Битка код Ватерлоа (понекад и на француском „Bataille de Mont-Saint-Jean”, то јест „битка на брду Светог Жана/Јована”) је била последња Наполеонова битка. На Ватерлоу се 18. јуна 1815. борио и изгубио против војске Седме коалиције, којом су командовали војвода од Велингтона и Гебхард фон Блихер. Наполеон је након повратка са Елбе поново постао цар Француске за време периода Наполеонових сто дана. Снаге остатка Европе ујединиле су се против Француске у Седму коалицију око Велике Британије, Пруске и Русије. Битка се одиграла у Белгији, 2 -{km}- од Ватерлоа и 12 -{km}- од Брисела.
Увод Шест дана пре него што је Наполеон дошао до Париза, на Бечком конгресу је 13. марта 1815. био проглашен побуњеником, а 17. марта 1815. четири велике силе Велика Британија, Пруска, Русија и Аустрија су се међусобно обавезале да ће прикупити 150.000 војника да би свргнули Наполеона. Наполеон није успео у покушајима да увери некога од чланова Седме коалиције да одустане од коалиције. Због тога је сматрао да је његова једина шанса ако први нападне, пре него што коалиција сакупи сву војску. Кад би јужно од Брисела уништио коалицијске снаге, пре него што добију појачања, тада би Британце могао да врати на море, а Пруску избаци из рата.
мини|Мапа похода око Ватерлоа Наполеон је поделио своју војску на лево крило под командом Мишела Неја, десно крило под командом маршала Грушија и резерву, којом је командовао он лично. када су прешли границу са Белгијом, Французи су изгурали коалицијске предстраже и Наполеон је осигурао централну позицију на раскрсници између Велингтонове савезничке војске на северозападу и Блихерове пруске војске на североистоку. Иако су чланови коалиције били добро информисани о Наполеоновим кретањима и обнављању непријатељстава, Велингтон није реаговао све до 15. јуна. Наполеон је Прусе сматрао највећом претњом, па се окренуо најпре против њих, нападајући њихове предстражу у Туену близу Шарлроа, затим је напредовао кроз Шарлроа. То вече Наполеонови извиђачи су дошли до Катре Бра. Цитенова заштитница задржала је Наполеоново напредовање, што је дало фон Блихеру могућност да сакупи снаге на Сомбрефу, који је раније одабрао као добру обрамбену тачку. Наполеон је посла маршала Неја да осигура раскршће путева у Катр Бра, према којем је Велингтон у журби концентровао своју расштркану армију. Када је Неј осигурао Катр Бра, окренуо се источно и ојачао Наполеона.
Када је 16. јуна маршал Неј вратио до Катр Бра затекао је ту мало савезничких снага. Пошто је од раније знао за вештину војводе од Велингтона да прикрива своју праву снагу, Неј је преценио снаге које су се налазиле на Катр Бра. Иако је имао много више војника маршал Неј се опрезно борио, па није успео да заузме раскршће. Војвода од Велингтона је поподне лично преузео команду над снагама на раскршћу Катр Бра. Та позиција се током дана ојачавала савезничким снагама, док нису коначно имали довољно снага да напредују и изврше напад на Французе.
Наполеон је у међувремену са резервом и десним крилом армије победио Прусе под командом генерала Блихера у бици код Лињија 16. јуна 1815. Пруски центар је попустио под тешким француским нападом, али крила су се одржавала. Да је тада Неј дошао у помоћ како је било планирано, Пруси би били деломично окружени са запада улетели би у велико уништење бегом на исток.
Пруски пораз код Лињија учинио је Велингтонову позицију на Катр Бра неодбрањивом, па се он 17. јуна повукао на север. Међутим Велингтонова контрола над Катр Бра омогућила је Прусе да се врате и да подрже Велингтона близу њихове линије одступања. То Наполеону никако није одговарало. Наполеонова стратегија је била да велику коалицијску војску разбија у мале делове, које он може нападати једне по једне.
Пруси су се повукли према Вавру. Командант пруског штаба Август фон Гнајзенау планирао је да сакупља пруску војску у Тилију, одакле је могао помагати Велингтону. Међутим изгубио је контролу, јер се део војске повукао према Рајни. Већину је ипак скупио у Вавру. Ту је фон Гнајзенау одлучио да у зору крене према Велингтоновом левом крилу са 1., 2. и 4. корпусом. Четврти корпус под заповедништвом генерала Билова фон Деневица није био присутан, кад су били поражени од Наполеона. Стигли су у ноћи између 17. и 18. јуна као појачање. Трећи корпус је представљао заштитницу.
Велингтон је провео 17. јун враћајући се на претходни обрамбени положај на брду Сент Жан, ниској избочини јужно од Ватерлоа. Лево крило француске војске под командом Неја га је следило. Наполеон се придружио Неју са већином резерви, које су поразиле Прусе у Лињију. Наполеон је генералу Грушу издао 17. јуна неодређене команде да са 30.000 војника прогања Прусе. То је допринело каснијем поразу. Команде је издао ујутро 17. јуна, а Груш је са прогањањем започео касно тога дана, када Пруси више нису били ангажовани. Изгубљено је било драгоцено време да се одреди где је главнина пруске војске, тако да је било касно да се спрече Пруси да дођу до Вавра. А од Вавра су Пруси могли помагати Велингтона. Са десним крилом армије Севера 18. јуна дошло је до сукоба са Прусима код Вавра.
Бојни поредак У бици је учествовало 71.947 француских војника. Савезници из Британије, Брунсвика, Хановера, Насауа и Холандије имали су 67.661 војника. Од 26 пешадијских бригада у Велингтоновој војсци било је 9 британских бригада. Од 12 коњичких бригада 7 је било британских. У бици су суделовала 2 и по корпуса пруске војске. Нападали су француско десно крило. До 18:00 часова у бици је учествовало 48.000 пруских војника. Две бригаде напале су Лобау у 16:30 ч, а 2. корпус и делови 1. корпуса су се укључили у 18:00 ч. мини|Чувене равнице Ватерлоа и вештачко брдо са лављим спомеником
Битка На десној страни Ватерлоа је „дворац“ Хугемонт, који није представљао неку озбиљну војну утврду. Одатле се протезала избочина у смеру запад-исток до села Папелот на крајње левој страни. И Хугемонт и Папелот су били утврђени, па су сигурно учвршћивали Велингтонова крила. Папелот је осим тога контролисала пут према Вавру, одакле је требало стићи пруско појачање. Избочину је пресецао друм у смеру север-југ према Бриселу. На западној страни тога друма испред Велингтонове линије била је фарма Ла Хеј Сент, где је Велингтон сместио 350 пешадинаца. На супротној страни друма био је песак, који је представљао заштиту за једну јединицу стрелаца.
Велингтон је заузео добар бојни поредак. Било који напад на Велингтонову десну страну суочавао би се са Хугемонтом. Било који напад на центар значио би да ће се нападач суочавати са ватром са Ла Хеј Сента и са песка. Било који напад на леву страну значио би борбе кроз улице Папелота. Осим тога Велингтон је по обичају добро прикрио праву снагу своје војске. Наполеон је одбацио могућност да изманеврише Велингтона са тог повољног положаја, јер како време пролази могу доћи и Пруси. Због тога се одлучио за план да направи напад, којим би одвукао Велингтонову пажњу од правог циља. Наполеон је сматрао да ће напад на Хугемонт одвући Велингтонове резерве у том правцу, па ће моћи напасти леви Велингтонов центар пуном снагом. Наполеон се надао да ће тим нападом пробити Велингтонове ослабљене линије и тиме отерати Велингтона од Пруса, а Пруси би се после тога нашли заглављени између Наполеона и Грушија. мини|Мапа битке. Француске јединице су означене плавом бојом, савезничке црвеном, а пруске црном Битка је започела одвлачећим нападом на Хугемонт у 10:00 часова. Успех Наполеоновог плана је зависио од тога колико ће Велингтон повући резерви на угрожено десно крило. Жером Бонапарта је предводио напад на Хугемонт. Велингтон је стварно повукао већину резерви на десно крило. Међутим, напад на Хугемонт развио се у целодневну битку, у коју је улазило све више француских војника. Због тога је то имало супротан ефекат од намераваног.
Главни напад, који би почињао опасном француском пољском артиљеријом каснио је сатима док год се тло од претходног пљуска није довољно осушило да би издржало тежину артиљерије. Осим тога блато је спречавало и пешадију и коњицу. Када је француска артиљерија започела паљбу око 11:35 ч, очекивани ефекат артиљерије је изостао због меког тла, које је апсорбовало удар многих артиљеријских зрна. Осим тога Велингтонова тактика је умањила број вредних мета. Око 13:30 часова Наполеон је добио информације да Пруси напредују према његовој десној страни. Због тога је наредио маршалу Неју да пошаље пешадију под командом Дерлона према Велингтоновом левом центру источно од Ла Хеј Сента. Дерлон је имао 4 дивизије од 18.000 војника. Дерлон се већ сукобљавао са Велингтоном раније у Шпанији и знао је за његову тактику масивног кориштења краткодосежних мушкети против пешадије. Дерлон је због тога одлучио да не напада у уобичајеном француском распореду, него батаљон по батаљон, један иза другог. Дивизија која је била на крајње левој страни упустила се у сукобе са браниоцима на Ла Хеј Сенту. Десна страна се упустила у борбе кроз Папелот. Преостале две дивизије под командом генерала Донзелоа и Маркоњеа су напале низоземску 1. бригаду и успеле су их након артиљеријске паљбе и борбе брзо истиснути са избочине. Иза њих је била дивизија од 7.000 војника под командом генерала Томаса Пиктона. Дивизија је имала и ветеране из рата у Шпанији. Уследио је сукоб Пиктонове дивизије од 7.000 војника против 9.000 француских војника. Дошло је до размене ватре, борбе изблиза и прса о прса. Изгледало је да ће Пиктонови војници изгубити.
Британска коњица У том кључном тренутку појавила се британска тешка коњица, која се дотад није видела иза избочине. Предводио их је лорд Уксбриџ, главни савезнички командант коњице. Око 3.000 коњаника је напало Дерлонову пешадију, која је дотад била распоређена за борбу мушкетама. Дерлонова пешадија није имала ни времена ни простора да формира обрамбене квадрате. Коњица је разбила две регименте оклопника, две дивизије Донзелоа и Маркоњеа, тако да су у каснијој бици јако мало учествовали. Британска тешка коњица је кренула даље у напад, уместо да се групише. Коњица је наставила са нападима и при томе је посекла доста артиљераца. Међутим коњичка формација је била у том тренутку у нереду, па их је напала француска коњица и нанела им тешке губитке. Губици су тада били око четврт укупних снага. Током целе битке губици су били 45% укупног броја. Тај догађај је британску коњицу јако много коштао. Иако су јако скупо платили, у каснијем делу битке су успевали да крећу у контранападе против комбинованих напада француске пешадије и коњице.
Појава Пруса и Нејов коњички напад на центар Пруси су се почели појављивати на бојном пољу. Наполеон је послао резерву, Лобауов 6. корпус и две коњичке дивизије, све заједно 15.000 војника, да их задржи. Тако је Наполеон потрошио све пешадијске резервне снаге, осим гарде. Остао је да се обрачуна са Велингтоном са мањим бројем војника.
У том тренутку маршал Неј је приметио очито повлачење из Велингтоновог центра. То је било изношење рањених из претходних окршаја, а Мишел Неј је то погрешно протумачио као почетак повлачења. Неј није имао резервну пешадију на располагању, јер је или нападала Хугемонт или бранила француску десну страну. Због тога се одлучује да продре у центар само тешком коњицом. Коњица се пењала уз стрмину против пешадије, која их је чекала. Напади коњице су више пута одбијени чврстим пешадијским квадратима и артиљеријском ватром. Уследили су одлучни контранапади лаке коњице и низоземске тешке коњице. После низа неуспешних напада француска коњица је била исцрпљена.
Нејов коњички напад је био највећи коњички јуриш у историји ратовања али у опсегу једне битке јер је у напад јуришало 12.000 француских коњаника на британске положаје. То је био застрашујући јуриш јер је француска војска желела тиме застрашити непријатеља. Јуриши су извођени неколико пута док и овај напад није сломљен.
Борбе са Прусима за Плансеноа