Источни фронт током Другог светског рата је назив за сукобе вођене у источној Европи, озлоглашене по непамћеној жестини, разарању и неизмерним губицима живота. Многи извори укључују Немачку инвазију на Пољску из 1939. у борбе вођене на Источном фронту, али је фокус овог чланка на много већим сукобима вођеним од јуна 1941. до маја 1945, у којима су две главне зараћене стране биле нацистичка Немачка и Совјетски Савез. Совјетски Савез је тријумфовао, и из сукоба изашао као војна и индустријска суперсила. Совјетски Савез је након рата остварио контролу над источном Европом, а Немачка је окупирана и подељена.
На руском, овај сукоб се назива Великим отаџбинским ратом (-{Великая Отечественная война}-), име које алудира на Руско – наполеонски отаџбински рат на руском тлу 1812. године. Руско-фински рат се може сматрати северним крилом Источног фронта. Неки историчари овај сукоб називају Руско-немачким ратом, а други користе термин Совјетско-немачки рат или Немачко-совјетски рат.
Преглед
Рат између Немачке и Совјетског Савеза је отпочео 22. јуна 1941, када су немачке трупе извршиле инвазију на део Пољске који су претходно држали Совјети, а завршио се 8. маја 1945, када су се немачке оружане снаге безусловно предале након Берлинске битке. Немачка је била у прилици да доведе појачања из три своје савезничке земље из сила Осовине - Италије, Мађарске и Румуније као и одређене контингенте колаборационистичких снага из окупираних и вазалних држава: Француске, Белгије, НДХ... - као подршку на фронту и накнадно окупираним територијама. Одређену помоћ је имала и од антикомунистичких партизана као и од Шпанске дивизије. Совјетски Савез је имао помоћ у виду партизана из многих источноевропских земаља, највише из Пољске и Југославије. Осим тога, 1. и 2. пољска армија, које су наоружали и обучили Совјети, се борила уз Црвену армију на Источном фронту.
Источни фронт је био далеко највеће и најкрвавије бојиште Другог светског рата, и заиста има мало сукоба у историји човечанства који се са њим могу упоредити. Подразумевао је више копнених борби него сви остали фронтови Другог светског рата заједно. Црвена армија и остале снаге Совјетског Савеза су успеле да нанесу око 75% губитака - око 2,5 милиона људи - које су претрпеле немачке копнене снаге (-{Heer}- и -{Waffen-SS}-) током Другог светског рата. Немачки савезници (укључујући Јапан) су изгубили најмање 800.000 војника у борбама са Совјетским Савезом, уз додатних 1,4 милиона који су пали у заробљеништво. Са друге стране, СССР је изгубио најмање 8,7 милиона војника. Већина Немаца који су заробљени су интернирани на принудни рад након рата. Последњи ратни заробљеници су ослобођени тек 1956, након дугих преговора, мада се пола милиона ратних заробљеника није вратило кући услед смрти.
Немачка инвазија на исток је била мотивисана моћним антисловенским расизмом који су нацисти осећали, који није имао пандан на Западном фронту, што је довело до огромне бруталности и према војницима и према цивилима.
Рат је нанео огромне губитке и патње цивилном становништву погођених земаља. Иза линија фронта, зверства према цивилима у зонама које су Немци окупирали су била уобичајена, укључујући и Холокауст. Немачке снаге и њихови савезници су се понашали према цивилном становништву посебно брутално, села су спаљивана, а хиљаде цивилних таоца убијано. Обе стране су учестало практиковале тактику спржене земље. Када су се борбе преместиле на територију насељену Немцима, масовна силовања немачких жена су била уобичајена. Након рата, немачко становништво Источне Пруске и Шлеске је измештено на запад, што је представљало једну од највећих присилних миграција у светској историји.
Велики део борби се одигравао у насељеним местима, или у њиховој близини, и акције обе стране су допринеле огромним жртвама међу цивилима.
Позадина Након вишегодишњег одбијања Француске и Велике Британије да потпишу савез с Совјетским Савезом против Нацистичке Немачке, потписан је Споразум Рибентроп-Молотов из августа 1939. Тада је договорен споразум о ненападању између Нацистичке Немачке и Совјетског Савеза, и тајни протокол који је описивао како ће Финска, Естонија, Летонија, Литванија, Пољска и Румунија бити подељене између ове две земље. У инвазији на Пољску 1939. године, две силе су напале и поделиле ову државу, а јуна 1940. Совјетски Савез је претњом да ће употребити силу добио дипломатске ратове против Румуније и три балтичке државе што му је омогућило да мирно окупира Естонију, Летонију и Литванију и да поврати украјинске, белоруске и молдавске територије у северним и североисточним областима Румуније (северна Буковина и Бесарабија).
Током скоро две године, источна граница је била мирна. До маја 1940. трајао је Лажни рат, а затим је Немачка окупирала Данску, Норвешку, Француску, и Балканско полуострво.
Адолф Хитлер је одувек намеравао да прекрши пакт и да нападне Совјетски Савез. У свом Мајн кампфу је говорио о неопходности стицања нових простора за живот Немаца у источној Европи. Планирао је да успостави Немце као расу господара у западној Русији, да већину Руса побије или депортује у Сибир где би ови радили у рудницима. Након чистки 1930-их, сматрао је Совјетски Савез војно слабим и зрелим за освајање: „Ми само треба да развалимо врата, и цела трула структура ће се срушити."
Јосиф Стаљин се бојао рата са Немачком, а уједно је слепо веровао да ће се Хитлер држати споразума. Постоје веровања да је Стаљин одбијао тврдње о припремама Барбаросе као провокације које долазе са британске, па чак и немачке стране. Иако су Немци концентрисали врло велику количину трупа у источној Пољској, и вршили тајне осматрачке летове преко границе, Стаљин је игнорисао упозорења својих, као и страних обавештајаца, и није чинио ништа да би земљу спремио за предстојећи рат. Штавише, на саму ноћ инвазије, совјетске трупе су примиле директиву коју су потписали маршал Семјон Тимошенко и генерал армије Георги Жуков која је гласила (што је захтевао Стаљин): „не одговарати ни на какве провокације“ и „не предузимати никакве акције без посебних наређења“. Немачка инвазија је стога ухватила совјетску војску и руководство потпуно неспремне и у изненађењу.
Операције Инвазија: лето 1941.
мини|200п|Операција Барбароса: Немачка инвазија на Совјетски Савез, 21. јун 1941 — 5. децембар 1941.
У 04:45 22. јуна 1941, четири милиона немачких, италијанских, румунских, и других војника је прешло границе и започело јуриш у Совјетски Савез. Током наредних месец дана, офанзива која се развијала као стабло дрвета је била потпуно незаустављива. Немачке оклопне снаге су опколиле стотине хиљада совјетски војника у огромним џеповима, које су затим смањивале спорије пешадијске дивизије, док су тенкови настављали јуриш.
Циљ Групе армија Север је био Лењинград, преко балтичких држава. Ова армијска група се састојала од 16. и 18. армије, и 4. оклопне групе. Формација је прешла преко Литваније, Летоније, Естоније и руских градова Пскова и Новгорода.
Група армија Центар се састојала од две оклопне групе (2. и 3.), које су се кретале на исток са обе стране Брест-Литовска, како би се спојиле испред Минска, а пратиле су их 2, 4. и 9. армија. Комбиноване тенковске снаге су изашле на реку Березину за само шест дана, 650 -{km}- од својих почетних линија. Следећи задатак им је био да пређу реку Дњепар, што је и учињено до 11. јула. Након тога, мета им је био Смоленск, који је пао 16. јула, али је битка за Смоленск блокирала немачко напредовање до средине септембра, што је практично пореметило блицкриг.
Група армија Југ, коју су чиниле 1. оклопна група, 6, 11. и 17. армија је имала задатак да напредује кроз Галицију и у Украјину. Њено напредовање је, међутим, било знатно спорије, и само је коридор према Кијеву био осигуран до средине јула. 11. армија, потпомогнута са две румунске армије, се пробијала кроз Бесарабију према Одеси. 1. оклопна група се за кратко окренула од Кијева, и напредовала је према превоју Дњепра. Када се спојила са 17.армијом код Умана, група је заробила 100.000 Совјета у огромном џепу.
Како се Црвена армија повлачила иза Дњепра и Двине, совјетско руководство је посветило своју пажњу премештању што већег дела тешке индустрије овог региона. Фабрике су расклапане, транспортоване што даље од линије фронта, и поново састављане у удаљеним крајевима иза Урала и у централној Азији. Већина цивилног становништва није могла да буде евакуисана заједно са опремом, и оно је остављено на немилост нацистима.
Освајањем Смоленска и напредовањем према реци Луги, групе армија Центар и Север су завршиле свој први велики задатак: да пређу преко и задрже „копнени мост“ између Двине и Дњепра. Пут ка Москви, сада удаљеној само 400 -{km}-, је био широм отворен.
Немачки генерали су се залагали да се одмах изврши напад на Москву, али је Хитлер одбио њихове предлоге, истичући значај заузимања украјинских житница и тешке индустрије, као и концентрисање совјетских резерви у области Гомеља између јужних крила Групе армија Центар, и слабо напредовање Групе армија Југ на јужној деоници фронта. Издато је наређење 2. оклопној групи да се окрене на југ и напредује према Кијеву. Ово је трајало током целог августа и дела септембра, али када се 2. оклопна група спојила са 1. оклопном групом код Локвице 5. септембра 665.000 Совјета је заробљено, и Кијев је пао 19. септембра.
Москва и Ростов: Јесен 1941.
Хитлер је одлучио да сада настави поход на Москву, и за ту прилику је преименовао оклопне групе у оклопне армије. У операцији Тајфун, која је отпочела 30. септембра, 2. оклопна армија је јуришала дуж калдрмисаног пута од Орела (освојеног 7. октобра) до реке Оке код Плавска, док су 4. оклопна армија (премештена из Групе армија Север у групу Центар) и 3. оклопна армија окруживале совјетске трупе у два велика џепа код Вјазме и Брјанска. Група армија Север се поставила испред Лењинграда и покушавала је да одсече железничку везу од града ка истоку код Тихвина. Тако је отпочела 900-дневна Опсада Лењинграда. Северно од Арктичког круга, немачко-финске снаге су кренуле на Мурманск, али нису могле да допру даље од реке Лице, где су стале.
Група армија Југ је ишла на југ од Дњепра, ка обали Азовског мора, такође напредујући кроз Харков, Курск и Сталино. 11. армија се кретала у Крим, и преузела је контролу над целим полуострвом до јесени (изузев Севастопоља, који се држао до 3. јула 1942). 21. новембра, Немци су заузели Ростов, капију ка Кавказу. Међутим, немачке линије су биле превише растегнуте, и совјетски браниоци су извршили контранапад на најистуреније делове 1. оклопне армије са севера, и натерали Немце да се повуку из града и иза реке Миус; ово је био прво значајно немачко повлачење током рата.
Тек што је отпочела операција Тајфун, руско време је почело да делује. Током друге половине октобра су падале кише, које су претвориле ретке путеве у бескрајна блатишта која су заробила немачка возила, коње и људство. На 160 -{km}- до Москве, горе је тек претходило, када је температура почела да се спушта, а снег да пада. Возила су поново могла да се крећу, али људи нису, јер су се смрзавали без зимске одеће. Немачко руководство, очекујући да ће кампања бити готова за пар месеци, није опремило своје армије за зимске борбе.
У последњем јуришу, 15. новембра, Немци су покушали да окруже Москву. 27. новембра, 4. оклопна армија је дошла на само 30 -{km}- од Кремља и дошла је до једне окретнице московских трамваја, док 2. оклопна армија никако није успевала да заузме Тулу, последњи руски град који је стајао на путу ка престоници. Након састанка одржаног у Орши између шефа армијског генералштаба, генерала Франца Халдера, и шефова три армијске групе и армија, одлучен је да се крене на Москву, јер је за њих било боље, како је тврдио шеф Групе армија Центар, Федор фон Бок, да окушају срећу на бојишту него да само чекају и омогуће противнику да скупи снаге.
Међутим, до 6. децембра је постало јасно да је Вермахт исувише слаб да освоји Москву, и напад је морао да се прекине. Генерал Жуков је тада отпочео свој контра-напад.
Совјетска контра-офанзива: Зима 1941.