Анте Старчевић (Житник"Време", Београд 23. мај 1934. године, 23. мај 1823 — Шестина, Загреб 28. фебруар 1896) је био хрватски политичар српског порекла, провинцијални књижевник и публициста и, заједно са Еугеном Кватерником, оснивач Странке права утемељена на идеологији хрватског државног права.Мала енциклопедија Просвета, издање из 1959. године. Још за живота назван је – као политички лидер и главни идеолог хрватског национализма – Оцем Домовине. У исто време, Старчевић представља контроверзну личност због својих антисемитских и антисрпских ставова."Анте Старчевић - између либерализма и расизма", Ненад Мишчевић, Нови Лист, субота 25.02. 2006. "Старчевић је пакленом мржњом мрзео Србе и ту мржњу три деценије уливао у велики део Хрвата" Томо Маретић, Српски књижевни гласник, Београд, 1892, књ. 5, бр. 8. стр. 569.”Усташки злочин над Србима… Србомрзац Анте Старчевић” - Ђорђе Бојанић Преузето 26. августа 2016 Део његових ставова и радова послужио је као идеолошка основа Усташког покрета."Blood And Homeland": Eugenics And Racial Nationalism in Central And Southeast Europe, 1900–1940 edited by Marius Turda, Paul Weindling Published 2006 Central European University Press Rory Yeomans article: Of "Yugoslav Barbarians" and Croatian Gentlemen Scholars: Nationalist Ideology and Racial Anthropology in Interwar Yugoslavia
Биографија Рођен 1823. године у Житнику поред Госпића, од родитеља Срба. Мајка удовица Милица Чорак, рођена Богдан, из Широке Куле, примила је католицизам пре удаје за првог мужа.Dubravko Jelčić, Politika i sudbine: eseji, varijacije i glose o hrvatskim političarima, Školska knjiga. Отац Јаков Старчевић, био је граничар из Пазаришта,"Дело", Београд 1. октобар 1911. године села покатоличених Срба,Aus der Beilage Specificatio locourum et incolarum 1712. bei der Instr. f.d. Grafen Attems, Nr. 183/VII, J.Ö Krigsmiscellen, Fasc. 95 im Archiv des Reichs-Krigs-Ministeriums. потомак херцеговачких Старчевића.Banac, Ivo. Nacionalno pitanje u Jugoslaviji. (Durieux: Zagreb) (1995). стр. 66.
Образован је прво у немачкој пучкој школи у личком Кланцу."Анте Старчевић, Политички списи, Знање, Загреб, 1971. (избор и предговор Томислав Ладан), страница 10. Потом га образује стриц, Шиме Старчевић писац Тада Шиме узе Анту к себи у Баг. Било му је 13 година. Ту га приправи за прва два разреда гимназијеМ. Д. Дошен, Анте Старчевић 1823—1923, "Овај број Личког Хрвата посвећен је 100-годишњици рођења Старчевића". ”Лички Хрват”, бр. 17, 17. маја 1923, година II. По другом извору, за прва два разреда гимназије спремао га је (учио латинском и немачком језику) католички жупник Јосип Влатковић у Смиљану."Znameniti i zaslužni Hrvati, te pomena vrijedna lica u hrvatskoj povjesti od 925-1925", Zagreb 1925. godine Године 1839. полази на трећи разред гимназије у Госпићу, где му је стриц био професор: другови и професори дивили су се бистрини и брзом схваћању младог Ликоте, којег су за шалу 'Влахом' називали. Остала четири разреда гимназије и два виша разреда, тзв. филозофију завршио је у Загребу. Учествовао је као кршни гимназијалац будући "ватрен Илир", на крвавим демонстрацијама у Загребу, одржаним на Марковом тргу 27. јула 1845. године.
У јесен 1845. године након завршене више гимназије у Загребу и одлази у сјемениште у Сењ, а одатле га бискуп Ожеговић шаље у Пешту, на студије теологије. Године 1846. добија титулу почасног доктора филозофијеHrvatska misao: smotra za narodno gospodarstvo, književnost i politiku, 1902, Godina 1, Odgovorni urednik Dr. Lav Mazzura, Tiskara i litografija Mile Maravića - Milan Šarić: Život i rad dra Ante Starčevića - stranica 133 - Tadanji biskup senjski, Mirko Ožegović, pošalje ga u sjemenište u Budimpeštu, gdje je Ante uz bogoslovne nauke slušao filozofiju i slobodne znanosti. Pošto je položio stroge ispite u filozofiji i slobodnim znanostima bio je već 1846. promoviran na čast doktora filozofije. у Пешти. Вратио се с пролећа 1848. године кући, па у Сењ, да би наставио школовање. Када је требало да се на крају "зареди", одлучује да се не посвети свештеничком позиву.
Затражио је професуру филозофије и опште историје на Правословној академији у Загребу. Након неуспеха ушао је у адвокатску канцеларију др Лавослава Шрама, где остаје до 1861. године."Znameniti i zaslužni Hrvati...", наведено дело Године 1851. конкурисао је безуспешно за место професора математике и на београдском Лицеју, пишући молбу на ћирилици и потписујући се као „доктор мудрословија“ (филозофије).Р. Љушић - Лицеј 1838-1863, зборник докумената, Универзитет у Београду и Савремена администрација, 1988 Београдски лицеј је међутим ангажовао Алексу Вукомановића на том месту. Фрустрирани професор Старчевић се због тога наоштрио против Срба, и само је чекао прилику да их нападне. Устао је тако 18. августа 1852. године да брани Људевита Гаја, од прозивања које је стигло из београдских "Србских новина"."Narodne novine", Zagreb 18. kolovoz 1852. godine На странама Гајевих "Народних новина" у Загребу, он полемише са како каже "тзв. Србима". Али ту не стаје, па ускоро, 21. септембра Старчевић показује своје још веће огорчење, када на страницама поменутих "Народних новина" исписује нови оштар: "Одговор Србскоме дневнику и београдским новинама". Искористио је он одсуство уредника Гаја, да изнесе своје шовинистичке ставове, до тада не виђене у јавности, у односу између два народа. Анте се у чланку окомио на српско име и српски језик, негирајући и омаловажавајући их, уз помоћ књиге византијског цара Порфирогенита. Увредљив текст преноси на својим странама "Србски дневник" 24. августа 1852. године"Србски дневник", Нови Сад 24. новембар 1852. године Реаговао је онда лично Људевит Гај, са својим извињењем и побијањем ставова Старчевићевих, жалећи због атака на братство Срба и Хрвата, које је он до тада 18 година мукотрпно градио."Србски дневник", Нови Сад 31. октобра 1852. године
Старчевићу се супротставио, и то стихом и велики поборник слоге Срба и Хрвата, Јован Сундечић објавивши спев под насловом: "Дру Анти Старчевићу уздарје за пренемио дар". Песникове прве речи су веома одјекнуле у јавности: Вукодлаче, Паклењаче!"Нова искра", Београд 1900.
Излази Анте из канцеларије г. Шрама тек 1861. године, када је изабран за великог бележника Ријечке жупаније, али је 1862. године суспендован и као противник режима осуђен на месец дана затвора. Исте године изабран је у Хрватски сабор као представник Ријеке. За заступника у Хрватском сабору биће биран поново 1865, 1871, и од 1878. године до краја живота.
У Хрватском сабору је био заговорник хрватске независности одлучно се противећи било каквим везама Хрватске са Аустријом и Мађарском, градећи тако темеље за оснивање националистичке Странке права, коју је основао са Еугеном Кватерником. На њеном челу је остао до своје смрти.Opća enciklopedija, Jugoslavenski leksikografski zavod, 1982.
Године 1863. је затворен, а након изласка из затвора поново се запослио у Шрамовој канцеларији до октобра 1871. године. Након Кватерниковог устанка у Раковици поновно је ухапшен, а Странка Права распуштена. Седам година касније (1878) опет је изабран за заступника у Хрватском сабору, где је остао до своје смрти.
Поред политике бавио се и историјом, филологијом, књижевном критиком, филозофијом, писањем песама, драма и политичком сатиром.Opća enciklopedija, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, 1982.
Анте Старчевић је преминуо 28. фебруара 1896. године у Загребу у 73. години живота. Сахрањен је, према властитој жељи, у цркви светог Марка у загребачким Шестинама, а споменик му је израдио октобра 1903. године Иван Рендић.
Политички рад Споменик Старчевићу на Старчевићевом тргу у Загребу|мини Старчевић је у младости ватрено заступао идеје илирског препорода, али се у њега разочарао. Одбацивао је идеју тријализма, тј. могућност да се Аустријско царство преуреди тако да Хрватска буде равноправни партнер са Угарском и Аустријом у заједничкој држави заснованој на федеративној основи. Старчевић и његове присталице су обзнанили програм стварање самосталне националне државе Хрватске. На темељу такве основне концепције, заједно с Еугеном Кватерником, формирао је Странку права, којој су у почетку претежно припадали интелектуалци.
Хрватско државно право које је заговарала Странка права је националистичка политичка концепција, која је представљала једно од главних начела хрватске националне политике од средине 19. векa (односно од Илирског покрета) до средине 20. века. Концепт „хрватског државног права“ базиран је на идеји да Хрвати као народ имају наводно „неотуђиво историјско право“ (на основу наводне "првостечености") да успоставе своју националну државу на свим територијама које су (по уверењима хрватских историчара и политичара) привремено биле под влашћу Хрватске у раном средњем веку, односно у време хрватских народних краљева (до 1102. године). Концепција „хрватског државног права“ је употребљавана као изговор којим би се оправдало стварање Велике Хрватске. Најрадикалнија концепција „хрватског државног права“ је заступана од стране Анте Старчевића (оснивача Странке права), а обухватала је све територије од Алпа до Тимока заједно са северном Албанијом.
Не обазирући се ни на историјске и политичке чињенице, Старчевић и његови праваши су тврдили да постоје само два јужнославенска народа, Бугари и Хрвати. По Старчевићу Хрватска је обухватала подручје од Алпа на северу, до Македоније и Бугарске на југу. Словенце је називао Алпским Хрватима, а Србе је прогласио Хрватима. Праваши су као свој циљ поставили стварање Велике Хрватске и ослобођење Хрватске и Босне и Херцеговине од вишевековне аустријске и турске владавине.
Старчевићев саборац Еуген Кватерник је 1871. подигао Раковички устанак усмерен против Хрватско-угарске нагодбе и генерално Аустроугарске. Због издаје у властитим редовима и неучествовања већине руководства Странке права и Анте Старчевића, устанак је угушен. Погинули су вође буне Еуген Кватерник, Анте Ракијаш и Вјекослав Бах, а командант побуњене војске Раде Цујић успео је преко Босне пребећи у Србију. Неуспех раковичке буне врло неповољно одразио на тадашње стање у Хрватској и на Странку права и главна улога Русије у решавању Источног питања су сугерисали Старчевићу и његове правашима да све више да очекују помоћ од Русије. Истовремено се у Странци права почиње постепено мењати и дотадашњи негативни став према Србима те омекшавати одбојност према југословенској идеји. Старчевић је био импресиониран успесима антихабзбуршке опозиције у Србији оличене у Народној радикалној странци Николе Пашића. Иако је и даље Србе сматрао делом хрватске нације, био је вољан на уступке, надајући се да ће и српске странке у Хрватској-Славонији и Далмацији пратити радикалску политику, и заједно са својом странком и Русијом срушити власт Хабзбурга. Међутим, таква очекивања се нису десила за време Старчевићевог живота јер су и Русија и радикали уздржавали од сукоба са Аустроугарском, а и Куен-Хедерваријева политика је учврснула удаљавање Хрвата и Срба.
У то време дуализам у Аустроугарској је запао у кризу, јер су и аустријски и угарски део државе сматрали да су Аустро-угарском нагодбом лошије прошли од оног другог. Нове размирице Беча и Пеште су зближили Штросмајерове и Старчевићеве следбенике. Старчевић је већ био стар и болестан и није активно учествовао у раду странке. У странци се развио став да је могућ договор са Бечом о решавању хрватског питања. То је значило ревизију сржи идеологије Странке права, за шта је најодговорнији Јосип Франк. Франк и његови следбеници су заступали тријалистичко уређење Аустроугарске, тј. Хрватску као један од њена три федерална дела. Франк је напустио и политику несукоба са Србима и распиривао је сукобе између Срба и Хрвата.