Сарајевски атентат, познат и као Видовдански атентат, догодио се 28. јуна (15. јуна по јулијанском календару) 1914. када је студент Гаврило Принцип пуцао из непосредне близине и убио надвојводу Франца Фердинанда од Аустрије, претпостављеног насљедника аустроугарског пријестола и његову супругу војвоткињу Софију Хотек од Хоенберга док су се возили Сарајевом, главним градом Кондоминијума Босне и Херцеговине. Аустроугарска је Босну и Херцеговину окупирала 1878, а формалну анексију извршила 1908. године.
Принцип је био дио скупине од шест атентатора заједно са Мухамедом Мехмедбашићем, Васом Чубриловићем, Недељком Чубриловићем, Цвјетком Поповићем и Трифком Грабежом, док је скупином координисао Данило Илић; сви осим једног су били Срби и чланови студентског револуционарног покрета који је касније постао познат као Млада Босна. Политички циљ атентата био је ослобађање Босне и Херцеговине од аустроугарске власти и успостављање заједничке јужнословенске („југословенске”) државе. Атентат је убрзао Јулску кризу која је довела до аустроугарске објаве рата Србији и почетка Првог свјетског рата.
Атентаторима је помогла Црна рука, српско тајно друштво; подршка је стигла од Драгутина Димитријевића Аписа, тадашњег начелника војно-обавјештајног одсјека српског генералштаба, као и од мајора Војислава Танкосића и српског обавјештајца Радета Малобабића. Танкосић је атентаторима обезбиједио бомбе и пиштоље, као и саму обуку. Атентатори су добили приступ истој тајној мрежи сигурних кућа и агената које је Малобабић користио за инфилтрацију оружја и оперативаца у Аустроугарску.
Атентаторима и кључним члановима тајне мреже суђено је у октобру 1914. у Сарајеву. Оптужено је укупно 25 особа. Свих шест атентатора, осим Мехмедбашића, у тренутку атентата имало је мање од 20 година; иако су чланови скупине претежно били Срби, међу оптуженим била су четири Хрвата, сви аустроугарски држављани, док српско држављанство није нико посједовао. Принцип је проглашен кривим за убиство и велеиздају; премлад да би био погубљен, осуђен је на 20 година затвора, док су остала четворица атентатора такође осуђена на затворске казне. Петорица старијих оптуженика је осуђена на смрт вјешањем.
Припадници Црне руке су ухапшени и осуђени пред српским судом у Солуну 1917. на монтираном процесу за велеиздају; Црна рука је распуштена, а тројица вођа скупине су погубљена. Много тога што се зна о атентаторима потиче из ова два суђења и повезаних списа. Принципово насљеђе је поново преиспитано након распада Југославије, а јавно мњење о њему у држава насљедницама је у великој мјери подијељено по етничким линијама.
Позадина
Према Берлинском споразуму из 1878, Аустроугарска је добила мандат да окупира и управља Босанским вилајетом, покрајином Османског царства, док је Османско царство званично задржало суверенитет над територијом. Истим споразумом велике силе (Аустроугарска, Уједињено Краљевство, Француска, Њемачка, Италија и Русија) званично су признале Кнежевину Србију као потпуно суверену државу, која је четири године касније постала краљевина под кнезом Миланом IV Обреновићем, који је постао краљ Милан I од Србије. Српски монарси, у то вријеме припадници династије Обреновића која је одржавала блиске везе са Аустоугарском, били су задовољни границама Србије утврђеним споразумом.
То се промијенило у мају 1903, када су официри Српске војске предвођени Драгутином Димитријевићем Аписом упали у Краљевски двор. Послије жестоке борбе у ноћи, нападачи су ухватили генерала Лазара Петровића, краљевог ађутанта, и приморали га да открије скровиште краља Александра I Обреновића и његове супруге краљице Драге. Краљ је затим упуцан тридесет пута, а краљица осамнаест пута. Према Макензију, са тијела краљевског пара скинута је одјећа и брутално су касапљена. Нападачи су лешеве бацили кроз прозор двора, чиме је прекинута свака пријетња од могућег контранапада лојалиста. Генерал Петровић је убијен када је Војислав Танкосић организовао убиство браће краљице Драге. Завјерници су за новог краља поставили Петра из династије Карађорђевић.
Нова династија била је више националистичка, пријатељски расположена према Русији, а мање пријатељски према Аустроугарској. Током наредне деценије избијали су спорови између Србије и њених сусједа, како је Србија постајала све моћнија. Ови сукоби су укључивали Царински рат са Аустроугарском који је почео 1906; Анексиона криза 1908—1909, у којој је Србија заузела протестни став због аустроугарске анексије Босне и Херцеговине (окончано српским одобрењем без накнаде у мају 1909); Први балкански рат 1912—1913. у којем је Србија са савезницима поразила Османско царство и Други балкански рат 1913. у којем Србија са савезницима поразила Бугарску.
Војни успјеси Србије и њен гњев због аустроугарске анексије Босне и Херцеговине охрабрили су српске националисте у Србији, као и Србе у БиХ које је угњетавала аустроугарска власт и чија су националистичка осјећања подстицале српске културне организације. Примјер је српско друштво Народна одбрана, које је основано у Београду 8. октобра 1908. на иницијативу Милована Миловановића. Под маском културних дјелатности, дјеловала је на подривању српске лојалности хабзбуршком режиму. У пет година до 1914, усамљени атентатори — углавном српски држављани Аустроугарске — извршили су низ неуспјешних покушаја атентата у Хрватској и Босни и Херцеговини на аустроугарске званичнике. Мјесне револуционарне скупине у БиХ ујединиле су се у Младу Босну, која је за циљ имала окончање аустроугарске колонијалне власти у БиХ и уједињење свих Јужних Словена.
Богдан Жерајић, млади револуционар српског поријекла који је имао слабе везе са Младом Босном, покушао је да убијен аустроугарског гувернера Босне и Херцеговине генерала Маријана Варешанина 3. јуна 1910. године. Жерајић је рођен у Невесињу, студент Правног факултета у Загребу и у тренутку атентата имао је 22 године. Варешанин је угушио посљедњи сељачки устанак у БиХ у другој половини 1910. године. Пет метака које је Жерајић испалио на Варешанина и кобни метак који је себи испалио у главу, учинили су Жерајића инспирацијом будућим атентаторима, укључујући Принципа и Чабриновића.
У мају 1911, од кључних чланова Народне одбране, укључујући Димитријевића и Танкосића, основано је Уједињене или смрт, тајно друштво посвећено стварању јединствене српске државе. Унутар Босне и Херцеговине, мреже Црне руке и Народне одбране продрле су и извјесној мјери у мјесне револуционарне покрете, као што је Млада Босна. Основна разлика између тих покрета била је у томе што су младобосанци друштвену револуцију сматрали неопходним посљедицама националног ослобођења и што је, иако је њено чланство било претежно српско, Млада Босна привлачила значајан број Хрвата и Муслимана. У прољеће 1912, у завјери младобосанаца, хрватски студент Лука Јукић је покушао да изврши атентат на бана Хрватске и Славоније Славка Цуваја.
Цар и краљ Франц Јозеф је наредио надвојводи Францу Фердинанду 1913. да изврши инспекцију војних маневара у Босни и Херцеговини заказаних за јун 1914. године. Након маневара, Фердинанд и његова супруга планирали су да посјете Сарајево како би тамо отворили Земаљски музеј у новој згради. Војвоткиња Софија, према њиховом најстаријем сину, војводи Максимилијану, пратила је свог мужа из страха за његову безбједност.
мини|десно|Фотографија Франца Фердинанда и Софије Хотек како излазе из Сарајевске вијећнице и улазе у аутомобил, неколико минута прије атентата.
Иако је Софија била високог аристократског поријекла, ипак није била из династичке породице, њена заједница са могућим насљедником хабзбуршког пријестола могла је бити само морганатски брак. Франц Јозеф је пристао на њихов брак само под условом да њихови потомци не ступе на пријесто. Четрнаеста годишњица њиховог брака била је 28. јуна.
Франц Федринанд је био заговорник растућег федерализма и широко се вјеровало да фаворизује тријализам, према којем би Аустроугарска била реорганизована спајањем словенских земаља унутар Аустроугарске у трећу круну. Словенска круна је могла бити препрека српском иредентизму, а Франц Фердинанд је доживљаван као пријетња остварењу српских циљева. Принцип је касније пред судом изјавио да је спрјечавање планираних реформи Франца Фердинанда била једна од његових мотивација.
Атентат је извршен 28. јуна (15. јун по јулијанском календару), дан који је у Српској православној цркви посвећен Светом Виду. Празник који се обиљежава тог дана познат је као Видовдан и везује се за Косовску битку 1389, када су се на Косову пољу сукобиле српске и османске снаге. Принцип, Чабриновић и остали чланови Младе Босне инспирисани су јунаштвом Милоша Обилића, српског јунака, реконструишући Косовски завјет. Чабриновић је био дубоко удубљен у завјет, лично се поистовјећујући са косовским јунацима, а познато је да је Принцип читао Горски вијенац Петра II Петровића Његоша, ремек-дјело српске књижевности које велича јуначке идеале и дух Косовског завјета.
Предуслови Претходна завјера Данило Илић је био српског поријекла и радио је као учитељ и банкарски службеник. Живио је са мајком 1913. и 1914, која је држала мали пансион у Сарајеву. Илић је био члан тајног револуционарног друштва или кружока организованог по узору на Црну руку. Према ријечима српског пуковника Чедомира Поповића, у то вријеме капетана и припадника Црне руке, Данило Илић је крајем 1913. дошао у српску прислушну станицу у Ужицу како би разговарао са њим. Поповић тврди да је Илић препоручио заустављање изградње револуционарне организације и прелазак на непосредну дејство против Аустроугарске. Поповић је навео да је Илића послао у Београд да о томе разговара са начелник српског војно-обавјештајног одсјека пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом. До 1913, Апис и његови сарадници војни завјереници (у великој мјери учесници преврата из 1903.) стекли су превласт над оним што је опстало од Црне руке.
Нема извјештаја о томе шта се догодило између Илића и Аписа током наводног сусрета, али је убрзо Аписова десна рука и црнорукац, мајор Војислав Танкосић, који је до тада био задужен за герилску обуку, сазвао састанак у Тулузу у Француској. Међу позванима био је и Мухамед Мехмедбашић, столар из Херцеговине. Према Луиђију Албертинију, Мехмедбашић је био члан Црне руке, а то је постао када је положио заклетву заједно са Владимиром Гаћиновићем и Данилом Илићем. Мехмедбашић је био спреман да изврши терористички чин како би оживио револуционарни дух у Босни и Херцеговини. Током овог састанка у јануару 1914. разговарало се о разним могућим аустроугарским циљевима за атентат, укључујући и Франца Фердинанда. Међутим, учесници су одлучили да само Мехмедбашића пошаљу у Сарајево, да убије гувернера Оскара Поћорека.
Према ријечима Мехмедбашића, док је путовао из Француске у Босну и Херцеговину, полиција је у возу тражила лопова. Мислећи да би га полиција могла прогонити, бацио је своје оружје (бодеж и боцу отрова) у нужник. Када је стигао у БиХ писао је Гаћиновићу и ништа није предузимао док је није добио Илићев позив у Мостар. Илић је 26. марта 1914, обавијестио Мехмедбашића да Београд (мисли се на Црну руку) мисли да би напад на Франца Фердинанда, умјесто на Поћорека, био далеко важнији и да ће га подржати. Апис се касније хвалио пред српским судом да је наредио атентат на Франца Фердинанда док је био на дужност начелник војно-обавјештајне службе, међутим он је те недоказане тврдње изнио 1917. покушавајући да спасе сопствени живот, јер требао бити погубљен због велеиздаје.)
Атентаторски тим мини|десно|Гаврило Принцип испред зграде суда.