Требиње

Требиње је градско насеље у Републици Српској и сједиште истоимене територијалне јединице у Босни и Херцеговини. Према попису из 2013. било је 22.987 становника.Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској 2013, РЕЗУЛТАТИ ПО НАСЕЉЕНИМ МЈЕСТИМА Налази се на ријеци Требишњици у Источној Херцеговини.

Етимологија Име града потиче или од латинске ријечи -{tribunus}- (-{tribunus militum}- је заповједник једне веће или више мањих јединица римске војске) или од словенске ријечи треб, што значи жртва (жртвовати).

Географија мини|лево|Ријека Требишњица у Требињу Налази се на самом југу Херцеговине у најјужнијем делу Републике Српске и Босне и Херцеговине. Смјештено је испод планине Леотар, на ободу Требињског поља, у долини некада највеће европске реке понорнице Требишњице, која протиче кроз град. Од мора је удаљено око 27 km путем до Дубровника, или око 38 km путем до Херцег Новог. За Требиње се каже да је „град сунца и платана“, а један је од најљепших градова. Економски је и културни центар регије Источне Херцеговине. Требиње се налази на 42° 42‘ 32“ сјеверне географске ширине, а на 18° 19‘ 18“ источне географске дужине и на 275 м надморске висине. Од Јадранског мора је удаљено око 19 km. Друмовима је спојен са Дубровником (27 km), Љубињем (55 km), Мостаром (110 km), Билећом (30 km), те Никшићем (70 km) и Херцег Новим (38 km).

Рељеф У пејзажу Требиња се смењују крашка поља и планински венци динарског правца пружања. Рељефом општине доминирају планина Леотар, ријека Требишњица, те крашка поља Требињско и Попово. Требиње је окружено је брдима и планинама: Илијино брдо, Ободине, Влаштица, Леотар (са 1228 м, највиши врх у околини), Кравице, Петрина, Голо брдо, Страч, Хум и Весац.

Међу пољима горње Херцеговине највеће је и најпознатије Требињско и Попово поље. Увале Требињског и Попова поља су по својем тектонском постанку једна цјелина, али на околним брдима и на њој није једнак рад ерозије и денудације. Та разлика је очигледна. Поред тога два поља су раздвојена Требињском шумом.

Западно од града простире се Требињско поље. Поље се пружа од истока према западу, у правцу тока Требишњице и заузима површину од 18 km². Поље је покривено врло плодним алувијалним земљиштем па се због бујне вегетације назива и Вртом Херцеговине. Чувен је требињски, нарочито шумски, дуван из овог поља.

Одмах до Требињског је смјештено Попово поље. Има усјева који на овом пољу дају и два рода годишње па се оно назива и херцеговачким Мисиром, по поређењу са долином Нила, односно Египтом или Мисиром.

Клима мини|200п|лијево|Горичко језеро Клима у Требињу је медитеранска (средоземна) са кратким благим зимама и дугим жарким љетима. Јесени су топлије од прољећа, а снијег је веома ријетка појава. Требиње је данас најтоплији град у Републици Српској, односно Босни и Херцеговини (уз Мостар и Неум). Просјечна годишња температура ваздуха у граду је 16,6 °C (1981—2012), просјечна јануарска температура је 8,3 °C, а док је јулска 26,5 °C. Љети се температуре често пењу изнад 40 °C, а зими се се понекад спусте и испод 0 °C. Највиша забиљежена температура износила је 42,5 °C, 22. јула 2007. А најнижа забиљежена температура износила је -9,6 °C, 9. јануара 2017. Годишње падне просјечно 1624 mm падавина. Дана 21. јула 2015. тачно у поноћ, у Требињу је измјерена температура од 33,3 °C, а према подацима РХМЗ РС то је највиша поноћна температура икада забиљежена на простору БиХ. Град има око 260 сунчаних дана у години. Требиње спада у најсунчаније градове на Балкану. Снијег у Требињу је права ријеткост, а и када падне задржи се по неколико часова. Карактеристични вјетрови у Требињу су Бура и Југо. Бура дува са сјевероистока, доноси прохладно и ведро вријеме. Док Југо дува из правца југоистока, доноси топло и кишовито вријеме. Југо дува обично у зимском периоду. Клима је погодна за узгој великог броја палми и јужног воћа (смоква, нар, мандарина, лимун, наранџа, грејпфрут, маслина, винова лоза).

Вегетација Клима овог поднебља условила је и специфичну вегетацију. На нижим надморским висинама око Требиња јавља се типична медитеранска зимзелена вегетација, макија, док се на вишим надморским висинама јавља листопадна вегетација. Развијене су познате медитеранске културе: смоква, шипак, мандарина, лимун, грејпфрут, маслина, наранџа, трешња, кајсија, бресква, диња, лубеница, као и љековито и ароматично биље — смиље, пелин, мајчина душица, вријесак, лаванда, те ендемска биљка зановет ().

Хидрографија 200px|мини|Река Требишњица С обзиром да је Требиње смјештено на готово чистом крашком терену — холокрасу, број природних површинских водених објеката је незнатан. Природних језера нема, а једини већи ријечни ток је ријека Требишњица.

Требишњица је од града Требиња добила своје име. Можда је језички правилнији назив Требињчица, али је у народу укоријењено име Требишњица. Она је подземним водама у директној вези са ријеком Мушницом. Најприје се испод горског превоја Чемерна јавља поточић Врба који понире и опет се јавља у Гатачком пољу, као Мушница. Она нестаје у Гатачком пољу, а опет се јавља под брдом Влајињом код Билеће. То је извор ријеке Требишњице.

Требишњица понире у Пониквама под Клеком на сјеверозападном крају Попова Поља. Одакле подземним каналима отиче према Неретви и Јадранском мору. Корито ријеке кроз Попово поље је бетонирано тако да је нестало понора, а и честих поплава. Док јој корито није избетонирано Требишњица је била највећа понорница у Европи. Укупна дужина тока је 97,8 -{km}-.

Половином 60-их година прошлог вијека изградњом хидроенергетског система, Требишњица је преграђена на два мјеста Гранчарево и Горица. Брана Гранчарево код истоименог села, 8 -{km}- узводно од Требиња, прави је гигант (123 -{m}-). Њеном изградњом потопљено је корито Требишњице и села уз њу све до Билеће.

Историја

thumb|200п|Споменик ослободиоцима Требиња, подигнут на мјесту гдје су у Првом свјетском рату Аустроугари објесили 79 особа, 77 мушкараца и двије жене. Најстарији становници Требиња били су Илири, а у VII вијеку п. н. е. се досељавају и Грци. Спомен њиховог присуства остао је у топонимима. Римљани долазе у требињски крај у III вијеку п. н. е. Од њиховог доласка овај крај је познат под називом Травунија. Долазак Словена се веже за 6. вијек. У раном словенском периоду се зна за више обласних господара који су владали подручјем. Након што је бугарски цар Симеон Велики збацио са власти Захарија Прибислављевића, владар Травуније Михајло Вишевић се окренуо савезу са краљем Хрватске Томиславом. После његове смрти Травунија је опет била дио Чаславове Србије.

Травунијом је око 1170-1180. године овладао српски велики жупан Стефан Немања. У саставу државе Немањића, травунска област је остала све до распада Српског царства, након чега је Требиње потпало под власт обласних господара, прво Војислављевића (до 1373. године), а затим Балшића (1373-1377). Читавом облашћу је 1377. године овладао Твртко I, који се прогласио за краља Срба и Босне. Почетком 15. века, око власти над Требињем спориле су се две великашке породице, Павловићи и Косаче. Пошто су Косаче временом овладале читавом облашћу, Требиње се нашло под њиховом влашћу, те се тако од 1448. године налазило у саставу Војводства Светог Саве. Турци су требињским крајем овладали први пут током 1466. године, али град је већ 1470. године враћен херцегу Влатку. Већ након неколико година, град је поново потпао под турску власт.

Турска владавина трајала је све до 1878. Tребињски крај је посебно страдао у 16. веку, посебно од сењских ускока, новских пустахија и хајдука. Мирнији период током турске власти је био 18. столеће. Старешине из Требиња су заједно са Никшићанима планирали велики устанак у љето 1805, под утицајем Првог српског устанка, који је угушио турски паша са извјесном помоћу домицијалних муслимана. Хришћани Требиња су заједно са Црногорцима ратовали против Наполеонових трупа и у неколико сукоба су потукли француске трупе, попут борбе ножевима 2-3. октобра 1806 после које се Французи повлаче на одређено вријеме.

Од 1878. град је под влашћу Аустроугара. По аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине уследиле су многе реформе. Уведена је нова административна подела и Требиње је припало мостарској области. Велики број аустроугарских трупа и жандарма смештен је у Требињу, који је виђен као град од стратешке вредности и положаја. Током владавине АУ у Требињу нису извршене фабрике или већа улагања.

Након убиства престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, полувојне добровољачке формације састављене од Муслимана и Хрвата терорисале су Требиње и околину. У августу 1914. је основан преки суд, до октобра је обешено 79 Срба; стрељања су вршена у пограничним селима, у логору у кварту Полице умрло је "преко 250 странаца, жена и деце мучени глађу"."Политика", 20. авг. 1939., Само у селу Богојевићи убијена су 83 детета а 85 пунолетних је обешено. Ови злочини и дискриминација српског становништва током Великог рата довела су до емиграције дела Требињаца у Србију.

Српска војска је у Требиње ушла 11. новембра 1918. године. Нова југословенска држава задржала је аустроугарску административну подјелу, све до формирања бановина. Песник и дипломата Јован Дучић (тада југословенски посланик односно амбасадор у Риму) је у центру Требиња о свом трошку подигао крајем маја 1934. године споменик песнику, црногорском владици и поглавару Петру II Петровићу Његошу."Правда", Београд 1934.

У делу Требиња изнад насеља Полице налазе се остаци поређаног камена у правилно распоређеним линијама за које се верује да имају значење повезано са астрономијом.

Јануара 2026. је у Требињу отворена нова модерна болница „Свети архиђакон Стефан - Девети јануар”, изграђена у сарадњи Републике Српске и Републике Србије.

Током рата у Босни и Херцеговини бошњачко становништво било је изложено притисцима, хапшењима и исељавању у оквиру ширег обрасца прогона несрпског становништва у источној Херцеговини. Посебно место у ратној историји града има рушење џамија: почетком 1993. порушене су све требињске градске џамије, укључујући Осман-пашину џамију, која је, као и остале, најпре запаљена а потом срушена. У пресуди у предмету Момчило Крајишник Хашки трибунал је утврдио да су српске снаге намерно и безобзирно уништавале џамије и друге верске споменике како би избрисале трагове муслиманске културе и вере, као део ширег дискриминаторног и систематског напада на несрпско становништво.

Култура мини|десно|150п|Музеј Херцеговине у Требињу мини|десно|150п|Мушка ношња из Требиња са краја 19. века Најзначајнија културна дешавања у току године су Дучићеве вечери поезије и Фестивал европског и медитеранског филма Требиње. Писцу најбољег дјела из претходне године се додјељује Дучићева награда, а овом приликом у граду се окупе најзначајније личности свијета поезије из региона. Филмски фестивал окупља најзначајнија лица из свијета филма како из региона тако и из свијета а приликом отварања фестивала додијељује се "Златни платан", награда за изузетан допринос евро-медитеранској кинематографији.

Сљедеће значајно културно дешавање у граду је Фестивал фестивала. То је смотра побједника са свих фестивала аматерских позоришта у региону.

Народна библиотека Требиње посједује велики књижни фонд, као и Легат Јована Дучића. Веома значајна установа за град је Музеј Херцеговине. У овом објекту могу се видјети разноврсне поставке, од приказа начина живота у Источној Херцеговини, до слика познатих аутора. Овдје се осим изложби приређују и промоције и музички програми.

За очување традиције брину се културно-умјетничка друштва Алат и Херцеговина, а при Епархијском дому дјелује хор Светог Василија Острошког.

Град има и Дом омладине — често састајалиште младих, Дом културе и Средњу музичку школу. Требиње је послије рата постало студентски град. У граду данас постоје три факултета.

У Требињу је током 1934. године сниман немачки филм Барон Циганин. Снимање је трајало четири месеца, а за то време су бројни мештани града учествовали у филму као статисти.

Спорт