Угљевичка Обријеж је насељено мјесто у општини Угљевик, Република Српска, БиХ. Према подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Угљевичка Обријеж укупно је пописано 945 становникa. Површина села износи 691 хектар.
Непосредно учешће грађана у локалној самоуправи реализовано је кроз Мјесну заједницу Угљевичка Обријеж.
Географија
[
"type": "ExternalData", "service": "geoshape", "ids": "Q6956449", "properties": { "stroke": "#0056b3", "stroke-width": 3.5, "fill": "#0056b3", "fill-opacity": 0.02
},
"type": "ExternalData", "service": "geoshape", "ids": "Q3026095", "properties": { "stroke": "#b30000", "stroke-width": 2, "fill": "#b30000", "fill-opacity": 0.15
] Угљевичка Обријеж се на сјеверу граничи са Чађавицом Горњом, на истоку са Загонима и Равним Пољем, на југу са Угљевик Селом и Старим Угљевиком, на западу са Угљевиком и Забрђем. Од наведених насеља Чађавица Горња и Загони припадају Граду Бијељина, док са осталим насељима чини унутрашње границе општине Угљевик.
Угљевичка Обријеж је категорисана као рурално/урбани тип насеља.
Систематски списак насељених мјеста Републичког завода за статистику Републике Српске препознаје следеће дијелове насељеног мјеста Угљевичка Обријеж: Доња Обријеж и Горња Обријеж, док је међу становништвом у употреби и народна варијанта назива ових засеока Доња и Горња Мала.
Рељеф Рељеф села карактерише спуштање брдовитих терена Мајевице према Семберској равници. Сјеверни дијелови села имају већу надморску висину, а терен се благо спушта ка југу у долинску раван, обликовану ријеком Јања и некадашњим водотоком Модран. Већи део становништва насељен је дуж централне оси села у правцу исток–запад, док су подручја сјеверно од те оси прекривена шумским површинама, а јужно заузимају обрадиве површине.
Највиша тачка надморске висине села налази се код шуме Танацкуша, према локалитету Нумера, на сјеверозападној граници села и износи око 185 мнвВојногеографски институт: топографска карта, размјер 1:50000; Лист "Тузла 4-2", садржај према стању из 1975, Друго издање, штампано 1976. године. Најнижа надморска тачка је око 144 мнв. на источној граници села.
Хидрографија Шуме на сjеверу села (Царевина, Забране, Јасик, Беговача...) карактеришу мањи бујични токови: Жиловита Дашница и Друга Дашница. Бујични поток Прва Дашница тече кроз насељени дио Горње Обријеж. Ови водотоци припадају Савском поријечју.
Средишњим дијелом села протиче најзначајнији водоток ријека Јања, док јужну границу села чини старо корито Јање, сада познато као поток Старача. Старача се улива у Јању која припада Дринском поријечју.
Сви водотоци села теку у правцу запад–исток.
Привредном експлоатацијом глине у засеоку Горња Обријеж током 1980-их година настале су двије мање водене акумулације. У 2010-им, власник језера и покретач краткотрајне приватне иницијативе за њихову адаптацију за спортски риболов именовао је акумулације као Радина језера.
Модран поток У Угљевичкој Обријежи ток ријеке Јање дерегулисан је у првој половини 20. вијек (највјероватније приликом изградње ускотрачне пруге) и ток ријеке је усмјерен у ток дотадашњег потока Модран, те је низводно од Угљевичке Обријежи дошло до поистовјећења и замјене топонима Јања и Модран. Становници села у којима је дошло до ове измјене тока Јање (Угљевичка Обријеж, Равно Поље, Доња Трнова, Суво Поље и Модран) садашњи ток Јање називају Модраном док ранији ток ријеке, који административно одваја ова два села, називају Јања Канал, Јањица или Старачом.
Стари ток (Јања Канал) улива се у нови ток Јање код сувопољског засеока Зовац.
У селу, у непосредној близини магистралног пута налази се мртваја коју становништво такође назива Модраном, налази се у напуштеном кориту некадашњег потока.
Саобраћај Кроз село пролази магистрални пут I реда нумерације М-I-113 (ранија нумерација М-18) од ентитетске линије, одн. превоја Бањ Брдо до Бијељине, изграђен 1974. године. Овом саобраћајницом село је повезано са Градом Тузла на западу (удаљен 50 km), и на истоку са центром општине Угљевик (удаљен 4,5 km) и Градом Бијељина (удаљен 18.5 km).
Регионални пут другог реда: Р-II-4509 (ранија нумерација Р-459) у центру села спаја се са магистралним путем М-I-113.
Поштанско подручје покрива Пошта 76330 Угљевик, оператера Поште Српске.
Становништво Према резултатима пописа из 2013. године Угљевичка Обријеж је имала 945 пописаних лица у 294 домаћинстава. Националност 2013. 1991. 1981. 1971. 1961. 1953. 1948. Срби - 921 892 948 Хрвати - 1 Југословени - 6 3Муслимани -3 остали - 7 3 Укупно 945 934 899 951 852 728 822
Иако резултати националног и вјерског изјашњавања по посљедњем попису нису јавно објављени може се констатовати да становништво Угљевичке Обријежи готово у потпуности чине Срби, чији је вјерски и културни идентитет утемељен у православној традицији Српске православне цркве.
Поријекло садашњег становништва Становништво овог подручја у значајној мјери његује свијест о поријеклу из области Старе Херцеговине. Код већег броја породица очувано је усмено предање о „убиству бега“ као непосредном разлогу исељавања, иако такви наводи немају поуздано историјско утемељење и вјероватно представљају симболичан израз сукоба са османском влашћу.
Сматра се да је простор Семберије и Мајевице након Бечког рата (1683–1699) у великој мјери остао опустошен и да је представљао подручје погоднo за ново насељавање. Досељавање православног становништва на ово подручје одвијало се претежно од краја 18. и у 19. вијеку.
Основни узроци исељавања били су чести аустријско-турски ратови, с обзиром на то да су крајеви јужно од Мајевице (Стара Херцеговина, Стара Србија и Црна Гора) представљали стално ратно подручје, као и појачани порески и феудални притисци османских власти. Исељавање није било плански организовано, иако су забиљежени случајеви да је исти бег на свој тимар насељавао досељенике, па је кмет остајао на земљи истог господара. У цјелини посматрано, насељавање је било спонтано, али се становништво често кретало у родовским и сродничким групама.
Породице
У селу је евидентирано постојање 77 презимена. У наставку дајемо преглед са назначеном крсном славом и уколико је у питању скорије досељавање, место одакле је породица доселила, гдје је познато.
Презиме Надимачко презиме Крсна слава Мјесто исељавања Алексић Никoљдан Доњи Магнојевић Анђић Срђевдан Средња Чађавица Бабић Јовањдан Беновић Свети Илија - ИлиноУгљевик Село Богићевић Лазарева суботаСтари Угљевик Божовић Бојић Лазарева суботаСтари Угљевик Васић Влачић Вујић Гајић Гарић Гостић Делић Деспотовић Ђокић Ђукић Ђурић Никољдан Зарић Јовањдан Захарић Јовањдан Зурак Илић Јејић Јењић Јовањдан Јовановић Јовић Јовичић Ћеварићи, Чикићи Јовањдан Јосиповић Карашић Костић Никољдан Лазић Лукић Никољдан Љубојевић Гопићи Ђурђевдан Максимовић Манојловић Маринковић Никољдан Марковић Кеџићи Матић Никољдан Миловановић Миљановић Никољдан Мирић Мирковић Митровић Јовањдан Михајловић Антић Јовањдан Обрадовић Остојић Ђурђевдан Пантелић Пекић Перић Перишић Петровић Радивојевић Радованов Радовановић Гујаревићи Богутово Село Ракић Рикић Симикић Симић Софрић Спасојевић Станојевић Стевановић Стојановић Стокановић Танацковић Тешић Тодоровић Токић Јовањдан Трифковић Цвијановић Чвиљ Чутурић Јовањдан Џувелековић Лазарева субота Шакотић Шиљак Шолаја ЂурђевданХасанбеговци (Гламоч) Шубарић Чађавица
Историја Историјски насеље Угљевик првобитно је обухватало простор који данас административно припада Угљевичкој Обријежи. На топографским картама из периода прије Првог свјетског рата, топоним „Угљевик“ позициониран је управо на подручју засеока Горња Обријеж, уз ред стамбених објеката дуж „царског друма“, пута који се са локалитета познатог као „Нумера“ спуштао према ријеци Јањи .
До почетка 20. вијека, Угљевичка Обријеж није била засебно насеље, већ простор који је функционално и административно био дио Угљевика. Са развојем рударства, изградњом рударског стамбеног насеља и административним променама током 1920-их, дошло је до просторне и функционалне диференцијације. У том процесу, прво је извршена подјела на Доњи и Горњи Угљевик, при чему је Доњи Угљевик добио назив Угљевичка Обријеж, док се Горњи Угљевик током времена диференцира и именује као Угљевик Мајдан (касније и као Угљевик Колона, а данас Стари Угљевик) и Угљевик Село, данас засебна насељена мјеста.
Овај процес показује да се Угљевичка Обријеж као засебно насеље формира тек у модерном периоду, као резултат просторног развоја, рударске активности и административних промјена, што објашњава њену каснију појаву у службеним и топографским изворима као самостално насеље.
Праисторија Први трагови живота на простору Угљевичке Обријежи пронађени су на два локалитета који потичу из периода неолита (млађег каменог доба). По ријечима Мирка Бабића, бившег директора музеја Семберије у Бијељини, на комплексу њива "Луке", у пограничном дијелу са селом Равно Поље, проналажени су фрагменти керамике и цигле, на основу којих је закључено да се ради о локалитету винчанске културе. Све до краја 20. вијека на том простору се могла видјети хумка, односно праисторијска гробница, али је нажалост интензивираним обрађивањем земљишта неповратно уништена.
Други локалитет је лоциран у засеоку Горња Обријеж, поред магистралног пута Бијељина-Тузла, преко пута фудбалског игралишта. Током пољопривредних радова проналажени су грађевински материјал те керамика. Судећи по проналасцима, и овај локалитет је датиран у неолит винчанске културе. Нажалост ни један локалитет није представљен стручној јавности, тако да никаква археолошка истраживања нису вршена.
Средњи вијек У попису фрањевачких самостана у сјевероисточној Босни, односно у такозваној Мачванској кустодији, који је сачинио Бартоло де Пиза 1378. или 1380. године, помињу се фрањевачки самостан Библина у Бијељини, самостан Santa Maria in Campo у њеној околини, на удаљености од око тридесет километара (према једној од претпоставки на подручју неубицираног села Били Поток код Кораја), као и самостан Љуби - De Lab, за који се, на основу назива, претпоставља да се налазио на подручју данашњег Угљевика. У историографији преовладава мишљење да су ови самостани уништени током честих упада акинџијских трупа и услед масовног исељавања становништва из ширег подручја бијељинске жупе.
Насеље Угљевик се спомиње у првом Турском попису 1533. године, што је уједно и прво сигурно помињање Угљевика у историјским изворима.У поменутом турском дефтеру наводи се да села Лаб-дереси, Угљевик и Стрница припадају Теочаку, са 4 муслиманске, 27 хришћанских кућа и 3 неожењена те да су тимар Мирувета - сина Несуха - са друговима. Истом тимару припада и чифлук Несуха у селу Лаб-дереси.
Истим дефтером је наведено да дијелови ова три села су и тимари: Мурувета, сина Кула и Неџатија, сина диздара Несуха - који су посадници у тврђави Теочак.
1548. године забиљеженој је: Село Лаб-дереси, другим именом Угљевик, дакле, алтернативна два имена за то насеље. Стрница - није убицирано.Рељеф подручја Угљевичке Обријежи, као дијела средњевјековног насеља Лаб-дереси, одговара и самом називу села. Турски топоним Lab-deresi значи „долина ријеке“, што описује географски положај села у ували или долини кроз коју тече ријека.
Послије пада Сребреника и Теочака 1521. године највјероватније исте године у састав турске царевине улази и простор Угљевика.
Аустроугарски период Анексијом Босне и Херцеговине 1878. године, Аустроугарска је започела процес функционалног уређења општина и модернизације друштва. Већ наредне, 1879. године, организован је први попис становништва. У то вријеме, простор данашње Угљевичке Обријежи, још увијек просторни дио Угљевика, припадао је новоформираној општини Тутњевац, котару Бијељина и округу Зворник (Тузла Доња). У читавом насељу Угљевик те године пописано је 826 становника у 133 куће од тог број 820 "грко-источњака" и 3 "мухамеданера".