Хондурас, званично Република Хондурас (), држава је у Средњој Америци са 7,2 милиона становника (2005) и главним градом Тегусигалпа. На западу се граничи са Гватемалом, на југу са Салвадором, на југоистоку са Никарагвом, а северно од Хондураса, преко пута Хондураског залива налази се Белизе.
Етимологија Дословно значење израза „Хондурас“ на шпанском је „дубине“. Име би се могло односити на залив Трухило као сидриште, фондура на леонском дијалекту шпанског, или на наводни Колумбов цитат „Gracias a Dios que hemos salido de esas Honduras“ („Хвала Богу што смо отишли из тих дубина“ )."History of Honduras — Timeline". Office of the Honduras National Chamber of Tourism. Retrieved 27 June 2010.
Тек крајем 16. века Хондурас је коришћен за целу провинцију. Пре 1580. године, Хондурас се односио само на источни део провинције, а Хигуерас на западни део.. Colección Cultural de Centro America Serie Historica, no. 18. Друго рано име је Гуаимурас, оживљено као назив за политички дијалог 2009. године који се одржао у Хондурасу за разлику од Костарике.] (PDF) (in Spanish). [Honduras]: Sistema de las Naciones Unidas en Honduras. . Retrieved 9 February 2016.
Хондурани се на шпанском често називају Катрачо или Катрача. Реч су смислили Никарагванци, а потиче од презимена шпанског хондурашког генерала Флоренсија Ксатруча, који је 1857. предводио хондурашке оружане снаге против покушаја инвазије северноамеричког авантуриста Вилијама Волкера.
Историја Пре доласка белаца подручје Хондураса је део подручја средњоамеричких индијанских култура. У западном делу развијала се култура Маја.
У претколумбијској ери, модерни Хондурас био је подељен између две пан-културне регије: Мезоамерика на западу и Истмо-колумбијске области на истоку.
Сваки комплекс имао је „језгро подручја“ унутар Хондураса (долина Сула за Мезоамерику и Ла Москвитија за подручје Истмо-Колумбије). Међутим, ови концепти нису имали значење у самој претколумбовској ери и представљају изузетно разноврсна подручја. Народ Ленка у унутрашњости планинског подручја такође се генерално сматра мезоамеричким, мада је обим повезаности са другим областима варирао током времена (на пример, ширећи се током зенита Толтечког царства).
На крајњем западу, цивилизација Маја цветала је стотинама година. Доминантна, најпознатија и најбоље проучавана држава унутар граница Хондураса била је у месту Копан, које се налазило у углавном не-мајанском подручју, или на граници између Маја и не-Маја. Копан је опао са осталим низијским центрима током пожара. Међутим, Копан представља само делић хондурашке претколумбијске историје. Остаци других цивилизација налазе се широм земље. Скенирање ЛиДАР-а 2012. открило је да је у Ла Москвитији постојало неколико раније непознатих насеља велике густине, што одговара легенди о „Ла Сиудад Бланка“. Ископавања и проучавања су од тада побољшала познавање историје региона. Процењује се да су ова насеља достигла свој зенит од 500. до 1000. године нове ере.
Шпанска освајања мини|Ернан Кортес, један од најпознатијих конкистадора. Кристифор Колумбо се искрцао на обалу земље 1502. и дао јој име Хондурас, што на шпанском језику значи дубине, према дубокој води уз обалу. Шпански освајачи под вођством Кортеза долазе 1524. 30. јула 1502, Колумбо је послао свог брата Вартоломеја да истражи острва, а Вартоломеј је наишао на трговачко пловило Маја из Јукатана, на којем су биле богате Маје и богат терет. Вартоломејеви људи украли су терет који су желели и киднаповали старијег капетана брода да би служио као тумач у првом забележеном сусрету Шпанаца и Маја.
У марту 1524. Гил Гонзалез Давила постао је први Шпанац који је ушао у Хондурас као конкистадор, [Notes on the History of Honduras] (in Spanish): Imp. de "El Correo,". праћен Ернаном Кортесом, који је срушио снаге из Мексика. Велики део освајања догодио се у наредне две деценије, прво од група лојалних Кристобалу де Олиду, а затим од лојалних Франциску де Монтеху. Поред шпанских ресурса, освајачи су се ослањали у великој мери на оружане снаге из Мексика.
Отпор освајању посебно је водио Лемпира. Многи региони на северу Хондураса никада нису пали под шпанску власт, нарочито Краљевство Мискито. Након шпанског освајања, Хондурас је постао део огромног царства Шпаније у Новом свету у оквиру Краљевине Гватемала. Трухиљо и Грасијас били су први главни градови. Шпанци су владали регионом отприлике три века.
Шпански Хондурас лево|мини|298x298пиксел|Мајанска стела у Копану. Хондурас је био организован као покрајина Краљевине Гватемале и главни град је био фиксиран, прво у Трухиљу на атлантској обали, а касније у Комајагви и на крају у Тегусигалпи у централном делу земље.
Ископ сребра био је кључни фактор у шпанском освајању и насељавању Хондураса.. У почетку су руднике радили локални људи путем система енкомијенда, али како су болест и отпор ову опцију учинили мање доступном, доведени су робови из других делова Централне Америке. Када је локална трговина робовима заустављена крајем шеснаестог века, афрички робови, углавном из Анголе, су били увезени. После, око 1650. године, врло мало робова или других спољних радника стигло је у Хондурас.
Иако су Шпанци прилично брзо освојили јужни или пацифички део Хондураса, били су мање успешни на северној или атлантској страни. Успели су да оснују неколико градова дуж обале, посебно у Пуерто Кабаљосу и Трухиљу, али нису успели да освоје источни део региона и многе регије независних староседелачких народа. Краљевство Мискито на североистоку било је посебно ефикасно у опирању освајању. Краљевство Мискито пронашло је подршку северноевропских приватника, пирата и посебно британске некадашње енглеске колоније Јамајке, која је већи део подручја ставила под своју заштиту после 1740. године.
Независност мини|230x230пиксел|Fortaleza de San Fernando de Omoa, тврђава направљена од стране Шпанаца да би заштитили Хондурас од Енглеза. Хондурас је стекао независност од Шпаније 1821. године и био је део Првог мексичког царства до 1823. године, када је постао део Уједињених провинција Централне Америке. Била је независна република и одржавала је редовне изборе од 1838. Током 40-их и 1850-их Хондурас је учествовао у неколико неуспелих покушаја централноамеричког јединства, попут Конфедерације Централне Америке (1842–1845), завета Гватемале (1842), Дијета Сонсонате (1846), Дијета Накаоме (1847) и Национално представништво у Централној Америци (1849–1852). Иако је Хондурас на крају усвојио име Република Хондурас, унионистички идеал никада није спласнуо, а Хондурас је био једна од земаља Централне Америке која је највише гурала политику регионалног јединства.
Политике које фаворизују међународну трговину и инвестиције започеле су 1870-их, а убрзо су се укључили и инострани интереси, прво у бродарству са северне обале, трговину тропског воћа и највише банана, а затим у изградњи железничких пруга. 1888. године на пројектованој железничкој прузи од карипске обале до главног града Тегусигалпе. Пројекат је остао без новца када је стигао до Сан Педро Суле. Као резултат, Сан Педро је прерастао у примарни индустријски центар државе и други по величини град. Комајагва је била главни град Хондураса до 1880. године, када се главни град преселио у Тегусигалпу.
Од стицања независности, у земљи се догодило скоро 300 малих унутрашњих побуна и грађанских ратова, укључујући неке промене режима.
20. век и улога америчких компанија Крајем деветнаестог века, Хондурас је доделио земљиште неколицини компанија за трговину воћем и инфраструктуром са седиштем у САД, заузврат за развој северних региона земље. Компаније за извоз банана, којима су доминирале компаније за воће Кујамел, као и Удружена воћна компанија, до 1930. године изградиле су енклавну економију у северном Хондурасу, контролишући инфраструктуру и стварајући самодовољне, ослобођене пореза секторе који су релативно допринели мало на економски раст. Америчке трупе искрцале су се у Хондурасу 1903, 1907, 1911, 1912, 1919, 1924 и 1925.
1904. године писац О. Хенри сковао је термин „република банана“ да би описао Хондурас,Economist explains (21 November 2013). "Where did banana republics get their name?". The Economist. објавивши књигу „Купуси и краљеви“, о измишљеној земљи Анчурија, инспирисана његовим искуствима у Хондурасу, где је живео шест месеци. О. Хенри нацију назива „малом морском републиком банана“; природно је да је плод био целокупна основа његове привреде.Graham, David A. (10 January 2013). "Is the U.S. on the Verge of Becoming a Banana Republic?". The Atlantic. Retrieved 10 January 2018 Према књижевном аналитичару који пише за магазин The Economist: "његова фраза лепо дочарава слику тропске, аграрне земље. Али њено стварно значење је оштрије: односи се на воћне компаније из Сједињених Држава које су имале изванредан утицај на политику Хондураса и његових суседа “.Eschner, Kat (18 January 2017). "SMARTNEWS Keeping you current Where We Got the Term "Banana Republic" Hint: it's not a great moment in American history". Smithsonian. Поред привлачења средњоамеричких радника на север, воћне компаније су подстицале имиграцију радника са Кариба који говоре енглески, посебно са Јамајке и Белизеа. Хондурас се придружио савезничким нацијама након Перл Харбора, 8. децембра 1941, и потписао Декларацију Уједињених нација 1. јануара 1942, заједно са још двадесет и пет влада.
Уставне кризе 1940-их довеле су до реформи 1950-их. Једна реформа дала је радницима дозволу за организовање, а генерални штрајк 1954. парализовао је северни део земље више од два месеца, али је довео до реформи. 1963. војни пуч сменио је демократски изабраног председника Рамона Виљеду Моралеса. Међународни суд правде је 1960. северни део Обале комараца пренео из Никарагве у Хондурас."Mosquito Coast". Encyclopædia Britannica. Britannica Concise Encyclopedia. Archived from the original on 29 September 2007.
Рат и тензије 1969-1999 1969. године Хондурас и Салвадор су кренули у рат, што је касније постало познато као Фудбалски рат."Honduras v El Salvador: The football match that kicked off a war". BBC News. Граничне тензије довеле су до несугласица између две државе након што је Освалдо Лопез Арељано, председник Хондураса, за погоршање хондурашке економије оптужио имигранте из Салвадора. Однос је достигао најнижи ниво када се Ел Салвадор састао са Хондурасом на три круга фудбалске елиминационе утакмице пре Светског првенства."Wars of the World: Soccer War 1969". OnWar.com. Archived from the original on 25 April 2016.
Напетости су ескалирале и 14. јула 1969. салвадорска војска напала је Хондурас."Honduras v El Salvador: The football match that kicked off a war". BBC News. 27 June 2019. Организација америчких држава (ОАС) преговарала је о прекиду ватре који је ступио на снагу 20. јула и донео повлачење салвадорских трупа почетком августа."Wars of the World: Soccer War 1969". OnWar.com. Archived from the original on 25 April 2016. Retrieved 9 February 2016. Фактори који су допринели сукобу били су гранични спор и присуство хиљада Салвадоранаца који илегално живе у Хондурасу. После једнонедељног рата, протерано је чак 130 000 салвадорских имиграната.. Library of Congress Country Studies.