Стефан Драгутин Немањић (Драгутин Немањић; око 1252. — 12. март 1316), био је краљ Србије од 1276. до 1282. године, а потом је од 1282. до 1316. године био владар северне српске и државе која је поред тадашњег оностраног Срема (Београд са Мачвом) обухватала и области Кучева и Браничева на истоку, као и области Соли и Усоре на западу.
Био је најстарији син српског краља Стефана Уроша I и краљице Јелене, од рода фрушког. Имао је два сина, Владислава (сремског краља) и Урошица (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и Урсулу (или Урсу), удату за Павла Шубића. При крају живота се закалуђерио; познат као Преподобни Теоктист.
Извори мини|лево|Стефан Урош, отац краља Драгутина Највише података о животу Драгутина Немањића даје нам његов биограф, архиепископ Данило, у свом делу Животи краљева и архиепископа српских (или Даниловом зборнику) које представља зборник биографија српских владара и црквених старешина 13. и 14. века. Зборник је настао у 14. веку, а Данило II је изгледа састављач већег дела тог зборника. Део зборника су написала и у зборник уобличила два, по имену непозната, црквена лица. У њему су краће белешке о краљевима Стефану Радославу и Стефану Владиславу I, а опширније биографије краљева Стефана Уроша I, Драгутина, Стефана Уроша II Милутина, Стефана Уроша III Дечанског и прве године владавине Стефана Уроша IV Душана. Спис је 1866. године издао Ђуро Даничић. Данилов зборник радова основни је извор за Драгутиново доба. Аутор користи повеље које је краљ Драгутин издавао да би регулисао односе са Дубровником, али и повеље које се односе на самосталан период његове владавине. Од византијских извора значајно је дело Георгија Пахимера које садржи преглед византијске историје од 1255. до 1308. године. Пахимер се више интересује за Милутина. Међутим, забележио је реакцију Драгутина на брак Милутина и Симониде. Драгоцен извор представља и дело „Опис источне Европе“ анонимног католичког монаха кога је 1916. године објавио пољски научник Олгирд Горка. Претпоставља се да је писац француски монах из реда доминиканаца који је послат у источну Европу да проповеда католицизам међу шизматицима, или је неко други на основу извештаја таквог мисионара написао (1310/11) „Опис источне Европе“. Анонимни католик је имао доста вести о Србији у 1308. години и писао је о грађанском рату између Милутина и Драгутина.
Детињство и младост 200п|мини|Краљица Јелена, мајка краља Драгутина Прецизна година рођења Драгутина Немањића није позната. Драгутин је био најстарији син краља Уроша I и краљице Јелене. Још на рођењу је одређен да свога оца наследи на престолу те му је због тога и пружано васпитање какво је одговарало његовом положају. Данило пише да је Драгутин био дубоко религиозан. Урош I оженио је сина Драгутина угарском принцезом Каталином, ћерком Стефана V најраније 1268. године. Склапању брака претходио је рат између Уроша и Угара.
Краљ Урош I је Угарима крајем 1267. или почетком 1268. године отргао Мачванску бановину којом је управљао краљев унук Бела. Угарски краљ послао је помоћ. Тада је Урош I поражен у бици, заробљен 1268. године и присиљен на склапање мира који је учвршћен поменутим браком. Драгутин се у угарској повељи из 1271. године помиње као млади краљ, али је након женидбе живео на очевом двору и није на управу добио посебну област.
Краљ Урош I је настојао успоставити што веће јединство државе и није био вољан да испуни захтев младог краља да добије област на управу. Данило пише како Урош I није хтео своме сину оделити део своје државе због чега је Драгутин заратио против оцаЖивоти краљева и архиепископа српских. .. Помоћ је добио од Угарске. Урош I је сакупио војску да се суочи са сином, а на његовој страни био је Архиепископ Јоаникије, који је због пораза Уроша напустио свој положај. Није извесно кога су подржавали краљица Јелена и Милутин. Пре коначног избијања сукоба, Драгутин је, према речима архиепископа Данила, још једном покушао да убеди оца да му додели комад земље. Урош I није пристајао на компромис. Надмоћнија Драгутинова војска нанела му је средином 1276. године пораз у бици на Гатачком пољу након чега је Урош почетком јесени исте године приморан на абдикацију. Поражени Урош се замонашио узимајући име Симон, а убрзо је и умро у Захумљу.
Знатно другачије догодило се са краљицом Јеленом она је од новог краља Стефана Драгутина добила део земље на управу. Од тада је господарила Зетом (или бар њеним великим деловима), Требињем и крајевима око Плава и Горњег Ибра. Није јасно да ли је то била награда за подршку побуњеном сину, или уступак да би му опростила збацивање Уроша I и измирила се са њим. Вероватно је и Милутин добио део земље на управу.
Владавина 200п|мини|Драгутин на фресци у цркви Ружици. Драгутин је владао Србијом од 1276. до 1282. године. На почетку владавине је успоставио добре односе са Дубровачком републиком обновивши њене трговачке повластице. Издао јој је „повељу о трговини“ која је веома значајна због тога што се у њој први пут спомињу властеличићи. Драгутин је наставио Урошеву политику ступајући у савез са Карлом Анжујским против Византије. Међутим, краљ се није истакао у борби са Византијом. У рату се истакао византијски пребег Котаница. Котаница је био противник византијског цара Михаила VIII. Учествовао је у српском продору до Сера пљачкајући византијске покрајине. Бугарску су у то доба раздирале династичке борбе и грађански ратови те је са те стране Драгутин био миран.
Савремени извори као узрок Драгутинове абдикације узимају пад са коња под Јелечом. Међутим, то је био само повод за смену на престолу. Вероватно је основни разлог за то било нестрпљење српске властеле да освоји нове земљопоседе и стекне плен у рату. Стефан Драгутин је искористио привредно јачање Србије које је започето брзим развојем рударства у време његовог оца Стефана Уроша I и створио је значајну војску. Пред крај владавине Стефан Драгутин је почео освајачки рат против Византије. Српска војска је продрла до града Сера, вероватно током 1281. године.
Почетком следеће 1282. године српска властела је очекивала наставак рата и освајања, али архиепископ Данило описује да је краљ Стефан Драгутин пао са коња, доживео тежак прелом ноге, а то је изазвало пометњу у Србији. То се односи на незадовољство властеле која је желела офанзивну политику. Податке о паду забележио је и анонимни монах из 1308. године, а и Георгије Пахимер. У атмосфери пуној незадовољства, Драгутин је Милутину на сабору у Дежеву предао симболе краљевског достојанства: злато, царске хаљине, свога коња и оружје. Иако сабор у Дежеву представља значајан догађај у историји средњовековне Србије, познате су нам само основне одредбе његових одлука. Данило, наклоњен Милутину, пише да је он примио власт доживотно. Исто бележи и Пахимер. Анонимни католик бележи две верзије. Према првој верзији, Драгутин је предао брату краљевство без икаквих ограничења. Према другој, предао му је престо док не оздрави, а ако умре, Милутин је требало да га задржи. Обе верзије су нетачне.
Одредбе Дежевског споразума биле су следеће: Драгутин се због болести повукао са престола предајући га своме брату. Милутин је требало доживотно остати на престолу које би потом наследио један од Драгутинових синова, вероватно Владислав. Могуће да је клаузулом Драгутиновим синовима остављена посебна област на управу.
Драгутин је изгледа за себе задржао простране територије од Рудника до Требиња. Тамо се са породицом и делом властеле повукао 1282. године. Од Дежевског сабора па до прикључења Мачванске бановине његовог држави протекло је барем две године. Драгутин је од своје таште, угарске краљице Јелисавете, добио Мачву са Београдом и крајеве у североисточној Босни (Усора и Соли). Својој мајци је Драгутин тада уступио Требиње док је гатачки и билећки крај посео Милутин. Мачва се у 13. веку називала и Сремском земљом. Под Сремом се тада подразумевала област између Саве и Дрине, тј. данашња Мачва и Колубара. Иако Угари нису више користили назив „Онострани Срем“ код Срба се још увек користио стари назив те је стога у домаћим изворима Драгутин познат и као „сремски краљ“. Београд је тада по први пут ушао у састав српске државе. Иако је Драгутинова резиденција била у Дебрцу, он је први српски владар који је повремено резидирао у Београду.
“Сремски краљ“
мини|Сремска земља краља Драгутина Отприлике у исто време Драгутин је своју ћерку Јелисавету удао за босанског бана Стефана Котроманића. Тиме је свој утицај проширио и на Босну. Почетком последње деценије 13. века су се у Браничевској области осамосталила два бугарска великаша: Дрман и Куделин, посредно татарски вазали. Они су нападали Драгутинове земље. Војни поход на Браничево завршен је неуспехом. Драгутин није располагао довољним бројем војника како би их могао угрозити. Након неуспеха ове акције, Дрман и Куделин су најамничком војском Татара и Кумана наставили са пљачкањем Драгутинових територија. Драгутин је затражио помоћ од брата. Двојица браће склопила су договор у Мачковцу на Морави о заједничкој акцији. Две војске заједно су продрле у Браничево. Успех је био потпун око 1292. Дрман и Куделин приморани су на бекство. Освојене области задржао је Драгутин. Област средњовековног Браничева поклапа се са данашњим пожаревачким крајем и Хомољским планинама. Пад бугарских великаша изазвао је одмазду видинског кнеза Шишмана. Шишман је продро све до Хвосна; намеравао је опљачкати и Пећку патријаршију. Међутим, у сукобу са српском војском је поражен. Срби освајају сам Видин. Шишман је принуђен да се ожени ћерком српског велможе Драгоша. Рат са Шишманом изазвао је реакцију татарског кана Ногаја. Опасност је Милутин отклонио дипломатском акцијом и признавањем врховне татарске власти. Драгутин у овим преговорима није играо никакву улогу.
У то доба је папа Никола IV упутио писма Драгутину, Милутину и Јелени у којима их је позивао да своју земљу и народ преведу у католицизам. Преговори папске курије и Драгутина су настављени. Драгутин је владао североисточном Босном у којој је била укорењена богумилска јерес. Драгутин је настојао искоренити богумиле због чега је од папе тражио да у Босну пошаље мисионаре који ће на народном језику радити на сузбијању богумилства. Папа је послао два искусна фрањевца.
Сукоб са братом мини|Драгутин и Милутин на фресци у Сопоћанима Након победе над видинским кнезом Шишманом, између браће је дошло до захлађења односа. Разлог за то је Милутинова одлука да се ожени византијском принцезом Симонидом, ћерком цара Андроника. Савез са Византијом имао је значајну опозицију у Србији. Пре свега, против савеза су били краљева мајка Јелена и краљев брат Драгутин. Драгутинов став може се извести из догађаја који су уследили и белешке византијског писца Георгија Пахимера који каже да је Андроник своме зету пружио савезничку помоћ због које је Драгутин морао да одустане од планираног напада. Драгутин је имао разлога да се узнемири. На Дежевском сабору је одређено да Милутина наследи његов син Владислав. Међутим, Милутинова ташта Ирина покушавала је да за престолонаследнике наметне двојицу својих синова Теодора и Димитрија. Обојица нису били заинтересовани за српски престо. Поред тога, напуштање политике пружања подршке Анжујцима довело је до неповерења према Милутину. И поред тога, Драгутин је изгледа помагао Милутинову акцију против Дубровника из 1301. године. Дубровачки кнез се склања на Мљет и августа 1301. године закључен је мир по коме је утврђено пређашње стање уз ратну одштету Дубровника од 4000 перпера. Повељом Милутин потврђује права дубровачких трговаца у Србији. У повељи се помиње и Рудник што значи да је овај град већ био у Милутиновим рукама (септембра 1301). Међутим, по завршетку рата Рудник је поново у рукама Драгутина што је доказ да по завршетку грађанског рата није било већих територијалних промена.