Нада Димић (Дивосело, код Госпића, 6. септембар 1923 — Стара Градишка, 23. март 1942) била је револуционарка, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Школовање је започела у Госпићу, а потом је прешла у Земун, где је као ученица Трговачке академије, 1938. године постала чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Била је веома активна у борби револуционарне омладине Београда и учесница омладинских и радничких демонстрација током 1939. и 1940. године. Након једног литерарног рада, у коме је писала против управе школе, била је ухапшена и потом избачена из исте, са забраном уписа у све средње школе у Југославији.
Након напуштања школе, иако млада девојка, посветила се револуционарном раду у Земуну и била примљена у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Крајем 1940. године је прешла у Сисак, где је наставила са револуционарним радом. Након окупације Југославије, јуна 1941. године, учествовала је и формирању првог партизанског одреда у Хрватској — Сисачког партизанског одреда, у коме је обављала дужност курира. Радила је и у техници Окружног комитета КПХ за Сисак. Крајем јула 1941. године, преобучена у мушко одело, отишла је у Сисак, како би успоставила прекинуту везу између Одреда и партијске организације у граду, али је том приликом била ухапшена.
Приликом транспорта у Загреб, успела је да попије дотурене медикаменте и отрује се, па је била пребачена у болницу. Уз помоћ загребачке партијске организације и лекара, који су били симпатизери партизана, успела је да побегне из болнице и пребаци се на Петрову гору, септембра 1941. године. Ту је добила задатак да пређе на илегални рад у окупирани Карловац. Била је најпре у Окружном комитету СКОЈ-а, а потом Окружном комитету КПХ за Карловац. Ту је сарађивала са познатим револуционарима и члановима ЦК КП Хрватске — Јосипом Крашом и Иваном Маринковићем.
Учествовала је у многим партизанским акцијама, а посебну улогу је имала на одржавању партијских веза Карловца са партијским руководством у Загребу и партизана на Петровој гори. Значајну улогу је имала у организацији упада партизана у Карловац, новембра 1941. у покушају да из болнице ослободе ухапшеног Маријана Чавића. Ухапшена је 3. децембра 1941. године у Карловцу и том приликом је убила једног агента, а другог ранила. Била је најпре затворена у Карловцу, а потом је пребачена у Загреб, у злогласни затвор на Савској цести. Током истраге била је страховито мучена, али ништа није хтела признати, чак ни своје право име, па је свуда вођена под именом „Анкица Винек”, што јој је било илегално име. Такође, током илегалног рада у Сиску и Карловцу, Нада се служила илегалним надимцима — Жута и Милка.
Измучена и болесна, фебруара 1942. године је била пребачена у логор Стара Градишка, где је од последица пегавог тифуса умрла 21. марта 1942. године.
За народног хероја је проглашена 5. јула 1951. године.
Биографија десно|мини|200п|Породица Наде Димић на фотографији из 1929. године. У горњем реду стоје, слева надесно: Марко, Босиљка, Богдан, Анка и Савка. Седе: отац Тодор, мајка Сара и баба Маша. Испред оца седи Милица, Вељко је у мајчином крилу, а Нада стоји између мајке и бабе. Одрастање Рођена је 6. септембра 1923. године у Дивоселу код Госпића, у Лици. Њен отац Тодор Димић био је из села Островица у Равним котарима у северној Далмацији. Потицао је из сиромашне сељачке породице, па је 1904. године с многим својим земљацима отишао у Америку у потрагу за послом. На позив својих родитеља, а посебно оца Марка Димића, вратио се 1908. године у родни крај како би се оженио. Убрзо по повратку, оженио се Саром Поткоњак из Дивосела и преселио се код ње у кућу у засеоку Клиса, где су живели заједно са њеном мајком Машом.
Тодор и Сара Димић изродили су осморо деце — Анку, Богдана, Босиљку, Савку, Марка, Милицу, Наду и Вељка. Породица је живела на малом поседу, од пољопривреде. Надин отац је био вредан радник и напредан сељак, који је доста читао пољопривредну литературу и примењивао је у раду све ново знање. Међу првима у свом крају је почео да узгаја сточну репу, набављао је нова пољопривредна оруђа, семена, вештачко ђубриво и др. Како су деца расла, расле су и материјалне потребе породице, а Тодор и Сара су желели да школују своју децу. Како би успели у овој замисли, Тодор је најпре продао неке ливаде, а 1928. године је отишао у Сисак, где је десетак година радио у фабрици ликера и алкохолних пића.
Након Тодоровог одласка у Сисак, бригу о породици је преузела његова жена Сара, уз помоћ своје мајке Маше. Нада је 1930. године пошла у први разред основне школе у родном селу. Пошто је грађом била доста ситнија о својих вршњака, а школа је од куће била удаљена око пет километара, њена мајка је бринула како ће одлазити у школу кад почне зимски период и крену велебитске буре. Како би ћерку заштитила од зиме, она је Наду послала код најстарије ћерке Анке, која је живела у Козарцу, код Приједора, где је радила као болничарка. Нада је овде са одличним успехом завршила први разред, а 1931. године се, након смрти мајке, вратила у родно село, где је завршила остале разреде основне школе.
Школовање у Госпићу Након завршене основне школе, Нада је септембра 1934. године уписала гимназију у Госпићу. Госпић је од њеног засеока Клисе удаљен више од 6 километара, па је тада још увек мала Нада са једанаест година свакодневно морала пешачити до школе и натраг близу 15 километара. Најтеже је било зими када је с Велебита дувао ледени ветар. Често је у школу долазила или се враћала кући промрзла и мокра. Поред свих невоља, била је добар ученик. Још у првом разреду гимназије истакла се организовањем акције сакупљања средстава за куповину књига двојици најсиромашнијих ученика. Током гимназијских дана, дошао је до изражаја Надин таленат за цртање. Њене свеске и бележнице биле су пуне цртежа, а често је радила портрете својих школских другарица. Такође, јако је волела књижевност, па је своје свеске поред цртежа украшавала и стиховима омиљених песама. Омиљени песници су јој били Милан Ракић, Десанка Максимовић, Драгутин Домјанић, Владимир Назор, Алекса Шантић и др.
У време Надиног школовања у мултиетничком градићу Госпићу, све више се распламсавала национална нетрпељивост између Хрвата и Срба. Ово се посебно осећало међу омладином, а највише међу ученицима гимназије и Учитељске школе. Многи националистички опредељени учесници прикључивали су се франковцима или љотићевцима, зависно од националне припадности. Одређени део омладине, међу којима је било и Хрвата и Срба, опредељивао се за комунистички омладински покрет. Нетрпељивост међу ученицима, због различитих идеолошких погледа, често је доводила до туча. У току 1934. и 1935. године, у Госпићу је дошло до обнављања организације Комунистичке партије Југославије (КПЈ), у којој су тада деловали професор гимназије Акиф Шеремет, лекар Павле Грегорић, Дивко Будак, Јаков Блажевић, Миле Почуча, Стјепан Штимац, Драго Марушић и др. Истовремено је обновљена и организација Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), па су убрзо биле формиране скојевске групе у гимназији и Учитељској школи.
У другом разреду гимназије, школске 1935/36. године, Нада је доживела велику непријатност због једног домаћег задатка. Професор српскохрватског језика Мирко Бањанин је Надином одељењу задао писмени састав на слободну тему. За разлику од својих другова, који су у писменим задацима углавном описивали природне лепоте родне Лике, Нада се инспирисана тешким животом сељака из њеног родног места, одлучила за социјалну тему. Она је у свом саставу описала тежак живот личких сељака и радника, указујући на веома грубу реалност, на неправду, беду и сиромаштво као свакодневне пратиоце живота сељака и радника. Професору Бањанину задатак се веома допао, не само зато што је Нада у њему исказала свој литерарни таленат, него и зрелост описујући сурову реалност живота. Он је одредио да Нада свој задатак прочита пред ученицима из њеног одељења, а потом је њен задатак читан и у неким другим одељењима гимназије.
Садржај Надиног писменог састава, као и његово читање осталим ученицима гимназије, није се допало школским властима, а посебно директору гимназије. Пошто је прочитао задатак, његов садржај је оценио као „дело опасне и недопустиве комунистичке пропаганде”. Након консултације са одређеним професорима, сазвао је седницу наставничког већа с циљем да се ученица Нада Димић искључи из гимназије. На седници наставничког већа, професор Бањанин се отворено успротивио таквом предлогу. Изненађен оваквим обртом, директор је прекинуо седницу и за сутрадан заказао њен наставак. На сутрашњем наставку седнице, директор и већина професора су Бањанина оптужили да трује омладину идејама неприхватљивим за њихову школу. Уместо првобитног предлога да се из школе искључи ученица Нада Димић, на овој седници је одлучено да се из школе искључи професор Бањанин, који је од раније био у немилости власти.
Након инцидента са писменим задатком, скојевска група из гимназије је успоставила контакте са Надом Димић и она је постала део омладинског револуционарног покрета. Управа гимназије је на разне начине покушавала да сузбије ширење комунистичких идеја, па је једна од мера била и забрана разних спортских такмичења, како би се избегла прилика за окупљање омладине. Нада је у Госпићу завршила три разреда гимназије, али је у четвртом разреду имала слабу оцену из математике, па је њена сестра Савка, која је радила као учитељица у Земуну, одлучила да је поведе с њом и да тамо настави школовање.
Школовање у Земуну Августа 1938. године Нада је напустила родно Дивосело и дошла у Земун, где су живели њена сестра Савка и брат Марко. Становала је заједно са сестром у Гундулићевој улици број 28. Овде је поново уписала четврти разред у познатој Земунској гимназији. Након завршене мале матуре, 1939. године, Нада је морала да одлучи да ли ће наставити школовање у гимназији или ће уписати неку другу школу. Уз консултације с братом и сестром, одлучила се да упише Државну трговачку академију у Земуну. Септембра 1939. године Нада је постала ученица Трговачке академије, у којој је тада деловало доста ђачких и омладинских удружења, попут подмлатка Црвеног крста, Кола трезвене младежи „Разум”, школског друштва „Економат”, културно-просветне секције „Сремац” и др. Ова омладинска удружења су окупљала велики број ученика, а удела у њиховом раду су имали и ученици који су били чланови СКОЈ-а. десно|мини|200п|Зграда Земунске гимназије, у којој се налазила и Трговачка академија. У време Надиног доласка у Земун, у њему је деловала партијска организација КПЈ, коју је средином 1939. године обновио њен земљак Јово Стојсављевић. У овој партијској организацији деловали су револуционари — Радоје Дакић, Лазар Мамузић, Андрија Хабуш и др. Јачању организација СКОЈ-а у Земуну, а посебно скојевских организација у Земунској гимназији и Трговачкој академији, дали су студенти Пољопривредно-шумарског факултета у Земуну, који су ђацима доносили илегалну партијску литературу, летке, прогласе, лист „Студент” и др. Они су поједине ђаке позивали на своје скупове и учествовали на радничким омладинским излетима на Калварији, Кошутњаку, Авали и др. Међу студентима, који су се тада школовали на овом факултету, били су револуционари — Слободан Пенезић Крцун, Рифат Бурџовић и др. Убрзо након поласка у Трговачку академију, Нада се укључила у рад револуционарне омладине, па је због свог запаженог рада у октобру 1939. године била примљена у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Заједно са њом, руководство скојевског актива у Трговачкој академији су чинили — Љуба Љубинковић, Радојка Катић, Мики Станчић и Максим Дивнић. Током 1940. године, ова скојевска група се повезала са скојевском групом из Земунске гимназије, чије су руководство сачињавали — Бранко Абафи, Мирко Тепавац, Душко Залић, Елза Кошар и Миленко Шуваковић.