Ђевђелија () је град у Северној Македонији, у југоисточном делу државе. Ђевђелија је седиште истоимене општине.
Природне одлике Град Ђевђелија се налази на у југоисточном делу Северне Македоније, на самој граници са Грчком. Град је на је 70 -{km}- северно од Солуна, а на 165 -{km}- југоисточно од Скопља, главног града државе.
Рељеф: Ђевђелија се сместила у области Бојмија. Град се сместио у Ђевђелијско-Валандовском пољу, које образује реке Вардар. Западно од града издиже се Кожуф Планина.
Клима: У Ђевђелији влада оштрији облик средоземне климе.
Воде: Кроз саму Ђевђелију протиче речица Доњи Вир, која се југоисточно од града улива у Вардар.
Историја Подручје Ђевђелије је било насељено још од праисторије. Међутим, данашњи град је релативно млад. Све до краја 19. века Ђевђелија је била село насељено македонским живљем.
Значајну прекретницу у развоју насеља представља градња железничке пруге Скопље — Солун 1873. године када Ђевђелија постаје значајно саобраћајно чвориште."Гласник Српског географског друштва", Београд 1967. године По опису из 1931. године Ђевђелија је имала велику опремљену једноспратну жељезничку станицу, у којој су се налазили: чекаонице за све три путничке класе, бифе и мењачница, простор за канцеларије жељезничара, простор за грчку станицу, царинарница и комесаријат полиције. На спрату су била два конфорна стана за саобраћајно особље."Време", Београд 1931. године
Број становника у Ђевђелији је услед слабог природног прираштаја слабо растао. Било је у месту 1890. године 4.200 житеља, а 1912. године - 5188 душа. Демографски пад као последица ратног страдања види се у попису из 1921. године - број становника је преполовљен и има их тада само 2792. Али колонизација доноси нову прекретницу а градић се обнавља да буде по броју становника као и пре рата. Има их у попису из 1931. године 5011.
У градићу је децембра 1897. године отворена српска народна школа. Водоосвећење је у присуству изасланика турске царске власти том приликом обавио прота Ђорђе Станковић. На школском здању постављена је табла са називом на турском и српском језику. Власник школе је био Риста Цица Наумовић, а "одговорник" школе Нако Дељевић. Први предавачи у школи постали су учитељ Јовићевић и учитељица Даринка Лазић. Уписало се 125 ученика прве школске године, од којих 55 девојчица."Цариградски гласник", Цариград 1898. године Управитељ и "одговорник" српске школе 1899. године био је Сима Михаиловић.
У градићу је 1899. године православна црква посвећена Христовом Св. Спасу, при којем су служила три свештеника. На школској слави 1900. године кум је био (домаћин) лебар Риста Мицић."Цариградски гласник", Цариград 1899. године
Пре Првог светског рата у месту је била турска основна школа, са њиховим учитељима. Били су то 1914. године: Мустафа Рази, Осман Нури и Фатима Амед. Они су те године, по одлуци српског министра преведени за вероучитеље муслиманске деце. Муфазера Амед је била разрешена учитељске дужности."Просветни гласник", Београд 1914. године Након Првог балканског рата Ђевђелија је била тромеђа српско-грчко-бугарска, и ту су поред српске ослободилачке војске (прва је ушла у градић) гарнизоне имали и Грци и Бугари. У месту је био штаб српске Тимочке дивизије, другог позива, под командом пуковника Трифуновића. Тако је било до бугарског напада, којим је започео Други балкански рат.
По административној подели "Нове Србије" из септембра 1913. године, образован је Кавадарски округ са седиштем у Кавадару, а у његовом саставу Ђевђелијски срез, са седиштем у Ђевђелији. Тај поредак се није мењао док је постојала Краљевина Југославија. Власт је преузела Краљевина Србија, која најпре доводи своје стручне кадрове, као поуздане носиоце поверљивих функција. За комесара Жељезничке полиције постављен је 1913. године у Ђевђелији, Сава Томић бивши вице-конзул у Солуну. Управник поште у Ђевђелији 1914. године био тада Милорад Јовановић.
За време Првог светског рата Бугари су 1916. године порушили све минарете турских џамија у Ђевђелији, наводно из војних разлога. Иза Турака су остале у Ђевђелији као сведоци трајања, рушевине џамије и Сезаир-беговог конака (1937).
Бугари су непрекидно радили против Срба у Јужној Србији, с времена на време шаљући озлоглашене комите. Ови су бирани "с коца и конопца" и били су познати по свирепости, нарочито према женама и старцима. Бугарске комите су током 1924. године изазвале, поред насиља над људима, и пожаре у Ђевђелији, где су изгорели велики робни магацини. Затим су 16. септембра 1927. године усред Ђевђелије, бацили експлозивну направу у хотел "Нови Београд". То вече је у хотелској кафани седео народни посланик Игњат Стефановић са друштвом, када је експлодирала са стране остављена црна торба. Том приликом су два лица страдала теже, а седам лакше."Време", Београд 1927. године Истрага је довела до организације "Македонствујушћих", која је имала свој илегални одбор и у Ђевђелији. Радило се о групи "Младешке организације" која је имала и свој "Устав", над којим су се клели. Њу је открио један од учесника, Јордан Гавриловић поштански службеник. Суђено је у Скопљу 1927. године повећој групи студената и интелектуалаца, који су били оснивачи и подстрекачи терористичких акција. Дана 27. новембра 1927. године две бугарске комите су убиле, револверским пуцњима усред Ђевђелије, испред његове куће Ристу Глигоровића казанџију. Умро је у Ђевђелији 1932. године Анђел Делимировић учитељ, национални борац и председник "Удружења против бугарских бандита", основаног 1928. године у Скопљу. Био је онај први ђак нове српске школе у Солуну 1893. године. У свом родном селу Грчишту у турско време, отворио је српску школу, и у њој радио као учитељ. Супротставио се бугарским комитама први пут, онда кад су му претили смрћу због тога што држи српску школу. Он је то категорички одбио ненаоружан, гледајући у очи седам наоружаних комита. Због показаног јунаштва у рату и миру, прозвали су га Бугари - "Дели Мара". Остатак живота се борио против њихових комитских група, које су терорисале погранично српско становништво на југу земље."Правда", Београд 1932. године У Ђевђелији у православној цркви Св. Ћирила и Методија, освештана је 1928. године застава месног пододбора његовог "Удружења против бугарских бандита".
Почетком октобра 1933. године упало је на територију Југославије, 15 бугарских комита предвођених војводом Стојаном Мандаловим. Они су код Ђевђелије покушали да изврше диверзију, и поставили "паклену машину" на жељезничкој прузи, која се међутим није активирала. Затим су једно вече бацили бомбу на корзо пред градску кафану "Ослобођење", где су од експлозије погинуле две особе а пет рањено. Та група је брзо откривена и разбијена, а главни атентатор ликвидиран."Време", Београд 1933. године
Земљотрес је погодио целу Стару Србију 8. марта 1931. Штете је материјалне било много и у Ђевђелији, али је прошло без жртава. Десио се у Ђевђелији незабележен дотад природни феномен: ужасна подземна бука и грмљавина непосредно пред земљотрес су истерали становнике из домова и зграда напоље, тако да су били чудом спашени."Правда", Београд 1931. године Изгледа да је тај земљотрес изазвао велику, незапамћену сушу у Ђевђелији, крајем следеће 1932. године, када су скоро сви бунари пресушили. Земљотрес је био и септембра и децембра 1932. године, али са малом штетом. Опет је био земљотрес и првих дана маја 1933. године увече, и није било веће штете у граду.
Због грчко-италијанског ратног сукоба 1940. године, који се одвијао на мору и копну, било је последица по Југославију. Италијански авиони су бомбардовали Битољ, где је било велике материјалне штете и десетак погинулих људи. Код Ђевђелије се од 30. октобра чула велика бука од пуцњаве, топовске паљбе и детонација са грчке стране границе."Време", Београд 6. новембар 1940. године
1912. године Ђевђелија се са околином припаја Краљевини Србији, касније Југославији. Од 1991. године град је у саставу Северне Македоније.
Свиларство Ђевђелија је била један од центара свиларства у Старој Србији. Ту се производило око милион ока сирових чаура, и извоз је ишао директно у свет, јер се радило о првокласној роби. У турско време свилене чауре су плаћане у злату; у "наполеонима" или турским "лирама". По путописцу Хану, 1863. године у Ђевђелији је било девет великих свилара (предионица свиле). Зато је у ђевђелијском крају било пуно дудова, на улицама, уз друмове, у баштама или "дударама". Дударе су редовно издаване у закуп. Али Први светски рат је све пореметио; по стручним проценама уништено 2/3 дудовог дрвета, чије се лишће користило за исхрану гајених свилопреља (свилених буба). То је највише угрозило ту атрактивну производну грану. Срушен је у балканском рату 1912. године тамошњи погон "филатуре" – за одмотавање свиленог конца. Недостајали су иначе дудови и њихове саднице, јер су се по обичају брали лесторасти (гранчице са листовима), па није било плодова са семеном. У граду је 1914. године било десет произвођача семена свилобубе. Постојала је ту и Фабрика за одмотавање свиленог конца, донета из Сегедина, одмах после Првог светског рата, али је после уништена. Расадници дудова су производили саднице дудове које су биле врло тражене. Иако је то и виноградарски крај, дуд је био далеко атрактивнији од винове лозе."Тежак", Београд 1923. године У Ђевђелији су се сретала и маслинова дрвета, која су нек била корисна али су временом, давно подивљала.
Повлачењем грчке границе надомак места, изгубљено је економско залеђе и производња свиле је пала."Политика", 29. авг. 1936, стр. 12
Срби у Ђевђелији Откако се ослободила од вишевековне турске окупације, варошица Ђевђелија је доживела процват. Видело се шта значи живот у слободи. Период између два светска рата Ђевђелију је вратио у нормалан живот и цивилизацију, и то се могло видети на свим пољима. Због свог граничног положаја, постала је Ђевђелија атрактивно место, од већег значаја, у које се досељавају не само чиновници него и амбициозни људи из свих крајева нове државе. Ту је било седиште државне царинарнице, која је 1933. године изградила и освештала велику управну зграду, за своје повећане потребе. Нова држава је по организационој шеми имала тада у том пределу: Главну царинарницу у оближњем Солуну, а у Ђевђелији је била Царинарница I реда. Ту су радили цариници и помоћни цариници, са пратећим особљем. Освалд Репић је постављен 1926. године за среског ветеринара и вршиоца дужности граничног ветеринара Ветеринарске граничне станице у Ђевђелији.
У Ђевђелији је био непрекидно из безбедносних разлога војни гарнизон, а командант места 1931. године беше потпуковник Милан Марковић. Поред границе је била караула "Марково језеро", по којој се памти један трагичан догађај. Ту су надомак карауле крајем октобра 1938. године, у снежној олуји смртно страдали - смрзли се: пуковник Кујунџић, поручник Никитовић и један војник, а са тешким промрзлинама завршили у скопској болници, капетан Илић и још два војника."Правда", Београд 1938. године Срески начелник у Ђевђелији 1914—1916. године био је правник Витор Костић, па опет он на крају рата 1918—1919. године. Године 1929. то је био Милан Радивојевић, а 1931. срески начелник је Живојин Петровић. Новоотворени Срески суд у Ђевђелији је почео 1934. године свој рад. Грађани више нису морали путовати у Кавадар. Старешина суда је био Бранко Тодоровић, а судија Михајло Васиљевић.