Марксизам је политичка филозофија и метода социоекономске анализе која користи дијалектичко материјалистичко тумачење историјског развоја, познато као историјски материјализам, да би се разумели класни односи и друштвени сукоби. Настао у делима немачких филозофа из 19. века Карла Маркса и Фридриха Енгелса, марксистички приступ посматра класну борбу као централну покретачку снагу историјских промена.
Марксистичка анализа посматра економски начин производње друштва као темељ његовог друштвеног, политичког и интелектуалног живота, концепт познат као модел базе и надградње. У својој критици капитализма, марксизам постулира да владајућа класа (буржоазија), која поседује средства за производњу, систематски експлоатише радничку класу (пролетаријат), која мора да продаје своју радну снагу да би преживела. Овај однос, према Марксу, доводи до отуђења, периодичних економских криза и ескалације класних сукоба. Маркс је теоретизирао да ће ове унутрашње контрадикције подстаћи пролетерску револуцију, што ће довести до свргавања капитализма и успостављања социјалистичког начина производње. За марксисте, ова транзиција представља неопходан корак ка бескласном, бездржавном комунистичком друштву.
Од Марксове смрти, његове идеје су разрађивали и прилагођавали бројни мислиоци и политички покрети, што је резултирало широким спектром школа мишљења. Најистакнутија од њих у 20. веку био је марксизам-лењинизам, који је развијен након смрти Владимира Лењина и служио је као званична идеологија Совјетског Савеза и других марксистичких држава. Насупрот томе, појавиле су се разне академске и дисидентске традиције, укључујући западни марксизам, марксистички хуманизам и либертаријански марксизам, често критичне према државном социјализму и фокусиране на аспекте попут културе, филозофије и индивидуалне слободе. Ова разнолика еволуција значи да не постоји јединствена, дефинитивна марксистичка теорија.
Марксизам је једна од најутицајнијих и најконтроверзнијих интелектуалних традиција у модерној историји. Инспирисала је револуције, друштвене покрете и политичке странке широм света, а истовремено је обликовала бројне академске дисциплине. Марксистички концепти попут отуђења, експлоатације и класне борбе постали су саставни део друштвених и хуманистичких наука, утичући на области од социологије и књижевне критике до политичких наука и културних студија. Тумачење и примена марксистичких идеја остају предмет интензивне дебате, како политички тако и академски.
Преглед Марксизам своје мотиве, метод и основне категорије црпи на критици енглеске политичке економије, француског утопијског социјализма и немачке идеалистичке филозофије из прве половине 19. века у свом настојању да капиталистичко друштво надогради на научној и револуционарној основи. Марксизам историју тумачи кроз сукоб повлашћених и потлачених друштвених класа, и сматра да ће експлоатација рада, идеолошке заблуде и ауторитарни односи бити укинути стварањем бескласног друштва званог комунизам. Као прелазна фаза између капитализма - кога марксисти сматрају последњим стадијумом класног друштва - и комунизма, успоставља се социјализам у коме би постепено требало да се укине робноновчана привреда заснована на: оплодњи вредности, оптицају капитала, приватном власништву над средствима за производњу, и тржишној алокацији ресурса, роба и услуга.
Марксизам се данас углавном повезује с револуционарним социјализмом, односно разним комунистичким покретима и државама, иако су све до 20. века међу марксисте спадали и умерени социјалисти од којих ће касније настати модерна социјалдемократија.
Након пада Берлинског зида и пропасти комунистичких режима у источној Европи, марксизам - који је био њихова службена идеологија - је изгубио доста поборника, али је мањи део марксиста то схватио као прилику за рехабилитацију своје филозофије, коју су, по њиховим наводима, изопачили заговорници тоталитаризма као Стаљин, Енвер Хоџа, Мао и Пол Пот. мини||Фридрих Енгелс је био саоснивач и заговорник марксизма
Према филозофском схватању историје, марксизам полази од претпоставке историјског материјализма који је сажето изражен у Марксовом предговору Прилогу критици политичке економије из 1859. године:
Кроз скуп филозофских и социолошких теорија друштва, економске критике и анализе историјског развоја идеја, структура и односа једног друштва проналази се заједнички именитељ свих марксистичких праваца који се препознаје у сагледавању експлоатације рада као темељној чињеници на којој се одиграва читава материјална репродукција друштвеног живота. У капитализму специфичност експлоатације рада почива на оплодњи вредности роба и услуга намењеним размени на тржишту. Стога се већина марксиста труди да препозна скривене облике друштвених процеса и институција кроз које се радничка класа лишава вишка вредности који присваја буржоазија. Свака политичка пракса која је темељена на радовима Маркса и Енгелса може се звати марксизмом; у то спадају различити облици политика и деловања комунистичких странака и комунистичких држава као и академско истраживање унутар многих поља друштвених наука. Иако постоје многе теоријске и практичне разлике између марксистичких струја већина њих деле заједнички темељ који је садржан у: третирању материјалних услова људског живота и друштвених односа као полазне основе у анализи конкретног друштва у одабраном историјском тренутку поставци да свест људи огледану у њиховој идеологији и култури одражава материјалне услове и односе у производњи, расподели, размени и потрошњи једног друштва разумевању класа у погледу различитих улога које имају у економским производним односима и одређеним положајима моћи које имају у друштву разумевању историчности и пролазности материјалне основице друштвених односа, затим идеолошких категорија једне епохе и институционалног склопа датог друштва погледу на историју према коме класна борба обликује сваку епоху одређене друштвено-економске формације, покрећући револуционарне политичке, друштвене и економске промене симпатијама према радничкој класи и пролетаријату као главном субјекту револуционарног обарања капитализма.
Главне тачке раздора међу марксистима концентришу се око начина извођења револуције и колико су радници спремни за такав подухват с обзиром на специфичне околности сваке земље и њен ниво развоја производних снага, затим у погледу карактера социјализма као прелазног друштвеног облика ка комунизму; ту спада и критика реал-социјалистичких држава које су постојале током 20. века. Унутар марксизма постоје различите струје, које су чак и у међусобном сукобу у погледу теоријских и методолошких поставки дијалектичког и историјског материјализма али и критике политичке економије. Све то чини да је веома тешко дати јединствену дефиницију марксизма, пошто се он и данас развија у критичкој дистанци према претходним полазиштима, у различитим националним културним срединама и с обзиром на актуелне кризе капиталистичког система који је у међувремену добио глобалне размере, како у погледу распрострањености у друштвима широм света, али и као међународног економског поретка.
Класични марксизам
Класичним марксизмом се означавају радови и концепције Карла Маркса и Фридриха Енгелса који су разасути у многим њиховим списима. Израз „класични марксизам“ се често користи да се разликује од осталих „марксизама“ као праваца који су настали касније, а нарочито у XX веку. Остала је анегдота да је Маркс, једном приликом, написао у писму вођама француских радника Жилу Геду и свом зету Полу Лафаргу, који су обоје тврдили да познају марксистичке принципе да „ако је то марксизам онда, ја нисам марксиста“. Као што је амерички марксиста Хал Дрејпер рекао: „постоје мало мислилаца у модерној историји чија је мисао била тако лоше представљена, од стране марксиста и антимарксиста“, ни данас нису завршена спорења и поновне интерпретације Марксовог дела и Енгелсових тумачења, за која се тврди да представљају енгелсизам, који је на догматски начин усисан у поставке марксизма-лењинизма као официјелне идеологије реал-социјалистичких држава у XX веку.
Карл Маркс и Фридрих Енгелс
Карл Хајнрих Маркс је био веома утицајни немачки филозоф јеврејског порекла, политички економиста, социолог, социјалистички револуционар и мислилац. Маркс се дотицао великог броја различитих проблема, укључујући отуђење и експлоатацију радника, разумевање анатомије капиталистичког начина производње, критику политичке економије и њених категорија, развијање дијалектичког и историјског материјализма. Ипак, најпознатији је по анализи историје у контексту класних борби као што је то сажела почетна реченица у Комунистичком манифесту: „Историја свих досадашњих постојећих друштава је историја класних борби.“ Утицај њихових идеја, већ популарних током његовог живота, је много био проширен победом руских бољшевика у Октобарској револуцији 1917. У ствари постоји мали број делова света који нису значајно били додирнути марксистичким идејама у току 20. века.
Фридрих Енгелс је био немачки политички филозоф 19. века. Он је био блиски сарадник Карла Маркса и многе концепције марксизма су настале под његовим упливом.
Први пут су се срели у септембру 1844. Открили су да имају сличне погледе на филозофију и буржоаско друштво те су одлучили да раде заједно, написавши одређен број радова међу које спада -{Die heilige Familie}- (Света породица). Након што је француска влада депортирала Маркса из Француске у јануару 1845. Енгелс и Маркс су одлучили да се преселе у Белгију која је тада омогућавала већу слободу изражавања него неке друге земље у Европи. Енгелс и Маркс вратили су се у Брисел јануара 1846. где су засновали комунистички комитет за кореспонденцију.
Године 1847. Енгелс и Маркс су заједно започели да пишу један памфлет по угледу на Енгелсове Принципе комунизма. Довршили су памфлет од 12.000 речи у шест недеља израженим једноставним стилом како би идеја комунизма била разумљива широј публици и издали га под називом Комунистички манифест у фебруару 1848. У мају те године Белгија је депортовала Маркса и Енгелса. Преселили су се у Келн где су започели да издају критичко радикалне новине -{Neue Rheinische Zeitung}-. Године 1849. морали су да напусте Немачку и сместили су се у Лондон. Пруске власти су вршиле притисак на британску власт да их протера, али премијер Лорд Џон Расел је одбио тај предлог. Породица Маркс је живела у тешкој оскудици, па је Фридрих Енгелс често помагао у њиховом издржавању.
После Марксове смрти 1883. године, Енгелс је посветио остатак свога живота уређујући и преводећи Марксове списе. Он је исто тако значајно допринео феминистичкој теорији видевши као узрок моногамног брака доминацију мушкарца над женом. У том смислу повезује комунистичку теорију са породицом тврдећи да су мушкарци доминирали женама као што је капиталистичка класа доминирала радницима. Енгелс је умро у Лондону 1895.
Рани утицаји Класични марксизам је био под утицајем различитих мисаоних праваца тога доба: Немачки филозофи у које спадају: Имануел Кант, Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Лудвиг Фојербах Енглески и шкотски политички економисти у које спадају: Адам Смит и Дејвид Рикардо, Вилијем Пети. Француски друштвени теоретичари у које спадају: Жан Жак Русо, Шарл Фурије, Сен Симон, Пјер Жозеф Прудон, Флора Тристан, Луј Бланк Рани утопијски, хришћански и ситнобуржоаски социјализам: Роберт Овен, Томас Карлајл, Карл Грин, Жан де Сисмонди
Остали утицаји су: Антички материјализам нпр. Епикур, Лукреције Ђанбатиста Вико
Главне идеје Главне идеје Марксовог и Енгелсовог колективног дела укључују: