Констанције I Хлор (; Дарданија, 31. март око 250 — Еборакум, 25. јул 306.) био је један од тетрарха, цар-савладар на Западу Римског царства од 293. до 306. Потекао је из Дарданије по свему судећи од незнатних родитеља.
Посветивши се каријери, Констанције је постао намесник Далмације, а затим и преторијски префект Галије. Могуће је да се вођен амбицијом развео од прве супруге Јелене, ћерке гостионичара и оженио Максимијановом пасторком Теодором. У цезара је уведен 293., а на управу су му поверене Галија и Британија. У ствари, морао је прво да се обрачуна са узурпаторима Караузијем и Алектом који су господарили његовим доменом; за то му је требало три године.
Када су 305. абдицирали Диоклецијан и Максимијан, у складу са процедуром Галерију и Констанцију су додељена овлашћења августа. Међутим, убрзо по повлачењу старије двојице показало се да је нарушен склад. Иако млађи, Галерије је изгледа био у предности чим је могао да одреди цезаре. Штавише, Констанцијев син Константин налазио се на његовом двору као талац. Тек је навала варвара у Британији омогућила Констанцију повратак његовог сина, и тако су њих двојица 306. одбили Пикте и Скоте.
Српски византолог Радивој Радић га укратко оцењује овако: „Премда је био значајна историјска личност, касније је упамћен пре свега као отац Константина Великог.“Р. Радић, , Београд
Име
По ступању на власт Констанцијево пуно име гласило је Флавије Валерије Констанције (),Dessau 630. 637. 639. 640—643. 648—652.}- и др. а друго гентилно име (име рода) је преузео свакако по оснивачу династије Гају Валерију Диоклецијану. Као адоптивни (усвојени) син цара Максимијана, Констанције је и сâм називан Херкулије ().-{Dessau 634. H. Cohen, Médailles Impériales VII², Paris 1888. pp. 88, 306}-. уп. -{Pan. Lat. VI 2. Каткад му се додаје Диоклецијаново име — Гај (),Dessau 649. 650a. а каткад Максмијаново — Марко ().Dessau 637. Надимак Хлор (од грч. χλωρός, зеленкаст, зеленожут) не потиче из његовог времена, него из византијског. Било какав нарочити степен бледила у несагласности је са руменилом које се спомиње у хронолошки ближим Латинским панегирицим.Pan. Lat. V 19.
Порекло
Спочетка се тврдило да је Констанције син Клаудија Готског,Pan. Lat. VII 2. затим да води порекло од истог,Pan. Lat. VIII 2. 4. Euseb. hist. eccl. X 8, 4; Vit. Const. I 50. Iulian. or. I 6. D. II 51 C; Caes. 313 D. Hist. Aug. Elag. 2, 4. 35, 2; Gall. 7, 1. 14, 3; Tyrann. 31, 6; Claud. 1ff.; Aurel. 44, 4. а како је под утицајем хришћанства његово нелегитимно порекло наилазило на осуду за нећака,Anon. Vales. 1, 1. унука по мајциEutrop. XII 22. Zonar. XII 31 pp. 640 D. и унука-нећака божанског цара.Hist. Aug. Claud. 13, 2. Овај мит је, међутим, настао тек по његовој смрти у константиновско и постконстантиновско доба. Како наводи Ото Зек (), чињеница да је његово порекло плод измишљања разноразних писаца указује на то да су Констанцијеви родитељи били незнатни а он сâм скоројевић.O. Seeck, „Constantius I“, in: , Band IV/1, Stuttgart 1900, Завичај му треба тражити у Дарданији.Vict. Caes. 39, 26. Како се чини рођендан мора да му је био 31. марта,CIL I² али година рођења је, међутим, непозната.
Рана каријера мини|лево|Портрет у Виминацијуму Како стоји код Анонима Валезијана, пре него што је узнапредовао до цезара Констанције је вршио дужност царског телохранитеља, војног трибуна и управника провинције Далмације: „Констанције – унук брата преблагог принцепса божанског Клаудија – прво је био телохранитељ, потом трибун, а након тога намесник Далмације. Заједно са Галеријем начињен је цезарем од стране Диоклецијана. Пошто је, наиме, оставио прву супругу, Хеленом, оженио је Максимијанову кћерку Теодору, са којом је после имао имао шесторо деце, Константинове браће. Али, са првом супругом Хеленом имао је већ сина Константина, који је касније постао свемоћан принцепс“.
Вописк га сврстава у Пробове питомце: „Када упоредим принцепса Проба са другим императорима, закључујем да је овај муж у односу на готово све римске вође, који су се истицали као храбри, милостиви, разборити, дивни, био или једнак, или, ако се то из пакосне зависти не оспорава, бољи. Јер, током своје петогодишње владавине водио је толико ратова широм читавог света, и то, истина, сâм, да је чудно како се сукобио у свим тим биткама. Урадио је много тога својим рукама, а обучавао је и најизврсније војсковође. Међу његовим питомцима били су, наиме, Кар, Диоклецијан, Констанције, Асклепиодот, Ханибалијан, Леонид, Кекропије, Пизонијан, Херенијан, Гаудиоз, Урзинијан и остали којима су се наши очеви дивили и од којих су се неки истакли као добри принцепси“.Hist. Aug. Prob. 22, 3.
мини|десно|120п|Згранут екстравагантним понашањем свога сина, Кар је намеравао узети Констанција за наследника.
Био је управник Далмације за време Кара, који је, згрожен екстравагантним понашањем свога сина Карина, намеравао да га узме за наследника: „Он [тј. Карин] је имао драго камење на ципелама, користио је само оне копче које су украшене драгим камењем, а много често и такав каиш. Уопште, многи у Илирику су га називали краљем. Никада се није појавио било пред префектима, било пред конзулима. Покварењацима је нудио највише и увек их је звао на гозбе. Више пута је на својој гозби износио стотину либри птица, стотину риба, хиљаду различитих меса. Изливао је велике количине вина. Пливао је у воћу и дињама. И трпезарије и спаваће собе посуо је миланским ружама. Користио је купатила хладна колико и подземне ћелије која је често хладио снегом. Када је једне зиме дошао у место у ком је изворска вода изузетно млака — каква је обично по природи преко зиме — и служио се њоме у базену, кажу да је говорио базенџијима: ‘Спремили сте ми воду за жене’. Ово се чак узима за његову најсјајнију досетку. Његов отац је чуо шта је овај радио, па је викао: ‘Он није мој син’. Најпосле је одлучио да Констанција — који је после учињен за цезара, а тада обављао дужност намесника Далмације — доведе на његово [тј. Кариново] место, јер се тада ниједан муж није чинио бољим, а овога [тј. Карина], уистину, како вели Онезим, да убије“.Hist. Aug. Car. 17, 6.
Уздизање у цезара
мини|десно|120п|Тетрарси, порфирна група са почетка 4. века која се данас налази у Венецији.
Када је Нумеријанова судбина свима постала јасна, трупе које су се окупиле у Халкедону ради номиновања новог владара једногласно су се изјасниле за заповедника гарде доместика Диокла. Пре него што је могао да сматра свој нови положај сигурним, Диокле је морао да рашчисти рачуне са Каровим сином Карином: „Овај [тј. Карин], када је сазнао да му је гром убио оца, да му је таст уклонио брата, да је Диоклецијан именован за августа, направио је веће грешке и злочине, као да се сад по смрти својих рођених ослободио и одрешио узде одговорности. Ипак, није му недостајала крепкост духа да брани своју власт. Са Диоклецијаном се, наиме, сукобљавао у многим биткама, али је у коначној бици код Маргума пао побеђен“.Hist. Aug. Car. 18, Из једног другог извора се сазнаје шта је узрок Кариновог пораза: „Али када је Карин стигао у Мезију, одмах се сукобио са Диоклецијаном близу Маргума. Док је ревносно притискао оне које је победио, погинуо је под ударом својих војника, јер је, не обуздавајући се, из похоте дирао многе војничке жене. Њихови мужеви, који су бивали све више непријатељски расположени према свом вођи, ипак су одложили гнев и јед за крај битке“.Aur. Vict. Caes. 39, 11. Тако је уклоњена и задња препрека за Диоклецијанов успон.
У тренутку када је Диоклецијан ступио на власт, Царство је са свих страна било погођено силним проблемима. Осећајући се немоћним да се сâм носи са њима, Диоклецијан је решио да узме себи колегу који ће, макар номинално, бити у рангу са њим и помагати му да сноси огроман терет власти. Његов избор је пао на храброг и искусног, премда грубог и неписменог војника Максимијана, кога је у Никомедији 286. уздигао у августа. Удружени владари су усвојили епитете: Диоклетијан — Јовије ( — који потиче од Јупитера), а Максимијан — Херкулије ( — који потиче од Херкула), било из неког сујеверја, или, по објашњењу једног панегиричара, да дају свету до знања да старији поседује већу моћ у односу на млађег.
Међутим, убрзо се показало да управљање пространим Царством представља терет не само за једног, него и за двојицу. Сходно томе решили су да сваки изабере свога помоћника. Максимијанов избор је пао на Констанција, а Диоклецијанов на Галерија. Ради успостављања приснијег односа са цезарима Галерије је ожењен Диоклецијановом кћерком Валеријом, а Констанције Максимијановом пасторком или кћерком Теодором. Максимијан је адоптирао Констанција 1. марта 293. вероватно у Медиолануму и обукао га је у пурпур цезара. У расподели провинција цезарима су допали они делови у којима је изискиван највећи напор и излагање ризику. Констанцију су додељене Британија, Галија и Хиспанија, са седиштем у Тријеру (Трир); Галерију је препуштен Илирик и читаво Подунавље, са седиштем у Сирмијуму (Сремска Митровица); Максимијан је са седиштем у Медиолануму (Милано) управљао Италијом, Африком и Сицилијом заједно са острвима у Тиренском мору; а Диоклецијан је управљао Тракијом, Египтом, Сиријом и Азијом, са седиштем у Никомедији (Измит).
Као цезар
Пред поход на Британију
Констанције је држао конзулат 294, 296, 300, 302, 305. и 306. Као делокруг одређена му је Галија;Iulian. or. II 51 D. задатак му је заправо био да врати Британију и извесне делове западне обале Галије, будући да је Караузију успело поћи за руком да се ту осамостали. Убиством умешног Караузија чије место је преузео Алекто, Констанцију је донекле олакшан посао. Одмах по ступању на своју дужност, Констанције је отишао у Галију. Усредсредио се на Гезоријакум (Булоњ), не би ли ову луку, која је тада представљала важну транзитну тачку за Британију, отео узурпатору. То му је и успело пошто је подигао брану којом је непријатељску флоту спречио да пристане овде. Напад на Острво морао је пак да одложи на неко време док се не прибави потребна флота.Pan. Lat. V 6. 7. VII 5. За то време повео је поход на Франке на ушћу Рајне и преселио већи број њих као колоне на опустошена поља Галије.Pan. Lat. V 7—9. 21. VII 5. Почетком 296. завршено је с припремама и прелазак на Острво могао је да почне.Eutrop. IX 22, 2.
Поход на Британију
мини|десно|На реверсу овог сребрњака искованог у Антиохији за време Констанција Хлора приказани су тетрарси како изливају жртву у част победе над Сарматима.
Пошто је Максимијан преузео на себе одбрану рајнског лимеса,Pan. Lat. V 13. Констанције је сигурних леђа испловио са двема флотама: једном под његовим заповедништвом из Гезоријакума, и другом под његовим префектом Асклепиодотом преко ушћа Секване (Сена). Тиме што је запловио узбурканим морем наводно је, како преноси панегиричар, инспирисао војнике који су пловили дуж Секване да се одлуче на исто: „Јер, кад си Ти [Констанције] на пловидби, ко се не би усудио да се преда ма колико год неповољном мору? По пријему вести о Твојој пловидби, како кажу, сви су једногласно говорили и међусобно се подстицали : ‘Што се двоумимо? Што оклевамо? Управо је одједрио сâм, баш сад одмиче, можда је већ и стигао. Поднесимо све, запловимо таласима. Шта је то чега бисмо се могли бојати? Ми следимо цезара!’“Pan. Lat. V 14.
Асклепиодоту је успело да под окриљем густе магле прође незапажено код острва Векте (Вајт), где их је ишчекивала непријатељска флота, и искрца се. Иста магла омела је Констанција с пута. Тек што је приспео на копно, Асклепиодот је већ потукао у бици Алекта; један одред Констанцијеве војске је, међутим, измасакрирао у Лондинијуму (Лондон) чету франачких плаћеника која се спасла из битке и опљачкала град.Pan. Lat. V 13—20. VII 5. IX 25. Vict. Caes. 39, 42. Eutrop. IX 22, 2. Zonar. XII 31 pp. 641 A.