Јохан Себастијан Бах (; Ајзенах, 21. март 1685 — Лајпциг, 28. јул 1750) био је немачки композитор, оргуљаш и чембалиста-{[a]}- из доба барока, широко признат као један од највећих композитора и стубова универзалне културе. Његова дела су запажена због интелектуалне дубине, техничког савршенства и уметничке лепоте.

Потиче из једне од најзнаменитијих музичких породица, која је произвела преко 35 значајних композитора и многе музичаре извођаче. За живота је био познат као оргуљаш и чембалиста. Anthologie, Philipp Reclam jun. Stuttgart., док је његово композиторско стваралаштво било сматрано обичним послом професионалног музичара 15—17. века који је стварао музику за пригоде на двору, у цркви или у граду. Са 17 година свирао је оргуље, клавир, виолину, виолу, певао у хору и био помоћник кантора. Касније је радио као оргуљаш, дворски и црквени музичар, диригент и учитељ. Стекао је славу као извођач на оргуљама и чембалу, и као музички импровизатор

Јохан Себастијан Бах је један од најзначајнијих представника универзалног хуманизма у уметности.. ff.. Творац је великог броја музичких облика који карактеришу барок као раздобље. Бавио се свим жанровима музике осим опере. Дубоко религиозан и конзервативан, у свом делу је сјединио музичке традиције протестантских хорова са традицијама јужне немачке, италијанске и француске школе Развио је полифонијски стил касне ренесансе до савршенства

Биографија Од рођења у Ајзенаху 1685, до смрти у Лајпцигу, Бах је живео у чак 8 немачких градова, што се поклапа са етапама у његовом животу и уметничком развоју. лево|мини|180п|Градови у којима је Бах живео

Детињство и ране године: Ајзенах, Ордруф, Линебург 250п|мини|десно|Меморијална плоча на Баховој родној кући у Ајзенаху Јохан Себастијан Бах је рођен у Ајзенаху 21. марта 1685, по јулијанском календару који је тада био у употреби. Потиче из породице музичара који су деловали на дворовима, у градовима и црквама широм Тирингије. Његов отац, Јохан Амброзијус Бах, имао је звање градског музикуса које је Баховој породици омогућавало скроман живот. Отац га је учио свирању на виолини и харпсикорду, а старији брат Јохан Кристоф Бах га је упознао са оргуљама.

Бахова мајка, Марија Елизабета Лемерхирт, умрла је маја 1694. Отац се поново оженио 27. новембра, али је умро већ фебруара 1695. Тада је бригу о десетогодишњем Баху преузео старији брат Јохан Кристоф, ученик Јохана Пахелбела, и оргуљаш у Ордруфу. Овде је Бах похађао школу и стекао блиског пријатеља, Георга Ердмана. Брат га је подучавао музичким формама и свирању на клавијатурама. Бах је био талентован за музику. Поседовао је апсолутни слух. Био је радознао и брзо се упознао са свим правцима европске музике свога времена. Већ у то време јавља се код Баха једна карактеристична црта — преписивање дела великих мајстора.

Дана 19. јануара 1700, Георг Ердман напушта Ордруф и одлази за Линебург. Бах му се придружује 15. марта препешачивши више од 300 km. На ово се одлучио да би ослободио братовљеву породицу бриге о себи. Са Георгом је боравио у школи за сиромашне ђаке лепог гласа. Поред музике, тамо је учио реторику, латински, грчки и француски језик. Упознао је Георга Бема, црквеног музичара и ученика великог хамбуршког оргуљаша Јохана Адама Рајнкена. Од Бема је научио музички стил северне Немачке. Међу музичарима на војводском двору у Линебургу среће француске емигранте, попут Тома ла Села, ученика Лилија, чиме се упознао са још једном музичком традицијом. Могуће је и да се дописивао са Франсоа Купреном. После мутирања гласа, посветио се вежбању на инструментима (оргуље, харпсикорд, виолина). Библиотеке и архиви у Линебургу су могли да му буду извор многобројних партитура савремених музичара. Године 1701. отишао је у Хамбург да се сретне са двојицом великих виртуоза на оргуљама: Јоханом Адамом Рајнкеном и Винсентом Либеком.

Арнштат мини|лево|Црква светог Бонифација у Арнштату Јануара 1703, тек изашао из школе, Бах је прихватио посао музичара у дворској капели војводе Јохана Ернеста III у Вајмару, великом граду у Тирингији. Није сасвим јасна природа посла који је ту обављао, али изгледа да је обухватала и музичке и послужитељске задатке. За седам месеци боравка у Вајмару изградио је солидну репутацију оргуљаша, тако да је позван да испита инструмент и буде први свирач нових оргуља у цркви Светог Бонифација у Арнштату.

Августа 1703. прихватио је место сталног оргуљаша у овој цркви, што му је омогућило релативно добре приходе и сталан приступ квалитетном инструменту. Али, овај период није био потпуно без проблема. Бах није био задовољан хором, сукобио се са колегом музичарем Гејерзбахом, и неовлашћено је одсуствовао са посла четири месеца 1705—1706. За то време је пешке отишао у далеки Либек (400 km) да слуша „Музичке вечери“ славног Букстехудеа. Дужина ове посете је индикација да је Бах веома поштовао старог композитора и да је учио од њега. У то време Бах је развио своју вештину компоновања контрапункта.

Милхаузен Од 1707. до 1708, радио је као оргуљаш у Милхаузену. Ту је написао своју прву кантату, увод у монументалну литургију, којом показује дубину своје инспирације и вештине. За живота је написао више од 300 кантата, довољних за пет година литургијског циклуса. Многе кантате из овог периода су изгубљене.

Седамнаестог октобра 1707. оженио се, у Дорнхајму поред Арнштата, својом рођаком Маријом Барбаром, која је била сопран певачица. Заједно су имали седморо деце, од којих је четворо преживело детињство, међу њима Вилхелм Фридман и Карл Филип Емануел.

Бах ради много на компоновању. Организује хор и оркестар, а његова кантата број 71, компонована поводом инаугурације градског већа, доживљава велики успех. Власти у Милхаузену су биле толико задовољне Баховим радом да су уз велике трошкове реновирале оргуље у цркви Светог Блазијуса, а Бах је био надзорник ових радова. Касније је и дириговао извођењем својих дела у овој цркви.

Међутим, конзервативни лутеранци у Милхаузену су били противници пијетизма, док су пуританци потпуно одбацивали уметности. Због тога Бах прихвата сигурнији посао у Вајмару.

Вајмар мини|лево|180п|Јохан Себастијан Бах (1715) У периоду 1708—1717, Бах је био оргуљаш и прва виолина у дворској капели војводе Вајмара, а старао се и за војводин инструментални и хорски ансамбл. У овом периоду је створио највећи број својих дела за оргуље, међу њима и најпознатију токату и фугу у де-молу (-{BWV}- 565), кантате, и композиције за чембало инспирисане италијанским и француским узорима. Поседовао је техничку компетенцију и самопоуздање да ствара амбициозна дела, синтетизујући европске музичке узоре. Од Италијана, инспирисали су га Вивалди, Корели и Торели, од који је усвојио писање драмских увертира, ритмичке мотиве и хармоније. Учио се тако што је писао транскрипције дела за чембало и оргуље. Италијански утицај је видљив по употреби технике соло-тути (-{solo-tutti}-), у којој се соло инструменти смењују у деоницама са музиком целог оркестра. Пример примене ове технике се може чути у енглеској свити број 3 за чембало из 1714.

Кнез Леополд од Анхалт-Кетена, брат вајмарског војводе, био је веома импресиониран Баховом музиком коју је написао за свадбу његове сестре Елеоноре-Вилхелмине. Предложио је Баху да прихвати положај капелмајстора на његовом двору у Кетену, што је био највиши ранг који је музичар могао достићи. Бах је већ одбио једну понуду из Дрездена, јер му је војвода удвостручио плату, али је овај пут оберучке прихватио понуду. Када је чуо за ово, војвода га је послао у затвор на месец дана (6. новембар — 2. децембар 1717).

Кетен

десно|мини|200п|Палата и вртови у Кетену, гравира Матеуса Меријана Топографија (1650) Од 1717. до 1723. Јохан Себастијан је био капелмајстор на двору кнеза Леополда од Анхалт-Кетена.

Кнез је био калвинистички протестант и бриљантан музичар (свирао је чембало, виолину и виола да гамбу). Калвинизам није дозвољавао духовну музику, тако да је кнез био посвећен световној. Фридрих Вилхелм I од Пруске није показивао никакво интересовање за музику, па је кнез Леополд привукао дворске музичаре из Берлина у Кетен. Тако је створио оркестар од 18 одличних музичара. За музику је била намењена једна четвртина буџета државе Анхалт-Кетен.

Атмосфера на двору је била неформална. Кнез је третирао своје музичаре као себи равне и често са њима музицирао, чак их водећи са собом када би ишао у бању Карлсбад. Бах је добро зарађивао, имао је плату 400 талира, а војвода је био спонзор и Баховог сина Леополда.

Ово доба материјалног благостања и уметничке зрелости Бах је искористио да напише своја најзначајнија музичка дела за флауту, лауту, чело, виолинске сонате и партите, музику за харпсикорд (прва свеска Добро темперованог клавира) и шест Бранденбуршких концерата. Али у Баховом животу догодила се и трагедија када му је 7. јула 1720. умрла супруга Барбара. Поново се оженио 3. децембра 1721. Аном Магдаленом, кћерком дворског певача и музичара.

Баху је у Кетену недостајало компоновање црквене музике. Такође, друга кнежева жена, са којом се венчао 1721, није показивала никакво интересовање за уметност, па је од ње одвукла и кнеза. Кетенска држава је уз то морала више новца да одваја за потребе пруске војске.

Бах је био у потрази са послом. Његов концерт у цркви Светог Јакова у Хамбургу је био запажен, али му је посао измакао. Збирку својих најбољих дела (Бранденбуршке концерте) послао је бранденбуршком војводи, јер је овај раније за њих показао интересовање. Коначно, добио је место кантора у Лајпцигу. Кантор је номинално била за једну степеницу нижа позиција од позиције капелмајстора коју је имао на двору у Кетену.

Лајпциг мини|лево|205п|Црква светог Томе у Лајпцигу мини|десно|300п|Бахов споменик у Лајпцигу мини|десно|300п|Музички мотив -{B-a-c-h}-, кориштен у Баховом тестаменталном делу — Уметности фуге

Од 1723. до 1750, више од 25 година Бах је живео у Лајпцигу, где је наследио Јохана Кухнауа на месту главног кантора лутеранске цркве Светог Томе. Ово место су пре тога одбили Георг Филип Телеман, Кристоф Граупнер, Георг Фридрих Кауфман и други.

Члан црквеног савета, доктор Плац, открио је у својој преписци како је дошло до избора Баха: „Ситуација је деликатна, и пошто се не могу добити најбољи, треба изабрати међу осредњима“. Тако је Бах изабран 22. априла 1723. мини|Програм концерта поводом 200 година од смрти Јохана Себастијана Баха, који се одржао у Задужбини Илије М. Коларца, 22. и 23. маја 1950 године. У Лајпциг се доселио са својом другом женом, Аном Магдаленом, са којом се венчао у Кетену. Предавао је музику, катехизам и латински у две градске црквене школе: Светог Томе (за сиромашне) и цркви светог Николе (за богатије). Поред овог занимања, имао је обавезу да напише кантату за сваку недељу и црквени празник у години. Са овим кантатама је остварио запажене наступе, јер је сарађивао са квалитетном групом трубача и певача (-{Collegium Musicum}-) који су могли да савладају партитуре у кратком периоду. Овај ансамбл је 1701. основао Бахов пријатељ Георг Фридрих Телеман. Постао је предмет зависти својих колега, који су, забележено је, потплаћивали Бахове студенте да бојкотују његове лекције.

Занимање кантора је био престижан посао у градској администрацији важног трговачког града Лајпцига. Бах је до тада углавном радио на аристократским дворовима. Радећи у Лајпцигу Бах је био увучен у политику свог послодавца, градског већа. Оно се састојало из две фракције: апсолутисти лојални саксонском кнезу Августу Јаком и грађанске фракције која је представљала трговце и ситну аристократију. Бах је био кандидат апсолутиста, посебно градоначелника Готлиба Лангеа. Као противуслугу за пристанак на Бахово наименовање грађанска фракција је добила контролу над школом Светог Томе. Због тога је Бах морао често да са њима тражи компромисе. Веће није имало симпатија за његов обиман музички рад, јер су сматрали да га одвлачи од других обавеза.Sojurn: Leipzig (1723—1750) Никада се није остварило Лангеово обећање да ће добити плату од 1000 талира годишње, иако је добио мањи приход и добар стан у згради школе.