мини|десно|Бадњак у цркви Светог Марка у Београду
Бадњак, у неким крајевима зван и весељак, грана је дрвета или младо дрво која се код православних Срба обредно налаже на ватру домаћег огњишта на Бадње вече. Дрво за бадњак, најчешће млад и прав цер, сијече се ритуално рано ујутру на Бадњи дан. Сјечење, припрема, уношење и налагање изводе се кроз сложене обреде, који у разним крајевима имају различите форме. Изгарање бадњака попраћено је молитвама да у наредној години не мањка хране, среће, љубави и новца. Према бадњаку се односе као према личности; упућују му поздраве и приносе жртве: жито, вино и мед. Бадњак гори и током Божића: први посјетилац на Божић удара по њему жарачем или граном док жели да срећа и напредак породице буду обилати као варнице које излијећу из бадњака. Будући да данашњи начин становања не дозвољава ватру на огњишту, бадњак је најчешће представљен церовом гранчицом којом се на Бадњи дан украси дом.
Бадњак се свечано ложи у знак сјећања на ватру коју су по народном предању витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христос, да би огријали божанско новорођенче и његову мајку. Бадњак се такође може тумачити као симбол крста на коме је Христос распет, при чему топлина ватре симболизује спасење за људски род које је, по хришћанском вјеровању, омогућено Христовим распећем. Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су Срби наслиједили овај обичај из своје претхришћанске религије. Они тумаче бадњак као утјеловљење духа растиња и као божанство које умире спаљивањем па ускрсава, којем су се приносиле жртве и упућивале молитве ради плодности поља, здравља и среће породице. Његова ватра симболизовала је свјетлост Сунца, обезбјеђујући сунчеву животворну снагу у наредној години. Неки од јужнословенских народа имају сличне обичаје, а традиција да породица на Бадњи дан свечано наложи дрво на огњишту забиљежена је и међу другим европским народима.
Српска традиција налагања бадњака, изворно везана за домаће огњиште, прелази за вријеме Краљевине Србије и у јавни простор. Међу њеним војницима развио се обичај да ложе бадњаке у касарнама. За вријеме Краљевине Југославије, војна церемонија са бадњаком даље је разрађена и стандардизована у правилима службе, али је њеном извођењу дошао крај избијањем Другог свјетског рата. Од посљедње деценије 20. вијека, Српска православна црква и локалне заједнице организују јавне прославе Божића у којима бадњак има битну улогу. Парохијани га на Бадњи дан свечано посијеку и одвезу до цркве, у чијој порти се обави налагање бадњака уз благосиљање свештеника. Свечаност се завршава дружењем парохијана окупљених око ватре.
Породична прослава Сечење и припрема мини|Бадњак.
Рано ујутру на Бадњи дан, по могућности прије изласка сунца, домаћин са неколико мушких чланова породице одлази у шуму да сијече бадњак. Група свој полазак објављује пуцањем из пушака и прангија. За бадњак се најчешће бира цер, а у недостатку цера избор обично пада на друге храстове. Рјеђе се употребљавају неке друге врсте дрвета; у источној Србији то могу бити буква, крушка, дуња, граб и шљива. У предјелима Црногорског приморја гдје нема храстова, користе се маслина, ловор, бријест или магиња (планика). Гледа се да дрво буде младо, право и неоштећено. Понегдје се бадњак више цијени ако је неопажено посјечен у туђој шуми.
мини|лево|Илустрација приказује сечење Бадњака у 19. веку
У неким предјелима сијече се више од једног бадњака по домаћинству, као, на примјер, у Црној Гори, гдје је тај број различит од мјеста до мјеста: два, три, произвољан број већи од два или колико има мушкараца у кући и један више за напредак. У овом задњем случају сваки мушкарац добија засебан бадњак, при чему је најдебљи домаћинов, а најтањи онај за напредак. У Грбљу, југозападно од Котора, сијеку за сваког члана домаћинства по један бадњак од храста или маслине, осим за домаћицу. За њу се припреми облица од смрдљике, која се зове бадњачица. У црногорском приморју сви бадњаци у једном домаћинству не морају бити од исте врсте дрвета.
мини|Преузимање бадњака у цркви.
Појам бадњачица среће се и у предјелима гдје се припремају само двије облице, при чему се бадњачицом назива она мања. У Ресави се за бадњачицу употребљава сладун (граница), а за бадњак цер. У Загарачу, у средишњој Црној Гори, обје облице могу се припремити од истог дрвета ако је довољно високо. У неким мјестима се овом пару придружује трећа облица звана бадњачић. Док се у већини крајева за бадњак бира младо и танко дрво, у далматинској Буковици се припреме двије дебље облице пречника 30 до 50 центиметара, уз које иде још једна тања звана тројство. Понегдје, пак, умјесто облица донесу из шуме суве церове гране те њих употребљавају као бадњак.
Кад домаћин пронађе одговарајуће дрво, стане испред њега окренут истоку. Након што га поспе житом, поздрави га: „Добро јутро и честит ти Бадњи дан”, прекрсти се, помоли Богу, па пољуби дрво (неки од тих поступака могу бити изостављени, зависно од локалних обичаја). Негдје домаћин објашњава бадњаку зашто га сијече, као на примјер у Левчу: „Дошао сам к теби да те однесем дому моме, да ми тамо будеш веран помоћник у сваком напретку и бољитку, у кући, у тору, у пољу и на сваком месту”. Након тога домаћин засијеца дрво укосо сјекиром. Понегдје је обичај да се бадњак никад не додирује голим рукама, те у том случају онај ко сијече дрво претходно навуче рукавице. Пази се да бадњак падне на источну страну и да се приликом пада не заустави на околном дрвећу. У неким крајевима дрво засијецају са три ударца сјекире и ако га притом не пресијеку, одломе га од пања чупањем и сукањем; ломљени дио зове се брада и пожељна је на бадњаку. Засјечени бадњак не смије се оставити јер ће проклињати, па кућа неће имати среће.
У Шумадији, након што је дрво посјечено, на пању се остави пола погаче, чија се друга половина поједе у повратку кући са бадњаком. У Загарачу пањ се прекрије маховином или сувим лишћем: ако из њега на прољеће избију младице, сматра се да ће бити среће и напретка у тој години. Први ивер од бадњака носе кући и стављају га тамо гдје посебно желе да остваре напредак у наредној години, на примјер поред кошница, у кокошарник, или међу карлице са млијеком да би се на њему хватали дебели слојеви кајмака. Негдје ивер ставе под квасац да би све у кући расло као квасац. У Семберији комад од ивера стављају у чесницу; народ објашњава да се ово чини „ради пчела”.
Бадњак треба да буде такве дужине да се може носити на рамену и најчешће није дужи од 2,5 метра. Негдје га окрешу у шуми, а негдје га донесу са гранама, па га усправе уз кућу поред улазних врата. На црногорском приморју бадњаци се украсе гранчицама ловора, маслине, бршљана, а понегдје још рузмарина и смреке, које се причврсте за врх, средину и дно облица помоћу вијенаца од бршљана или помоћу црвеног свиленог или вуненог конца. У неким дијеловима источне Србије и Косова, око бадњака обавију мушку кошуљу. У Рађевини се бадњак пресијеца на три дијела од којих се главни зове доземак, који потиче од дијела стабла најближег коријену. У Ресави, Левчу, Темнићу и Јадру, на Романији и Озрену у Републици Српској, бадњак се пресијеца на мушки, женски и дјечји дио.
Уношење и налагање
мини|десно|Налагање бадњака испред Храма Светог Саве у Београду мини|Налагање Бадњака поред Храма Вазнесења Господњег у Ваљеву 2014. године. мини|Уношење Бадњака у Битољ са пратечом музиком (1917)
Увече домаћин или неки други одрасли мушкарац уноси бадњак у кућу; уносилац се зове бадњачар. Ако има више од једног бадњака, најдебљи се сматра главним и уноси се први. Ступајући десном ногом преко прага, бадњачар поздравља укућане: „Добро вече и срећно вам Бадње вече”. Ови му одговарају: „Бог ти добро дао и среће имао”, или „Добра ти срећа и с тобом заједно до сто година”, или „Дао Бог добро, срећни и честити”, или слично. Домаћица при томе посипа бадњачара и бадњак житом из сита. У Црној Гори бадњаци се уносе између двије запаљене воштане свијеће, које држе жене или их прилијепе при десној и лијевој вратници. У Кучима домаћица дочекује главни бадњак са неначетим хљебом, којим му дотакне браду. Ушавши у кућу, бадњачар прилази огњишту и налаже бадњак на ватру, при чему га помјери мало напријед ради напретка у домаћинству. Остале бадњаке, ако их има, могу уносити и други мушки укућани, налажући их паралелно или управно у односу на први. Бадњак и бадњачицу укрсте на огњишту; понегдје засјечени дио намажу медом, па мушки укућани љубе бадњак, а женски бадњачицу. У Буковици двије дебеле облице полегну једну поред друге, а танку (тројство) ставе паралелно на њих. У Херцеговини у 19. вијеку био је обичај код породица са великим кућама да своје бадњаке натоваре на три или четири пара волова, које су затим уводили у кућу. Бадњаке би скинули и ставили на огњиште, а волове извели из куће кроз стражња врата.
Непосредно након уношења бадњака, или непосредно прије у неким мјестима, простре се нарамак сламе по поду. Слама се обично уноси са истим поздравима и посипањем жита као код уношења бадњака. Онај ко је унио сламу простире је имитирајући квоцање квочке: „Кво, кво, кво”, док дјеца чепркају по њој имитирајући пилиће: „Пију, пију, пију”. У Чечави, на сјеверу Републике Српске, дјеца затим легну у сламу, зажмуре, па устима одаберу сламку прије него што устану. Сматра се ће оно дијете које је одабрало најдужу сламку бити срећно те године. У Рисну је обичај да онај ко простире сламу виче: „Куда слама, туда слава”. Кад се простре, баци се неколико ораха по њој. Трећег дана Божића у рану зору сламу покупе и изнесу из куће. Један сноп може се оставити на неко суво мјесто да би био запаљен на Ђурђевдан ради заштите поља од града.
Дебљи крај бадњака може имати посебан значај. У Црној Гори он се зове глава бадњака; први унесени бадњак налаже се са главом усмјереном према истоку. У централној Србији, бадњак се налаже тако да му дебљи крај мало прелази преко руба огњишта и није директно изложен ватри. Породица је некад позивала своје чобане да се пољубе изнад њега да би јагњад добро напредовала у наредној години. У Гружи се тај крај намаже медом, који затим лижу дјеца. Поред њега се може ставити раоник од плуга, колач (округла погача), рукавица напуњена пшеницом, шећер, или сито са свим врстама жита, медом, колачима, вином, соли, сувим шљивама, орасима и јабукама. Сјечену површину дебљег краја у Чечави љубе сви чланови породице након што се бадњак наложи.
Домаћин узме крчаг вина и полије по бадњаку; у неким подручјима бадњаци се такође поспу житом. Домаћин затим наздравља: „Дај, Боже, здравља и весеља у овоме дому, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и у обору!” или „3драв, бадњаче весељаче, ја теби пшенице и вина, а ти мени сваког берићета и мира!” или слично. Након тога он наздрави укућанима Божић, отпије вина, па даје свима осталима да пију по старјешинству, мушкарцима, па женама. У Кучима прелију вином браду бадњака, на који затим часком сједне омања дјевојчица — ради напретка стоке. Породица сад може приступити бадњачкој вечери, на којој су традиционално заступљена јела са пасуљем, рибом, орасима и медом, уз црвено вино и бадњачки колач — округли бесквасни хљеб који се не смије резати ножем већ се ломи рукама.
Постоје одређена правила у опхођењу према бадњаку. Грехота је да се бадњак прескаче или гази, а његова ватра се не смије распиривати дувањем. Није добро дирати га кад је близу да прегори, да се не би сломио на мјесту гдје је највише истањен ватром. Раздвајање бадњака на два дијела треба да се деси искључиво дејством ватре. Не ваља се заспати док бадњак не прегори, јер би неко од укућана могао умријети без предзнака или невиђено у наредној години.