Литванија (), или званично Република Литванија () је највећа од три прибалтичке државе у северној Европи. Излази на југоисточне обале Балтичког мора. На северу се граничи са Летонијом, на југоистоку са Белорусијом, на југу је Пољска, а на југозападу Русија.
У 14. веку Литванија је била међу територијално највећим државама Европе, а тадашња Велика кнежевина Литванија се простирала од Црног мора на југу до Балтичког мора на северу. Од 1569. била је у заједничкој држави са Пољском. Током 18. века изгубила је већи део своје територије.
Након Првог светског рата, Литванија је прогласила независност 16. фебруара 1918. године. Почетком 40-их година 20. века прво је била окупирана од стране Совјетског Савеза а убрзо потом и од стране Трећег рајха. Након краха Немачке у Другом светском рату, Литванија поново 1944. долази под власт Совјетског Савеза. Дана 11. марта 1990. Литванија је обновила своју независност и тако постала прва држава која је изашла из састава Совјетског Савеза.
Литванија је чланица Европске уније, НАТО-а и Савета Европе. Од 21. децембра 2007. је и пуноправна чланица Шенгенског споразума. Главни град Вилњус је 2009. године био проглашен за Европску престоницу културе и уједно је славио и хиљаду година постојања под тим именом.
Етимологија Први писани подаци о имену Литваније потичу из Кведлинбуршких анала ()Baranauskas, Tomas (Fall 2009). . 3). , Приступљено 11. 4. 2013. од 9. марта 1009. године. У аналима се помиње латинизована словенска варијанта имена -{Lietuva}- — „Литва” или -{Litua}-.
У немачким списима из 12. и 13. века забележено је име -{Lettowen}-.
Тачно значење имена нити његов извор још увек нису у потпуности познати. Претпоставља се да је овај етноним у вези са неким локалним хидронимом што је представљало честу праксу међу балтичким племенима. Претпоставља се да је термин -{Lietuva}- изведен или од литванске речи -{lyti}- која је означавала кишовито место или од хидронима -{Lietā}-. -{Lietā}- је било изворно име за малену реку (данас ) код данашњег археолошког локалитета који представља језгро првих литванских држава.
Географија
Положај мини|лево|150п|Географски центар Европе у Литванији Литванија је смештена у североисточној Европи, на географској ширини између 53° и 57° северно и између 21° и 27° источне географске дужине. Према прорачунима Географског института Француске из 1989. географски центар европског континента налази се 26 км северно од Вилњуса, у близини села Пурнушкес на координатама ."Europos Parkas: Open Air Museum of the Centre of Europe". EU PHARE 2001 Co-operation in the Baltic Sea Region Programme. У близини је лоциран и музеј на отвореном посвећен географском срцу Европе. Литванија је смештена на прелазу из Средњоевропске у Источноевропску низију и обухвата југоисточни део Балтичке обале.
Данашње границе су формиране 1945. године, а укупна дужина граница је 1.273 км. Најдужа граница је према Белорусији на југу и истоку 502 км. На северу је 453 км дуга граница са Летонијом, на југозападу граничи са Калињинградском облашћу Русије (227 км), а економски је најважнија јужна граница са Пољском која је уједно и најважнији економски партнер Литваније (91 км). На западу Литванија излази на —108 км песковите Балтичке обале, међутим свега —38 км обале има приступ отвореном мору. Остатак обале је од отвореног мора заклоњен 67 m високом пешчаном Курском превлаком. На уском улазу у Курски залив сместила се најважнија литванска лука Клаипеда, једина чије се обале не леде током целе године. Између Курске превлаке и континента смештен је плитки Курски залив који се протеже у јужном делу обале, и пружа се на југ све до града Калињинграда у Русији. мини|десно|200п|Топографска карта Литваније мини|десно|200п|Пешчане дине на Курској превлаци
Геологија и рељеф Рељеф Литваније је настао као последица глацијације током последњег леденог доба које се окончало пре око 23.000 година и карактеришу га блага узвишења (фосилни моренски бедеми) између којих су смештене плодне и ниске равнице. Уз балтичку обалу на западу пружа се уска равница, просечне ширине 15 до 20 км и максималне висине око 50 m, са које се издижу ниски брежуљци и пешчане дине које се стрмо спуштају ка мору. Идући ка истоку, низија постепено прелази у благо заталасано Жемајтијско побрђе чија је максимална висина до 234 метра (Мјадвегалис гора). Кроз централне делове земље, од североистока ка југозападу у дужини од преко 100 км протеже се велика Средњолитванска низија (-{Lietuvos Vidurio žemuma}-) просечне висине 80 до 90 m. Низија је испуњена језерским седиментима и глацијалним материјалом и представља аграрни центар земље. Идући даље ка истоку и југу надморска висина опет благо расте и то је највиши део Литваније (Балтичка греда). Ту се налази и највиши врх у земљи Аукштојас висине 294 метра. На крајњем југоистоку се налази опет појас нешто нижег земљишта просечне висине око 120 m (-{Pietryčių lyguma}-).
Воде Речна мрежа Литваније је веома густа. Чак 758 река има ток дужи од 10 км. Све литванске реке припадају сливу Балтичког мора. Најдужа литванска река је Њемен. Остали важнији водотоци су Нерис (или Вилија), Вента и Шешупе. Пловно је укупно око 600 км речних токова. Постоји и мноштво језера, посебно на крајњем североистоку земље. Површину већу од 10 km² има 2.833 језера, а регистровано је још и преко 1.600 мањих језераца и мочвара. Језера заузимају укупно 1,73% државне територије.
Клима Литванију одликује веома блага клима која представља прелаз између океанске и континенталне климе. Просечне јануарске температуре се крећу од -2,5 °C на обали до -6 °C у унутрашњости, док је јулски просек у целој земљи око 16 °C. Снежне падавине су редовна појава током зимског периода.
Просечна количина падавина је од 800 до 900 mm у приобалним деловима и опада ка унутрашњости на 600 mm у источним деловима. Дужина вегетационог периода се креће од 169 дана на истоку до 202 дана у западним деловима земље.
Литванија је 2002. доживела сушу која је изазвала шумске и тресетне пожаре.
Температурни екстреми по месецима у Литванији имају следеће вредности:
Флора и фауна Литвански екосистеми обухватају природне и полу-природне (шуме, мочваре, мочваре и ливаде) и антропогене (аграрне и урбане) екосистеме. Међу природним екосистемима, шуме су посебно важне за Литванију, које покривају 33% територије земље. Мочваре (високе мочваре, мочваре, прелазна мочвара, итд.) покривају 7,9% земље, при чему је 70% мочварних станишта изгубљено због исушивања и вађења тресета између 1960. и 1980. године. Промене у мочварним биљним заједницама довеле су до замене маховине и травнатих заједница дрвећем и жбуњем, а мочваре које нису директно захваћене мелиорацијом су постале суше услед пада нивоа воде. Има 29.000 река укупне дужине 64.000 км у Литванији, слив реке Њемен заузима 74% територије земље. Због изградње брана, око 70% мрестилишта потенцијалних катадромних врста риба је нестало. У неким случајевима, речни и језерски екосистеми су и даље под утицајем антропогене еутрофикације.
Пољопривредно земљиште обухвата 54% територије Литваније (отприлике 70% од тога је обрадиво земљиште и 30% ливаде и пашњаци), око 400.000 ha пољопривредног земљишта се не обрађује и делује као еколошка ниша за коров и инвазивне биљне врсте. Пропадање станишта се дешава у регионима са веома продуктивним и скупим земљиштем како се површине усева шире. Тренутно је 18,9% свих биљних врста, укључујући 1,87% свих познатих врста гљива и 31% свих познатих врста лишајева, наведено у Литванској Црвеној књизи података . На листи се налази и 8% свих врста риба.
Популације дивљих животиња су се опоравиле како је лов постао ограниченији, а урбанизација је омогућила поновно засађивање шума (шуме су се већ утростручиле од њиховог ниског нивоа). Тренутно Литванија има око 250.000 већих дивљих животиња или 5 по квадратном километру. Најплоднија велика дивља животиња у свим деловима Литваније је срна, са 120.000 јединки. Следе вепрови (55.000). Остали копитари су јелен (~22.000), јелен лопатар (~21.000) и највећи: лос (~7.000). Међу литванским грабежљивцима, најчешће су лисице (~27.000). Вукови су, међутим, више укорењени у митологију јер их у Литванији има само 800. Још су ређи рисови (~200). Горе поменуте велике животиње искључују зечеве, од којих око 200.000 живи у литванским шумама.
Национални паркови
У Литванији постоји пет националних паркова:
Име Основан Величина (-{km²}-) Слика Национални парк Аукштаитија 1974. 405.70 200п Национални парк Дзукија 1991. 550 200п Национални парк Куршију 1991. 264 200п Национални парк Тракај 1991. 82 200п Национални парк Жемаитија 1991. 217 200п
Историја
Праисторијски период на тлу Литваније Први људи на територији данашње Литваније населили су се у Х миленију пре нове ере, непосредно након последњег леденог доба. Те првобитне миграције одвијале су се из правца Јиланда и данашње Пољске. То су углавном била номадска ловачка племена. Током 8. миленија пре нове ере клима је постала доста топлија што је погодовало развоју шума, а самим тим је довело и до постепеног стварања седелачких насеља јер је храна била доступнија. У 3. миленијуму већ су почели да се развијају трговина и занатство. Негде око 2500. п. н. е. на ово подручје су почели да се досељавају први Праиндоевропљани који су се мешали са домицилним племенима, и тако су настали данашњи балтички народи.
Данашњи Литванци представљају потомке древних Балта, који су уједно били преци и данашњих Летонаца и Пруса. Иако Балтичка племена никада нису била под директним утицајем Римског царства, одржавали су блиске трговачке контакте са њима (ћилибар).
Средњовековна Литванија мини|150п|Витаутас Велики Литванска племена су се ујединила током 1230-их година под Миндаугасом који је 1253. и крунисан за првог Краља Литваније. Након његовог убиства 1263. Литванија је била на удару Тевтонских витезова Ливонијског реда наредних стотину година.
До краја 14. века Велика кнежевина Литванија је постала једна од најмоћнијих европских држава, а територијално се простирала све до Црног мора на југу. Њена геополитичка позиција између Истока и Запада одредила је и њен мултикултурални и мултиконфесионални карактер. Литванска владајућа елита тог времена је дозвољавала верске слободе а староруски језик је кориштен у службеним списима.
Године 1386. велики војвода Јогаила је крунисан за краља заједничке Пољско-литванске државе. За време његове владавине Литванија је примила хришћанство. Након династичких сукоба 1392. на престо долази Витаутас Велики за чије владавине је Литванија доживела свој врхунац моћи. Под његовим водством Литванско-пољска унија је извојевала велику победу над Тевтонцима у бици код Гринвалда 1410. и то је била једна од највећих средњовековних битака.The New Encyclopaedia Britannica.. Након Витаутасове смрти, литвански племићи су покушали да растуре унију са Пољском, али због експанзије Московске кнежевине крајем 15. века односи са Пољском су још више ојачани.
Период између 16. и 20. века |мини|Велика кнежевина Литванија и Пољско-литванска унија Године 1569. формирана је нова, друга по реду Државна заједница Пољске и Литваније. Међутим иако је Литванија у оквиру те нове заједнице задржала независност у неким областима, попут војске, монете и законодавства, процес интензивне полонизације захватио је све сфере живота, од уметности до националног идентитета. У периоду од средине -{XVI}- до средине 17. века дошло је до процвата уметности и образовног система под утицајем ренесансе и реформације.
Током Северних ратова (1656—1661) Литванија је војнички и економски поражена од стране Шведске, а током Великог северног рата (1700—1721) између Русије и Шведске изгубила је скоро 40% популације. Јачање Русије и све учесталији сукоби међу племством довели су до распада Пољско-литванске заједнице и њене поделе између Русије, Хабзбуршке Аустрије и Пруске (1772. до 1795).