Артемида () је била грчка богиња лова, дивљине, као и господарица и заштитница дивљачи.-{Срејовић & Цермановић-Кузмановић}-, н. д., 53 Она је највероватније била древно божанство, које су Грци усвојили као богињу дивљине. Према шведском митологу огпроф. Мартину Нилсону, Артемида била је најпопуларнија грчка богиња. У класичној традицији била је персонификована са планинама, дрвећем, ловом и плесом, нимфама, децом и младунчади животиња. По мишљењу других, не само да је уживала распрострањеност свога култа (нарочито у Аркадији, Криту, Анадолији и Великој Грчкој), него и његову дугу традицију, која сеже дубоко у прошлост и представља предмет расправе многих лингвиста, познавалаца линеарног писма Б.-{Fischer-Hansen & Poulsen}-, н. д., 23-{Daly & Rengel}-, н. д., 19
Осим тога, постоје различите теорије у погледу порекла и увођења њеног култа у Грчку. Као првобитна господарица дивљине и примитивног, преаграрног ловачко-сакупљачког друштва, претпоставља се по једној од тих теорија да је њена улога заштитнице дивљачи концептуално током векова постала сродна њеној потоњој доместификованој функцији заштитнице младог људског живота. У светској научној литератури, историчари религије, који се слажу с тим, често узимају за ту претпоставку доказ о постојању једне универзалне праисторијске господарице животиња из које је касније произашао Артемидин култ, за разлику од оних који указују на њено оригинално крићанско или анадолијско порекло.
Такође, постоје несугласице и по питању околности у којима је рођена. Неки извори наводе да је рођена истог дана кад и њен брат-близанац Аполон, док је код других то било нешто раније или касније. Према општеприхваћеној легенди, родила ју је богиња Лета, која је након дугог трагања за местом где ће се породити најзад била примљена на острво Дел.-{Roman & Román}-, н. д., 84
Оно што се поуздано зна јесте да опис Артемиде у Хомеровој„Одисеји“ потпуно одговара потоњем класичном веровању, према којем се она креће планином Тајгет или Еримантском гором и ужива у лову на вепрове и кошуте, или је у друштву нимфи међу којима води коло по ливадама и поменутим узвишењима. Због тога јој је, између осталог, придодат атрибут -{keladeine}- (она која прави галаму), који се односи на уобичајену буку за време лова, проузроковану повицима, ловачким рогом и псећим лавежима.
Порекло, развој култа и археолошки налази Богиње бронзаног доба
Почев од дешифровања линеарног писма Б 1952, многа истраживања су се фокусирала на именâ божанстава на таблицама, пошто су ове обезбедиле нове податке за дијахроне студије грчких култова. Лингвисти су на основу њих установили да је микенско друштво поседовало нека женска божанства која каснија грчка митологија не препознаје, као што су: -{Qe-ra-si-ja}-, -{Pi-pi-tu-na}-, -{Do-qe-ja}- (?), -{Qo-wi-ja}- и -{Ma-na-sa}-. Уз то, дознало се да су нека од тих у ствари минојског порекла. За разлику од таквих, остала микенска женска божанства имала су фамилијарна имена која их повезују са божанствима из 1. миленијума п. н. е.: -{Di-wi-ja}- (по свему судећи Зевсов женски пандан), богиња-голубица -{Pe-re-*82/ Pelaia}-, -{Po-si-da-e-ja}- (Посејдонов женски пандан), -{Ma-te-re te-i-ja}- (тј. „божанска мајка“), и — евентуално — -{Maka, Mater Gâ}- (тј. „мајка земља“).-{Fischer-Hansen & Poulsen}-, н. д.,
Међутим, најчешће споменута микенска богиња је Потнија. Та богиња означавана је или само Потнија, или са атрибутима који јој одређују ближе значење. Ти атрибути указују на различите аспекте овог божанства. На Кносу је она Потнија Лавиринтска (-{da-pu -ri-to-jo po-ti-ni-ja}-) и од Атане или можда чак од Атине. У Пилу и Микени потврђене су следећи типови -{potniai}--е: u-po-jo-po-to-ni-ja (од -{hypo}- што значи „испод“, или пак радњу при ткању), -{po-ti-ni-ja a-si-wi-ja}- (Азијска Потнија), -{po-ti-ni-ja i-qe-ja}- (Потнија Хипејска), -{]-a-ke-si po-ti-ni-ja}- (Потнија од непознатог топонима), -{e-re-wi-jo po-ti-ni-ja}- (Потнија од топонима који почиње на е), -{ne-wo-pe-o po-ti-ni-ja}- (Потнија од топонима који почиње на н), -{si-to-po-ti-ni-ja}- (буквално преведено, Житна Потнија).
Закључно с горе наведеним, раднице на текстилу и овце терминисане су „Потнијски“ (-{po-ti-ni-ja-we-jo/-ja}-). Економске трансакције одвијале су се у Потнијино име: њој су приношени продукти попут меда, текстила, јечма, мирисног уља и златне посуде. Потнијин супруг, -{*potis}- или -{posis}-, може да се односи или на Посејдоново име, или на име бога -{do-po-ta}-, вероватно „господара куће“. Као што је речено, не зна се тачно са сигурношћу да ли се неколико женских божанстава заједно називало Потнијом, или да ли су сва Потнијина имена само репрезентовала аспекте једног главног женског божанства. Оно што је више вероватно јесте да су се нека од имена микенских богиња одржала и у 1. миленију п. н. е., као што су -{I-pi-me-de-ja/Iphimedeia}-, -{Eileithyia}-, Хера и Артемида.
Артемида у пантеону бронзаног доба
Поуздано се зна да је у првом миленију Артемида персонификована са ловом, риболовом и дивљим животињама. То је довело познатог оксфордског класичара и академика Луиса Фарнела до закључка да богињино порекло треба пронаћи у периоду током којег су њени обожаватељи били већински заокупљени ловом и риболовом, а то је време пре упознавања са пољопривредним тековинама. Сличну интерпретацију изнео је још један британски класичар Дејвид Вест сматрајући да нема сумње у то да се култ ове богиње одражавао у најдревнијим и најпримитивнијим слојевима грчке религије.
С друге стране грчки класичар Атанасиос Антонију је уверен у присутност минојских елемената у класичном Артемидином култу. По његовом мишљењу је минојска Артемида идентична са критском богињом Ејлејтијом. Стога произилази да је -{Potnia Theron}- (тј. „господарица дивљине“) у ствари претеча класичне Артемиде. Ту тврдњу објашњава трговачким везама које су биле заступљене између минојског Крита и Браурона у Атици, у којем су се по свој прилици првобитно приносиле људске жртве у част ове богиње. Његово мишљење дели и његов колега археолог Николаос Платон.-{Срејовић & Цермановић-Кузмановић}-, н. д., 55
Постоје такође и они научници који Артемиду посматрају као резултат религијског синкретизма различитих минојских женских божанстава и грчких локалних божанстава. Међу њима вреди издвојити двојицу митолога Хју Лојд-Џонса и Френсиса Вијана.
Записи о Артемиди на линеару Б
На линеару Б, Артемидино име је атестирано само два или можда три пута. Јавља се на једној од таблица из Тебе која бележи издавање вуне и то у дативној форми (-{a-ti-mi-te}-); као и на оној из Пила, где је један мушкарац представљен „слугом Артемидиним“ (-{a-te-mi-to do-e-ro}-). Она из Тебе, по свему судећи намењена као пошиљка, адресована је на Амаринт. Амаринт је био чувен у класично доба као град на западној обали острва Еубеје, што и није сувише далеко од Тебе. Мада, не треба искључити да је постојао и други град овог имена у Беотији, у којој се налази и сама Теба. Исто тако, мање је сигурно у случају пилске таблице да је графија -{a-ti-mi-te}- дативни облик Артемидиног имена, с обзиром на присуство осталих богова на истом списку. Колебање у графији између -{e}- и -{i}- присутно је и у другим речима и именима која су, по свој прилици, позајмљена из прегрчког језика, и можда то објашњава зашто се богиња јавља на лидијским натписима као -{Artimul}--а.
Археолошки остаци култних места
Артемида се спомиње као божанство у записима на линеару Б, а светилишта посвећена њој такође су документована у класичном и хеленистичком периоду. Откривши остатке светилишта из бронзаног доба на месту оног из класичног или хеленистичког, многим археолозима прво што је пало на памет јесте континуитет култа и богослужења истог божанства минојског порекла. Међутим, многа од тих светилишта не указују на никакав доказ који би посведочио ту тврдњу. Заправо, постоји само једно сакрално место на којем је највероватније био заступљен култ Артемиде, и које датира до самог краја бронзаног доба: Калаподи (древни Хијампољ, источна Фокида).-{Fischer-Hansen & Poulsen}-, н. д.,
Недалеко од данашњег села Калаподи лоциран је храм Аполона и Артемиде Елафеболос. Југоисточно од храма стоје остаци зида који датира из познохеладског -{III C}- периода, односно периода након пада већине микенских палата. Безброј фрагмената питоса и остатака зрневља и пасуља наговештавају да су продукти за приношење били смештени у близини. Анализе животињских костију показују шта је све било приношено или можда коришћено за исхрану. Шест фрагмената од једне или више медвеђих лобања датиране су до хеладског периода; лавље кости су из раногеометријског периода, а плећка од исте животиње чак показује трагове касапљења и гаревине из раноархајског периода, на основу чега можемо закључити да је она жртвована.-{Mitchell & Rhodes}-, н. д.,
Већина костију из позноминојског периода припада овцама и гускама, а после њих кравама и свињама. Жртвоване животиње су обично младе, и на основу тога може се закључити да је реч о култном месту а не о неком насељу. Уз то, пронађено је и неколико костију дивљих животиња из шуме, као што су дивљи вепар и различите врсте срна. Још један занимљив налаз код Калаподија јесу остаци педесет корњача.
Артемидин култ у урбаним и периферним крајевима
Према запажању француског класичара Франсое де Полињака, можемо направити разлику између култова у периферним и руралним крајевима, и култова који су били заступљени у урбаним и привредно-културним центрима Античке Грчке. Што се тиче култова периферних и руралних крајева, вреди издвојити оне у Хијампољу и Комботекри у Елиди. Налази из њих датирају од 9. до 2. века п. н. е. У таквим крајевима постојала је у архајском добу митска парадигма при чему су девојке или умирале услед гнева извесне богиње, нарочито Артемиде, или су биле спашаване од кобних церемонија богињином милошћу. Било како, оне нису успеле да заврше свој „прелазак“. Неке од њих — евентуално све — веровале су да ће се вратити у виду осветничких духова и нашкодити ономе ко је узео учешћа у процесу завршавања њиховог „преласка“: девицама, скорашњим мајкама и њиховим тек рођеним бебама. Од урбаних и привредно-културних центара где је био успостављен Артемидин култ поменућемо атички Браурон и Мунихију (једно од атинских пристаништа). Артемидино светилиште у Мунихији датира с краја 10. века п. н. е. У Браурону постоје трагови микенских обреда. Чини се да је ту трајао један период застоја обредних активности од микенског периода до поновног успостављања у 9. веку п. н. е. Артемидин култ на Делу такође може да се сврста у ову групу. Иначе, Дел као место рођења Артемиде и Аполона посвећен је уједно и њима и њиховој мајци Лати. Археолошки остаци који сведоче ово датирају из познохеладског -{III}- периода. Налази у виду слоноваче показују да је Дел имао контакте споља и престиж што се тиче импорта у познобронзаном добу.
Култне активности у 2. и 1. миленију п. н. е. мини|десно|200п|Артемида Ортија из Спарте Познато је да су Микењани вршили обредне активности у част својих богова, од којих су неке документоване, али ниједна од њих не асоцира на Артемиду. Постоје докази за свештенике (-{i-je-re-u}-) и свештенице (-{i-je-re-i-ja}-), као и за светилишта (-{i-je-ro / hieron}-). Светилишта такође могу бити забележена под изразом -{po-ti-ni-ja wo-ko-de}- или -{wo-i-ko-de}- (дословно преведено, „Потнијином светилишту“). Неке таблице наводе ток микенских обредних активности. У Кносу, таблице бележе -{te-o-po-ri-ja / theophoria}- што је вероватно процесија у којој се статуе божанства носе. У Теби, таблице на линару Б бележе робу која је том приликом била принесена као дар божанству (-{o-te-tu-wo-te-to, hote thyos theto}-, тј. „кад је приношење било извршено“).