Оноре де Балзак (; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац и драмски писац. Сабрана дела његових романа у пројекат Људска комедија, представља панораму француског живота након Наполеона и уопштено се сматра његовим највећим делом.
Захваљујући својој оштрој посматрачкој способности и нефилтрираном приказу друштва, Балзак се сматра једним од утемељивача реализма у европској књижевности. Познат је по својим сложеним ликовима; чак су и његови споредни ликови сложени, морално амбивалентни и потпуно људски. Неживим предметима такође приписује карактер. Тако град Париз, позадина и позорница за велики део његових дела, добија многе људске особине. Његово писање утицало је на многе познате писце, укључујући романописце Емила Золу, Чарлса Дикенса, Марсела Пруста, Гистава Флобера и Хенрија Џејмса, као и на филмске ствараоце Франсоа Трифоа и Жака Риветa. Многа Балзакова дела адаптирана су у филмове и настављају да инспиришу друге писце. Џејмс га је назвао „правим оцем свих нас“.Henry James, The Art of Fiction, 'The Lesson of Balzac', pp. 102 of the 1956 Vintage edition
Као дете, Балзак је био одушевљен читалац и независан мислилац, али је имао потешкоћа да се прилагоди стилу наставе у својој гимназији. Његова тврдоглава природа правила је проблеме током читавог живота и ометала његове амбиције да успе у свету бизниса. Након завршетка школе, Балзак је био на пракси у адвокатској канцеларији, али је напустио студије права након што се уморио од „бездушности и баналне рутине”. Пре и током своје каријере писца, покушавао је да буде издавач, штампар, бизнисмен, критичар и политичар, али је у свим тим подухватима доживео неуспех. Људска комедија одражава његове животне потешкоће и укључује сцене из његовог личног искуства.
Балзак је током живота патио од здравствених проблема, вероватно због свог интензивног распореда писања. Његови односи са породицом често су били напети због финансијских и личних драма, а изгубио је неколико пријатеља због критичких осврта. Године 1850. Балзак се оженио Евелином Ханском (рођеном као грофица Ржевуска), пољском аристократкињом и својом дугогодишњом љубави. Преминуо је у Паризу шест месеци касније.
Биографија Породица Оноре БалзакJean-Louis Dega, La vie prodigieuse de Bernard-François Balssa, père d'Honoré de Balzac : Aux sources historiques de La Comédie humaine, Rodez, Subervie, 1998, 665 p. је рођен у породици која је тежила да стекне углед кроз свој рад и труд. Његов отац, рођен као Бернар-Франсоа Балса, био је једно од једанаесторо деце из породице занатлија у Тарну, региону на југу Француске. Године 1760. отишао је у Париз са само једним Лујевим новчићем у џепу, одлучан да побољша свој друштвени положај. До 1776. постао је секретар Краљевског савета и масон. Такође је променио презиме у племићки звучно "Балзак", а његов син је касније додао, без званичног признања, племићку ознаку „де”. Након владавине терора (1793–94), Франсоа Балзак је послат у Тур да координише снабдевање војске.
Балзакова мајка, рођена Ан-Шарлот-Лор Саламбје, потицала је из породице трговаца галантеријом у Паризу. Богатство њене породице било је значајан фактор у склапању брака. Имала је осамнаест година у време венчања, док је Франсоа Балзак имао педесет. Како је објаснио аутор и књижевни критичар Сер Виктор Причет, „Она је свакако била свесна да је дата старијем мужу као награда за његове професионалне услуге пријатељу њене породице и да је капитал био на њеној страни. Није била заљубљена у свог мужа”.
Оноре је назван по Светом Онореу из Амијена, чији се празник обележава 16. маја, четири дана пре Балзаковог рођендана. Био је заправо друго дете рођено у породици Балзак; тачно годину дана раније, рођен је Луј-Данијел, али је живео само месец дана. Онореове сестре Лор и Лоренс рођене су 1800. и 1802. године, а његов млађи брат Анри-Франсоа 1807. године.
Детињство и рана младост Као новорођенче, Балзак је послат дојиљи, а наредне године придружила му се сестра Лор, и провели су четири године далеко од куће. Иако је утицајна књига женевског филозофа Жан-Жака Русоа, Емил, убедила многе мајке тог времена да доје своју децу, слање беба дојиљама било је и даље уобичајено у средњој и вишој класи. Када су се деца Балзак вратила кући, родитељи су их држали на хладној дистанци, што је значајно утицало на развој будућег писца. Његов роман из 1835. године, Љиљан у долини, садржи лик окрутне гувернанте по имену госпођица Каролина, засноване на његовој властитој неговатељици. thumb|Ораторијанска школа у Вендому – гравура Арманд Куеирои Са десет година, Балзак је послат у католичку гимназију у Вендому, где је провео седам година. Његов отац, желећи да усади исту радну етику која је њему донела друштвено поштовање, намерно је давао сину врло мало новца за трошак. Ово је Балзака чинило предметом исмевања међу његовим знатно богатијим школским друговима.
Балзак се тешко прилагођавао механичком стилу учења у школи. Због тога је често био слан у „нишу“, казнену ћелију резервисану за непослушне ученике. Домар школе, када су га касније питали да ли се сећа Онореа, одговорио је: „Сећам ли се господина Балзака? Наравно да се сећам! Имао сам част да га више од стотину пута пратим у тамницу!“. Quoted in Robb, 15 Ипак, време проведено у самоћи пружало му је прилику да чита сваку књигу коју је могао да пронађе.
Балзак је ове сцене из свог детињства, као и многе друге аспекте свог живота и живота оних око себе, уградио у Људску комедију. Његово време у Вандому одражава се у роману Луј Ламбер из 1832. године, који говори о дечаку који студира у ораторијанској школи у Вендому. У роману, приповедач каже: „Од тог времена читање је за Луја постало нека врста глади коју му нико не могаше утолити: прождирао је књиге свих врста и хранио се без разлике делима из религије, историје, филозофије и физике. Говорио ми је о невероватним уживањима која је осетио читајући речнике у одсуству других дела и лако сам му поверовао“.. 29
Често је боловао, што је коначно натерало директора школе да контактира његову породицу са вешћу о „некаквој коми“. Када се вратио кући, његова бака је узвикнула: „Ето како нам академија враћа лепе које јој шаљемо!“ Балзак је сам своје стање приписивао „интелектуалном загушењу“, али је његово продужено затварање у „нишу“ сигурно допринело проблему. У међувремену, његов отац је писао расправу о „начинима спречавања крађа и убистава и враћања људи који их чине корисној улози у друштву“, у којој је с презиром писао о затвору као облику превенције криминала.
Године 1814, породица Балзак преселила се у Париз, а Оноре је наредне две и по године провео са приватним учитељима и у школама. Овај период његовог живота био је несрећан, и покушао је самоубиство на мосту изнад реке Лоаре.
Године 1816. Балзак је уписао Сорбону, где је студирао код тројице познатих професора: Франсоа Гизоа, будућег премијера, који је предавао модерну историју; Абел-Франсоа Вилмена, који је предавао француску и класичну литературу; и, најважнијег од свих, Виктора Кузена, чија су предавања из филозофије подстицала независно размишљање.
Након што је завршио студије, Балзака је отац убедио да се придружи правној професији. После трогодишњег рада у канцеларији адвоката Жан-Батиста Гијоне-Мервила, Балзак је радио у канцеларији бележника Едуара-Виктора Пасеа, породичног пријатеља. Током овог периода, Балзак је почео да разуме променљивост људске природе. У свом роману Le Notaire из 1840. године, написао је да младић у правној професији види „подмазане точкове сваке судбине, ужасне свађе наследника око још неохлађених лешева, људско срце у обрачуну с Кривичним законом“. "Le Notaire". Quoted in Robb, 44 мини|Балзаков цртеж средином 1820-их, приписан Ахилеју Деверији Године 1819. Пасе му је понудио да постане његов наследник, али је Балзак одустао од права. Са огорчењем је изјавио да не жели да буде „помоћник, машина, школски коњ, који једе, пије и спава у фиксним сатима. Био бих као и сви други. А то је оно што они зову животом, тај живот на воденичном камену, радећи исту ствар изнова и изнова... Гладан сам, а ништа ми се не нуди да утоли моју глад“.Quoted in Pritchett, 42Loosely translated by Pritchett from a letter written by Balzac to his sister August 15th, 1821. See Correspondance, Pierrot Најавио је своју намеру да постане писац.
Губитак ове пословне шансе изазвао је озбиљне сукобе у породици Балзак, али Оноре није био потпуно одбачен. У априлу 1819. дозвољено му је да живи у главном граду Француске, како је енглески критичар Џорџ Сенсбери описао, „у поткровљу намештеном у најспартанскијем стилу, са бедним издржавањем и старом женом која се брине о њему“, док се остатак породице преселио у кућу двадесет миља (32 км) изван Париза.
Први књижевни покушаји Балзаков први пројекат био је либрето за комичну оперу под називом Le Corsaire, засновану на истоименом делу Лорда Бајрона. Међутим, схвативши да ће тешко наћи композитора, окренуо се другим подухватима.
Године 1820. Балзак је завршио трагедију у стиховима Cromwell. Иако у поређењу с његовим каснијим делима делује слабо, неки критичари сматрају да је реч о квалитетном тексту. Након што је завршио дело, отишао је у Вилпаризи и прочитао га у целости својој породици, која није била одушевљена. После овог покушаја започео је, али никада није завршио, три романа: Sténie, Falthurne и Corsino.
Године 1821. Балзак је упознао предузимљивог Огиста Ле Поатевена, који га је убедио да пише кратке приче које би затим продавао издавачима. Балзак је брзо прешао на дужа дела, а до 1826. написао је девет романа, све објављене под псеудонимима и често у сарадњи с другим писцима. На пример, скандалозни роман Le Vicaire des Ardennes (1822), који је био забрањен због приказивања готово инцестуозних односа и, још горе, ожењеног свештеника, приписан је Орасу де Сен-Обену. Ови романи су били популарна литература, намењена брзој продаји и забављању читалаца. По мишљењу Џорџа Сенсберија, „они су чудно, занимљиво, готово опчињавајуће лоши”. Сенсбери наводи да га је Роберт Луис Стивенсон покушао одвратити од читања ових раних Балзакових дела. Међутим, амерички критичар Самјуел Роџерс истиче: „Без обуке коју је Балзак стекао током овог периода, док је тражио свој зрели концепт романа, и без навике коју је формирао као младић да пише под притиском, тешко је замислити да би створио Људску комедију”. Балзаков биограф Грејем Роб сугерише да је, док је откривао садржај романа, Балзак је откривао и себе.
Током овог периода, Балзак је написао два памфлета у подршку примогенитури и Дружби Исусовој. Други памфлет, о исусовцима, илустровао је његово доживотно дивљење Католичкој цркви. У предговору Људске комедије написао је: „Хришћанство, изнад свега католицизам, будући... потпуни систем за сузбијање човекових изопачених склоности, најмоћнији је елемент друштвеног поретка”.The Human Comedy, Introduction. Gutenberg.org. Retrieved: 27 October 2014.
Une bonne spéculation—Добра шпекулација thumb|upright|Лора Жуно, војвоткиња од Абрантеса Крајем 1820-их, Балзак се окушао у разним пословним подухватима, за шта је његова сестра кривила искушење од стране непознатог суседа. Његов први подухват био је у издаваштву, где је објављивао јефтина једнотематска издања француских класика, укључујући дела Молијера. Овај посао је прошао неславно, при чему су многе књиге „продате као отпадни папир“. Ипак, Балзак је имао више среће с објављивањем Мемоара војвоткиње од Абрантеса, са којом је такође имао љубавну везу.
Балзак је позајмљивао новац од породице и пријатеља и покушао да изгради штампарски бизнис, а затим и ливницу типографских слова. Његово неискуство и недостатак капитала довели су до пропасти ових подухвата. Послове је предао пријатељу, који их је учинио успешним, али је дугове носио годинама. До априла 1828. године, Балзак је дуговао 50.000 франака својој мајци.