени од Турака, одлучише да се селе даље. Питање је било где се даље селити. Знали су да Бањани излазе на катуне по Дробњаку и да тамо има доста пусте земље. Међутим поделише се. Ка Дробњаку се исели наведених 5 породица док се шеста Његуши одселила ка Црној Гори и Његушима који се због њих тако прозваше. Све ове породице, како оне у Дробњацима тако и она у Његушима имају исту Славу Светог Ђорђа (Ђурђевдан) и исту Преславу Светог Николу.
Ових 5 породица Вуловићи, Ђурђићи, Косорићи, Томићи и Церовићи које се настанише у Дробњаку, биле су веома снажне. Населили су се на 5 места и тиме основали 5 села. Њих су како дошљаци тако и староседеоци слушали. Једна од њихових првих одлука је била да свако мора славити за Славу Светог Ђорђа, а ко не слави не може бити део племена дробњачког и тиме бива прогоњен из племена. Ова племенска институција -обавеза слављења Светог Ђорђа као Славе је постојала до средине 19.века. Друга група досељених, која је по досељењу мало млађа, су : Караџићи који долазе из Бањана, а по некима из Васојевића, где постоји Караџина Глава. Затим Јакшићи (који се зову и Јауковићи) из Бањана. И Абазовићи из Подине у Рудинама. Затим дођоше Калабићи из Трепача из Бањана и Пејановићи из Црмнице. Од ових десет породица може се рећи да је настало цело дробњачко становништво. Било је и доста касније досељеника из Никшића, од преко Таре и из Пиве.
О племенском животу и организацији племена Управа Два пута годишње племе је имало збор. У јесен на Митровдан, на Беришиној луци у Шавнику, а у прољеће о Ђурђеву дан, на Зборној главици у Горњој Буковици. Племенском збору су присуствовали сви мушкарци који су носили оружје, и сви они су имали право гласа. На збору су решавана крупна племенска питања: одређивање граница између села, катуна, решавана питања појила, испаша и шума, биран племенски Суд, племенски Кнез и војводе, изасланици, таоци и сл. Избор кнежева (племенског вође) и војвода (војног вође) потврђивао је, најчешће, Султан ферманом, босански Везир или скадарски Везир, зависно од сплета околности и административне подјеле територије којој је Дробњак припадао. Било која турска потврда ових наименовања за племенике није значила ништа, јер су они могли смијенити кнеза и војводу ако се огријеше о моралне норме понашања, а да за то не траже ничију сагласност, као што не траже ни за постављење. Та потврда је била само нека врста легитимације, одређеној личност, која је пред турским властима заступала племе.
Подела земљишта Сво земљиште је припадало искључиво Дробњацима. Чак 1902.године C.Томић наводи да је још увек сво земљиште дробњачко и да нема ни државног обрадивог земљишта нити државних пашњака.
У Дробњаку су постојала 2 врсте власништва над земљиштем : бабовина (приватно земљиште) и комунице(заједничко племенско или заједничко сеоско земљиште).
Приватно земљиште се могло стећи само наслеђивањем или куповином (куповица). Много су се теже Дробњаци одрицали наслеђене земље него куповице. Једино ако би се човек исељавао из села и престајао да буде сељак, продавао је наслеђено земљиште, у другим случајевима готово никад. Наслеђивањем бабовине припадник племена добијао је и сва сеоска и племенска права у одлучивању. Уколико отац искључи сина из наследства, син губи комунско право и може га повратити исто као и дошљак, куповином земљишта.
Учешће у комуницама (заједничком земљишту): Свако домаћинство са једним домаћином, без обзира на број чланова, имало је једнак удео у сеоским комуницама, а села у племенским комуницама. Дељењем домаћинства и приватног земљишта на више наследника, сваки наследник добија једнак удео у комуницама. Што значи да је бабовина (власништво над приватном својином) пратила и право у комуницама. Сељак од сељака из истог села може купити сву приватну имовину и земљиште, али му то није давалао додатни удео у комуницама. То је забрањивало комунско право. У комунице су спадале углавном горе, шуме, испаше и млинови. оне припадају свим домаћинствима подједнако и нико их не може отуђити. Ако се неком и дозволи да подигне кућу на комуници, то се сматрало привремено и тај је зависио је од воље племеника или села. Који су могли увек да га помере са те земље, ако одлуче.