Стефан Урош IV Душан Немањић (Душан Немањић; око 1308 или март 1312 — Призрен, 20. децембар 1355), у народном предању познат као Душан Силни, био је последњи средњовековни српски краљ и први српски цар из династије Немањића. Имао је титулу краља од 1331. до 1346. године, а затим је постао и први крунисани цар српске државе, (автократор, ), када га је на Васкрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије II. Душан је владао над новонасталим Српским царством више од 9 година до своје смрти 20. децембра 1355. године. Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато се често у изворима и литератури јавља и под именом „Душан Силни”.
Рођен је око 1308. године, или 1312. године од оца Стефана Уроша III Дечанског и мајке Теодоре Смилец. Душанов деда по оцу је српски краљ Стефан Милутин, а по мајци бугарски цар Смилец.
Као дечак је заједно са својим наводно ослепљеним оцем Урошем III, мајком и млађим братом Душицом изгнан у Цариград, највероватније 1314. године. То је била казна за младог краља Стефана Уроша III Дечанског, који се побунио против оца и покушао да му отме власт, али га је краљ Милутин победио, ослепео и послао га заједно са његовом породицом у византијску престоницу Цариград. Крајем 1320. године, или почетком 1321. године Стефану Урошу III Дечанском је било дозвољено да се врати у Краљевину Србију. Млади Душан је остао на двору свог деде Милутина, али у октобру 1321. године, краљ Милутин је умро. После неколико месеци борбе за власт — на српски престо дошао је краљ Стефан Урош III, Душанов отац, коме се изненада „повратио” вид. Урошу III је крунисан за краља 6. јануара 1322. године, а истовремено Душан је крунисан за наследника престола, младог краља. Када је напунио четрнаест година, вероватно 1326. године Душану је додељена на управу Зета.
Млади краљ Душан је водио и војску Немањића 1328/1329. године која је поразила босанског бана Стефана II (IV) Котроманића. У том боју Душан и његова војска су можда убили два коња која је јахао босански бан. После тога, Душан је учествовао у бици код Велбужда 28. јула 1330. године, где је српска војска поразила бугарску и убила њиховог цара. У тој бици Душан се показао као изузетан ратник и командант, и вероватно је још ту задобио симпатије војске и властеле.
Почетком 1331. године, односи Душана и његовог оца краља Стефана Дечанског су прилично захладнели. Краљ Стефан Урош III је вероватно на наговор своје друге супруге, краљице Марије Палеолог, размишљао да уместо Душана за наследника прогласи свог другог сина Симеона Синишу. Уз подршку властеле која је желела веће освајачке походе, Душан се побунио против оца — свргнуо га са власти у августу 1331. године, и потом утамничио. Душан је крунисан за краља 8. септембар 1331. године у двору Сврчин. Стефан Урош III Дечански је умро у тамници, али разлог смрти никада није био у потпуности откривен. Постоји неколико теорија о томе: неки извори тврде да је Дечански умро природном смрћу, док други наговештавају на то да је Душан наредио да се Дечански убије — што би могао да буде један од разлога зашто Душан није проглашен за светитеља.
У току своје владавине, Душан ће освојити многа подручја и градове. Учествовао је током првог византијског грађанског рата на страни Јована Кантакузина, такође је и тада проширио своје територије. У време тих успешних освајања Душан се крунисао цара у Скопљу, на Ускрс 16. априла 1346. године.Његова царска титула била је цар Срба и Грка (Βασιλέως και αυτοκράτορας Σερβίας και Ρωμανίας)Александар Соловејев,Законодавство Стефана Душана, цар Срба и Грка,. Дешава се други грађански рат у Византији током којег је Стефан Душан активно учествовао и био у савезу са Јованом V Палеологом, током тог рата је заузео Епир и Тесалију. Освајања је морао прекинути због напада из Босне и кренути са царском војском на запад стигавши до главног града Бобовца, али због изненадног напада Византије, морао је да напусти Босну. Током владавине је неколико пута улазио у сукобе са Угарима, од којих је заузео Мачву. За време његовог живота Српска држава постаје најјача војна сила на Балкану. Душан је чак и предвидео опасност од Турака.
Душан се оженио 1332. године бугарском принцезом Јеленом, са којом је добио јединог сина Уроша, а неки извори сматрају да су имали и ћерку. После смрти цара Душана 1355. године, царски трон наслеђује његов син Урош, званично цар Стефан Урош V.
Године 1349. објавио је веома важан документ, који се зове Закон благовернога цара Стефана, у науци познатији под именом Душанов законик, а писан је на српскословенском језику.
Душанова царска круна се данас налази у Цетињском манастиру, у Црној Гори. Цар Душан је такође познат по томе што је саградио Манастир Светих архангела код Призрена, где је и био сахрањен све до 1927. године, када је његово тело пренето у Цркву Светог Марка у Београду. Завршио је такође и задужбину свог оца Манастир Високи Дечани.
Душан Немањић важи за најуспешнијег српског средњовековног владара, као и за једног од најистакнутијих владара српских народности уопште. Био је храбар, смео, амбициозан и истрајан до краја у својим намерама, али је рана смрт у 47. години живота ставила тачку на његове планове. У Србији носи статус националног хероја и неустрашивог, интелигентног војсковође. Душан се сматра за хероја међу данашњим Србима и ужива њихово велико поштовање.
мини|1,400 × 1,809 пиксел|Душаново царство
Рођење и детињство Душан је рођен као први син у браку српског "младог краља" Стефана Уроша -{III}- и "краљице Теодоре", кћерке бугарског цара Смилца. Обично се мисли да је Душан рођен око 1308. године. Извор за ту замисао је писање једног византијског писца (Нићифор Григора) да је Душан у време збацивања Стефана Уроша -{III}- са власти 1331. имао пуне 22 године. Насупрот једном византијском извору, постоји неколико српских извора (Копорињски и неколико других летописа) са записима у којима пише да је Душан рођен 6820. године од стварања света, а то је између 1. септембра 1311. и 31. августа 1312. године према нашем начину рачунања времена. Записници са седница већа Дубровника индиректно потврђују писање да је Душан рођен између 1. септембра 1311. и 31. августа 1312. године, односно вероватно у првим месецима 1312. године. Према енциклопедији Галици рођен је у Скадру.https://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k206944q/f11.image.r=Pirot
Када је краљ Стефан Урош II Милутин угушио побуну крајем 1313. године, или у 1314. години и наредио је да побуњени млади краљ Стефан Урош III Дечански буде ослепљен у Скопљу. У средњем веку је постојало веровање да слеп човек не може да води државу па се ослепљивање често користило да се онемогући некоме да дође на власт. После делимичног ослепљења, Стефан Урош III је са женом и двоје деце Душицом и Душаном протеран на византијски двор код Милутиновог таста цара Андроника -{II}- Палеолога у Цариград.
После пет година боравка у Цариграду умро је млађи Душанов брат. Душан је тако растао у Цариграду, који је у то време био највеће грчко и европско градско и културно средиште, примајући неизбрисиве утиске. Ти утисци и близина царског двора могли су у дечаку Душану покренути маштања о царској круни и царству које је после српски владар Стефан Урош -{IV}- Душан Силни покушао оживотворити. Породица Стефана Уроша III је у прогонству остала 7 година.
Сам краљ Милутин распитивао се за сина, а представници Православне цркве подржавали су писма са молбама Уроша III да му се допусти повратак и најраније крајем 1320. године, или вероватније почетком 1321. краљ Милутин дозволио је да се Урош III врати из прогонства у Србију. Према Григорију Цамблаку, после повратку у Србију, Урош III је боравио у Зети, а предао је сина Душана деду краљу Милутину. Душан је можда био некакав талац што је била честа пракса у средњем веку, али према Ферјанчићу и Ћирковићу можда је просто задржан да се на владаревом двору „припрема за каснији живот, као што се чинило са синовима властеле“. После Милутинове смрти (29. октобра 1321), Стефан Урош III, уз помоћ цркве и архиепископа Данила крунисан је на сабору, руком архиепископа Никодима за краља 6. јануара 1322. године, а истовремено његов син Душан је крунисан за младог краља.
Млади краљ
мини|200п|Краљ Стефан Дечански са сином Душаном, на икони „Светог Николе” из 1327. године.
Душан је крунисан за „младог краља“ 6. јануара 1322. године. После крунисања је умрла Душанова мајка краљица Теодора и сахрањена је у Бањској, задужбини краља Милутина, а краљ Урош III је постао удовац и 1323. године преговарао је да се ожени ћерком Филипа Тарентског из Јужне Италије, али преговори су прекинути јер Стефан Дечански није хтео да прихвати католицизам и папску јурисдикцију.
Као „млади краљ“, који управља Зетом и Захумљем, Душан се појављује у писаним изворима први пут у априлу 1326. године, а из извора изгледа да је Душан добио управну над тим областима крајем марта, или у априлу 1326. године, то јест да је тада имао пуних 14. година. Када је добио на управу Зету и Захумље млади краљ Душан се оспособљавао да влада и води војску у биткама. Имао је двор „под Скадром на обали реке Дримца“. Рушевине су касније спомињане као царски двор (corte del imperador). Велики утицај на његовом двору и у управи његовом облашћу вршили су вероватно краљеви поуздани службеници који су послати на двор младог краља. Мало зна о службама на двору војводе Младена, војводе Војина и челника Ђураша, који се помињу на двору младог краља Душана. Млади краљеви су издавали повеље о поседима на својим територијама о чему говори садржај две повеље издате Врањинском манастиру (на острву у Скадарском језеру). Исто можда потврђује и један натпис „... млади краљ” на печату једне повеља коју је Душан издао Дубровнику, истина као краљ, али је оверио повељу његовим печатом из времена када је био млади краљ.
На територији младог краља се могу издвојити три целине. Главна је била „Зета са градовима“, која је била доста урбанизована са економски неједнаким градовима Котором, Будвом, Улцињем, Баром и Скадаром. Душан је владао градовима на обали, али посредно, јер су се на челу града налазили кнезови, које је сам владар бирао и давао им одређену аутономију. У језгру Зете, у долинама реке Мораче, налазила се тврђава Медун и трговачко насеље Подгорица. Посредна је била власт младог краља и на сточарима Власима и Арбанасима, који су населили област изнад Скадарског језера и планине које окружују и Метохију. Друга целина под влашћу младог краља је била Травунија са Требињем, а трећа целина је било Захумље (Хум).
Напади из Босне и Дубровника
После смрти краља Милутина, од краља Уроша III одметнули су се Бранивојевићи, који су управљали подручјем Стона, Пељешца и ушћа Неретве, али у пролеће 1326. против Бранивојевића рат су повели Дубровник и бан Степан II (IV). У априлу 1326. почео је напад дубровачких бродова против четворице браће Бранивојевића, а већ 10. априла један од њих, Брајко Бранивојевић, је заробљен са његовом женом. Брајко је после убијен у тамници у Дубровнику.
У време напада Босне и Дубровника на југозападни део Захумља (Хума) појављује се у писаним изворима као млади краљ Душан. У Дубровнику се 17. априла 1326. године у Великом већу расправљало о писму у коме је Душан тражио да обуставе нападе на „његовог човека“, једног од Бранивојевића. Дубровчани су знали да су Бранивојевићи одметници од средишње власти у Краљевини Немањића и нису се много обазирали на Душаново писмо. После писма, приближно недељу касније (25. априла), млади краљ Душан, са војводама Младеном и Војином, дошао је на границу код Дубровника и преговарао са дубровачким посланством, које је позвало Душана да посети Дубровник, али није пристајало да Брајка пусти на слободу. У време неспоразума и неповерења са Дубровником, Душан позив да посети тај град није могао прихватити.