Федерико Фелини (; Римини, 20. јануар 1920 — Рим, 31. октобар 1993) је био италијански филмски редитељ и сценариста. Рођен је у Риминију (Италија). Један је од најутицајнијих филмских редитеља 20. века. Поред Микеланђела Антонионија сматра се за главног покретача друге италијанске филмске ренесансе. За живота је сматран критичарем друштвених појава у италијанском грађанском друштву у послератном раздобљу, осликавао је економски просперитет и његове деформације. У Сједињеним Државама сматран је најреспектабилнијим европским редитељем, и особом чија је популарност била упоредива с најистакнутијим филмским звездама његовог доба.

Биографија мини|Федерико Фелини као беба Фелини је рођен 20. јануара 1920. у Риминију, на обали Јадранског мора, у породици из средње класе с троје деце. Његов отац, Урбано, био је трговачки путник и трговац, а мајка Ида рођ. Барбиани, домаћица пореклом из Рима. Део детињства провео је код баке на селу Ђамбетоли често лутајући с распуштенијом сеоском децом, његова дечачка искуства осликана су делимично у филмовима Дангубе (I Vitelloni; 1953), 8½ (1963) и Amarcord (1973). Школовао се у католичком интернату. Из тога раздобља најчешће се препричава његов краткотрајан, (у дванаестој години), бег с путујућим циркусом. То се тумачи као знак његове велике љубави према спектаклу. Иако никада није скривао своју склоност према свету циркуса, Фелини ипак даје друкчију верзију свог бега: он је бежао од школе. Учење и школска дисциплина нису били његова боља страна. Фелинијеви филмови често садрже аутобиографске анегдоте и фантазије. Неколико његових интимних пријатеља као што је сценариста Тулио Пинели и Бернардино Запони, затим кинематограф Ђузепе Ротуно или дизајнер Данте Ферети говорили су да је Фелини имао обичај да једноставно измисли нека своја сећања само да би их испричао на филму.Bernardino Zapponi: Мемоар, Il mio Fellini (Roma:Marsilio Editori), 1995, и сам Фелини је сведочио у Ја сам рођени лажљивац: Лексикон Федерика Фелинија. .

Током Мусолинијевог фашистичког режима, Федерико и његов брат Рикардо су били припадници Avanguardiste, фашистичке омладинске организације у коју се сваки адолесцент тада морао учланити. Међутим, Фелини и његова породица нису били фашисти и нису били симпатизери Мусолинија.

По завршетку гимназије, почео је, на инсистирање оца, да у Болоњи студира право 1938, али је ускоро напустио факултет и посветио се новинарству. Прво је сарађивао у Фирентинским новинама, а потом као један од уредника у популарном недељном сатиричном римском листу Марко Аурелије и био је добро плаћен цртач и карикатуриста, а писао је и веселе скечеве.

Године 1939, преселио се у Рим, поново уписао факултет, али тек толико да одгоди одслужење војног рока. Прехрањује се пишући у црној хроници листа Il Popolo di Roma, и даље црта стрипове за сатирички лист Marc'Auerlio. Почетком 1940. почео је да пише кратке приче за радио а затим и да режира. У то време обавио је интервју и упознао се са популарним глумцем, тумачем народских ликова Алдом Фабрицијем (Aldo Fabrizzi) (1905—1990), након којег је дошло до блиског пријатељства и професионалне сарадње, за чију позоришну трупу пише скечеве, али и води гардеробу, ради на декору и обавља посао секретара. Од године 1940. почиње писати и за филм, и то гегове за комичара Макарија, те текстове за Фабриција. Фелинијев биограф Тулио Кезич ову турбулентну епоху коментарише следећим речима:

Године 1942, Фелини је упознао Ђулијету Масину, глумицу која је играла у радио-драмама, или је читала текстове реклама које је он као хуморист писао. Касније, 30. октобра 1943, њоме се и оженио. Тада је почело једно од најкреативнијих филмских партнерстава у историји филма. Неколико месеци после венчања, Масина је пала са степеница и имала побачај. 22. марта 1945. рођен је Пјерфедерико Фелини али он је преминуо само месец дана након рођења 24. априла. Та породична трагедија дубоко је утицала на Фелинијеве и оставила је траг на филм Улица (La strada, 1954)Види Kezich, Фелини: Живот и дело. p. 157 и снимљени интервју са Луиђијем Титом Бензијем у Фелини: Ја сам рођени лажљивац (2003).

Филмом је Фелини почео да се бави 1941, најпре, писањем. Првих неколико текстова су били припремни а 1942. је написао сценарио Четврта страна.

Фашистички режим у Италији пао је 25. јула 1943. Савезници су ослободили Рим 4. јуна 1944. Тог еуфоричног лета је Фелини са својим пријатељем Де Сетом отворио трговачку радњу у којој је радио карикатуре савезничких војника за новац. Управо ту је Роберто Роселини упознао Фелинија и изразио жељу да га Фелини упозна са Алдом Фабрицијем. Ту је Роселини понудио Фелинију да сарађује на сценарију (заједно са Сусом Чеки Д'Амико, Пјером Телинијем и Албертом Латуадом) за филм Рим, отворени град (1945). Фелини је то прихватио и дао допринос филму геговима и дијалозима. Било је то пресудно за Фелинијев развој и читаву каријеру. Сарађивао је као косценариста, писац предтекста и асистент редитеља у том класичном неореалистичком филму, једном од најбољих филмова италијанске и светске кинематографије, Рим, отворени град. (Тај филм је после Висконтијевог Земља дрхти и Опсесија означио епоху у италијанском и светском филму познату као неореализам).

До тада када сам долазио на снимања, каже Фелини, све ми је било страно. Али, уз Роселинијеву помоћ, у филму сам препознао други свет. Кроз његов став према филму схватио сам да се филмови могу стварати без преваре, без априорних претпоставки, без унапред утврђених порука. Али, оно најважније што сам од Роселинија добио била је поука о скрушености и понизности према животу. мини|Федерико Фелини почетком 1950-их. Потом Фелини пише и асистира Пјетру Ђермију у филмовима Злочин Ђована Епископа 1947, Без милости 1947. и Воденица на Поу 1948.